DRAGIŠA I IGOR MARSENIĆ, LICE I NALIČJE ŠABAČKE LIKOVNE SCENE
UMETNIK JE I ČOVEK
„Daroviti ljudi su važni zbog toga da ako im omogućimo da se razviju na pravi način oni neće biti samo mamini i tatini, opštinski i atarski, nego postaju lice jednog naroda pred svetom. Što budemo više imali tih lica koja će da predstavljaju naš narod pred svetom stvaraćemo mnogo lepšu sliku o sebi, o nama kao narodu“, kaže prof. Dragiša Marsenić
Nezamislivi deo šabačke likovne umetničke scene od sedamdesete godine prošlog veka pa naovamo neizostavno je prof. Dragiša Marsenić, akademski slikar. Krševite predele doline Lima zamenio je mačvnaskom ravnicom u kojoj je zahvaljujući svom istrajnom radu sa mladim naraštajima uspeo da obogati srpsku likovnu baštinu novim kreativnim umovima.
- Kad sam sedamdesete došao u Šabac Aksentije Lekić, tadašnji direktor Šabačke gimnazije, rekao mi je da će biti teško da radim jer je ovo netalentovan kraj. Za sto trideset osam godina Šabačke gimnazije samo je Milić od Mačve položio prijemni ispit i to posle trećeg puta. Rekao sam mu da nema netalentovanih krajeva nego da ima nerada sa mladima što je njega oduševilo. Dva meseca kasnije osnovao sam Sekciju, a ubrzo u Domu kulture i Školu slikanja sa Brankom Isailovićem. Zbog nerazumevanja i razmimoilaženja sa čelnim ljudima napustio sam sve to. Međutim, na molbu roditelja, mojih prijatelja, primio sam petoro dece u svoj atelje. Onda dođe šesto, počne da plače, pa primim i njega. I tako malo po malo nakupi se jedna fina školica ““ priseća se prof. Marsenić.
Kroz umetničko obrazovanje i usmeravanje prof. Marsenića prošle su generacije i generacije učenika. Pristižu i nove a on i dalje istrajava u svom nastojanju jer, kako kaže, mlade ljude treba voleti, pomoći im, uputiti ih.
- Mnogi će i uspeti. Od mojih sto šest đaka koji su upisali Akademiju za ovih mojih četrdeset šest godina u Šapcu, ima već sjajnih imena. Možda će se i od ovih novih koji su sad na Akademijama ili se pripremaju za nju stvoriti velika imena. Nemam samo ja pravo da budem ponosan na njih. To pravo imaju svi jer su to sve mlada bića koja su iz Šapca krenula u svet da krče put i dokazuje se da vrede. To je svetosavlje.
Delo ““ odsjaj autorove duše
Podučavajući ih slikarskim tehnikama uči ih i mnogo većim vrednostima. Onima za koje je i Ivo Andrić rekao da treba biti čovek.
- Pričam im o tome da je umetnik čovek. Ako je umetnik težak ili zelen u duši, a znate da je zeleno često asocira na boju buđavosti, onda će to izaći iz njega i na platno i na crtež i na sliku, skulpturu, na sve čime i na koji način se izražava. Treba biti čovek. Ako si plemenit onda će i ta plemenitost da izlazi, iscuri na tvoje delo.
Šabac ““ mesto rođenja umetničkog dokazivanja
U Šabac, koji je postao više od mesta stanovanja, došao je sasvim slučajno. Ne sluteći postao je njegov deo u svakom pogledu.
- Kao čovek zavoleo sam ovaj grad. Pokušao sam da deo te ljubavi prenesem i na svoju decu koja su rođena u Šapcu. Sve je to život. Tamo gde sam rođen većina me poznaje samo po imenu, a ovde me poznaju ljudi, poštuju me, kao i ja njih. To je nešto što se ne može steći preko noći. Zato mi je drago što sam u Šapcu. Drago mi je sve što sam uradio u Šapcu. Kad bi mi svi učinili makar malo za ovaj naš Šabac on bi bio još lepši mada je i sad, pričaju ljudi, lep.
Očevim stopama
Za Dragišinog sina Igora pojmovi života i umetnosti organski su vezani možda, kako sam kaže, zbog činjenice što je rastao u prostoru očevog ateljea.
- Samo jedna vrata su razdvajala deo prostora u kom smo živeli od očevog studija. Prolaskom kroz vrata, ja ne bih ulazio u drugi prostor, već u drugi i drugačiji svet. Terpentin, blind ramovi i uljane boje su sastavni deo mog života. To su pojmovi koji su me oblikovali. Ne bih mogao da kažem da sam doneo nekakvu odluku koja bi me vodila ka umetnosti kao životnom putu i profesiji. Ona je od rođenja sastavni deo mog života.
Samim ti odluka da studira na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, gde je diplomirao 1998. godine, došla je prirodno.
Model naučene bespomoćnosti
Član ULUS sa statusom slobodnog umetnika od 1999. godine i jedan od osnivača umetničke grupe „HYPE“, predstavnik savremene srpske umetnost na sajmovima širom sveta ““ Moskvi, Majamiju, Beču, Kelnu, Berlinu, Bolcanu (Italija) smatra da umetnost kojoj se posvetio, a za koju u našem društvu ima veoma malo sluha, opstaje zahvaljujući entuzijastima kojih grad Šabac neosporno ima.
- Postoje različiti društveni modeli koji opisuju položaj umetnosti i umetnika. U anglosaksonskom svetu, umetnost je kao i bilo koja druga ljudska delatnost samo biznis. Uspeš ili propadneš. Ako propadneš nemaš prava nikog da osuđuješ. U zapadnoevropskom, socijalan momenat je značajan, postoje programi podrške koji onemogućavaju ljudima da propadnu kao umetnici. Ako uspeš, uspeh je samo tvoj. Mi nažalost baštinimo najgori model, sovjetski. Umetnost je isključivo finansirana od države, kako bi lakše kontrolisala stvaraoce. Ako i uspeš, uspeh je državni ili partijski. Sve boljke u našem kulturnom životu potiču iz tog modela. Ja ga zovem modelom naučene bespomoćnosti.
„Promena“
Izazov za svakog umetnika je kada slika izađe iz intimne atmosfere studija u javnost, a još veći kada umetničko delo, poput murala, postane deo gradske sredine. Muralom „Promena“ dimenzija 15 dž 14 metara urađenim 2014. godine to je i dokazao.
- Za razliku od izložbe, tokom koje je slika izložena sudu javnosti tokom određenog vremenskog perioda i to uglavnom pred ljudima koje to zanima, mural je deo javnog prostora neprekidno izloženog sudu zajednice, jednom ogromnom rasponu različitih doživljaja i mišljenja.
Gradski trg slika 21. veka
Kreativni direktor projekta uređenja Gradskog trga u Šapcu prošle godine ističe da mi kao društvo imamo problem da sagledamo svoje mogućnosti.
- Tim koji se bavio trgom želeo je da bude realan, da u kontekstu činjenice da imamo jako malo sredstava i mogućnosti da najbolje moguće rešenje. U tom smo sigurno uspeli. Trg ima i svojih nedostataka, ali sa sigurnošću tvrdim da je jedini javni prostor u Srbiji koji ima veza sa 21. vekom.
Otvorenost ka drugačijim mišljenjima
Odnedavno i član tima gradonačelnika Nebojše Zelenovića zadužen za kulturu, ističe da vizuelni izgled grada ne zavisi od pojedinca već od spremnosti mladih šabačkih umetnika da se pridruže u njegovom kreiranju.
- Upravo je u toku jedan zanimljiv projekat, restauracija stare šabačke Sinagoge, koja treba da postane Muzej šabačkih Jevreja. Jedno staro i devastirano zdanje trebalo bi da dobije svoj novi izgled i namenu, i zbog toga imamo otvorene radionice gde bi se kroz učešće svih zainteresovanih došli do najboljeg rešenja. Zahvalio bih se svima koji su do sada uzeli učešće u ovim radionicama. Izuzetno je važno da imamo otvorene i participativne projekte, jedan vid demokratizacije procesa odlučivanja kada se radi o javnim prostorima.
„Stvaralac ima više mesta rođenja. Mesto rođenja gde dođete na svet je mesto gde vi samo počinjete život, a mesto rođenja dokazivanja je ono mesto koje vam to omogući. Meni je Šabac mesto rođenja dokazivanja i kao čoveka i kao umetnika.“
Dragiša Marsenić
Nezamislivi deo šabačke likovne umetničke scene od sedamdesete godine prošlog veka pa naovamo neizostavno je prof. Dragiša Marsenić, akademski slikar. Krševite predele doline Lima zamenio je mačvnaskom ravnicom u kojoj je zahvaljujući svom istrajnom radu sa mladim naraštajima uspeo da obogati srpsku likovnu baštinu novim kreativnim umovima.
- Kad sam sedamdesete došao u Šabac Aksentije Lekić, tadašnji direktor Šabačke gimnazije, rekao mi je da će biti teško da radim jer je ovo netalentovan kraj. Za sto trideset osam godina Šabačke gimnazije samo je Milić od Mačve položio prijemni ispit i to posle trećeg puta. Rekao sam mu da nema netalentovanih krajeva nego da ima nerada sa mladima što je njega oduševilo. Dva meseca kasnije osnovao sam Sekciju, a ubrzo u Domu kulture i Školu slikanja sa Brankom Isailovićem. Zbog nerazumevanja i razmimoilaženja sa čelnim ljudima napustio sam sve to. Međutim, na molbu roditelja, mojih prijatelja, primio sam petoro dece u svoj atelje. Onda dođe šesto, počne da plače, pa primim i njega. I tako malo po malo nakupi se jedna fina školica ““ priseća se prof. Marsenić.
Kroz umetničko obrazovanje i usmeravanje prof. Marsenića prošle su generacije i generacije učenika. Pristižu i nove a on i dalje istrajava u svom nastojanju jer, kako kaže, mlade ljude treba voleti, pomoći im, uputiti ih.
- Mnogi će i uspeti. Od mojih sto šest đaka koji su upisali Akademiju za ovih mojih četrdeset šest godina u Šapcu, ima već sjajnih imena. Možda će se i od ovih novih koji su sad na Akademijama ili se pripremaju za nju stvoriti velika imena. Nemam samo ja pravo da budem ponosan na njih. To pravo imaju svi jer su to sve mlada bića koja su iz Šapca krenula u svet da krče put i dokazuje se da vrede. To je svetosavlje.
Delo ““ odsjaj autorove duše
Podučavajući ih slikarskim tehnikama uči ih i mnogo većim vrednostima. Onima za koje je i Ivo Andrić rekao da treba biti čovek.
- Pričam im o tome da je umetnik čovek. Ako je umetnik težak ili zelen u duši, a znate da je zeleno često asocira na boju buđavosti, onda će to izaći iz njega i na platno i na crtež i na sliku, skulpturu, na sve čime i na koji način se izražava. Treba biti čovek. Ako si plemenit onda će i ta plemenitost da izlazi, iscuri na tvoje delo.
Šabac ““ mesto rođenja umetničkog dokazivanja
U Šabac, koji je postao više od mesta stanovanja, došao je sasvim slučajno. Ne sluteći postao je njegov deo u svakom pogledu.
- Kao čovek zavoleo sam ovaj grad. Pokušao sam da deo te ljubavi prenesem i na svoju decu koja su rođena u Šapcu. Sve je to život. Tamo gde sam rođen većina me poznaje samo po imenu, a ovde me poznaju ljudi, poštuju me, kao i ja njih. To je nešto što se ne može steći preko noći. Zato mi je drago što sam u Šapcu. Drago mi je sve što sam uradio u Šapcu. Kad bi mi svi učinili makar malo za ovaj naš Šabac on bi bio još lepši mada je i sad, pričaju ljudi, lep.
Očevim stopama
Za Dragišinog sina Igora pojmovi života i umetnosti organski su vezani možda, kako sam kaže, zbog činjenice što je rastao u prostoru očevog ateljea.
- Samo jedna vrata su razdvajala deo prostora u kom smo živeli od očevog studija. Prolaskom kroz vrata, ja ne bih ulazio u drugi prostor, već u drugi i drugačiji svet. Terpentin, blind ramovi i uljane boje su sastavni deo mog života. To su pojmovi koji su me oblikovali. Ne bih mogao da kažem da sam doneo nekakvu odluku koja bi me vodila ka umetnosti kao životnom putu i profesiji. Ona je od rođenja sastavni deo mog života.
Samim ti odluka da studira na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, gde je diplomirao 1998. godine, došla je prirodno.
Model naučene bespomoćnosti
Član ULUS sa statusom slobodnog umetnika od 1999. godine i jedan od osnivača umetničke grupe „HYPE“, predstavnik savremene srpske umetnost na sajmovima širom sveta ““ Moskvi, Majamiju, Beču, Kelnu, Berlinu, Bolcanu (Italija) smatra da umetnost kojoj se posvetio, a za koju u našem društvu ima veoma malo sluha, opstaje zahvaljujući entuzijastima kojih grad Šabac neosporno ima.
- Postoje različiti društveni modeli koji opisuju položaj umetnosti i umetnika. U anglosaksonskom svetu, umetnost je kao i bilo koja druga ljudska delatnost samo biznis. Uspeš ili propadneš. Ako propadneš nemaš prava nikog da osuđuješ. U zapadnoevropskom, socijalan momenat je značajan, postoje programi podrške koji onemogućavaju ljudima da propadnu kao umetnici. Ako uspeš, uspeh je samo tvoj. Mi nažalost baštinimo najgori model, sovjetski. Umetnost je isključivo finansirana od države, kako bi lakše kontrolisala stvaraoce. Ako i uspeš, uspeh je državni ili partijski. Sve boljke u našem kulturnom životu potiču iz tog modela. Ja ga zovem modelom naučene bespomoćnosti.
„Promena“
Izazov za svakog umetnika je kada slika izađe iz intimne atmosfere studija u javnost, a još veći kada umetničko delo, poput murala, postane deo gradske sredine. Muralom „Promena“ dimenzija 15 dž 14 metara urađenim 2014. godine to je i dokazao.
- Za razliku od izložbe, tokom koje je slika izložena sudu javnosti tokom određenog vremenskog perioda i to uglavnom pred ljudima koje to zanima, mural je deo javnog prostora neprekidno izloženog sudu zajednice, jednom ogromnom rasponu različitih doživljaja i mišljenja.
Gradski trg slika 21. veka
Kreativni direktor projekta uređenja Gradskog trga u Šapcu prošle godine ističe da mi kao društvo imamo problem da sagledamo svoje mogućnosti.
- Tim koji se bavio trgom želeo je da bude realan, da u kontekstu činjenice da imamo jako malo sredstava i mogućnosti da najbolje moguće rešenje. U tom smo sigurno uspeli. Trg ima i svojih nedostataka, ali sa sigurnošću tvrdim da je jedini javni prostor u Srbiji koji ima veza sa 21. vekom.
Otvorenost ka drugačijim mišljenjima
Odnedavno i član tima gradonačelnika Nebojše Zelenovića zadužen za kulturu, ističe da vizuelni izgled grada ne zavisi od pojedinca već od spremnosti mladih šabačkih umetnika da se pridruže u njegovom kreiranju.
- Upravo je u toku jedan zanimljiv projekat, restauracija stare šabačke Sinagoge, koja treba da postane Muzej šabačkih Jevreja. Jedno staro i devastirano zdanje trebalo bi da dobije svoj novi izgled i namenu, i zbog toga imamo otvorene radionice gde bi se kroz učešće svih zainteresovanih došli do najboljeg rešenja. Zahvalio bih se svima koji su do sada uzeli učešće u ovim radionicama. Izuzetno je važno da imamo otvorene i participativne projekte, jedan vid demokratizacije procesa odlučivanja kada se radi o javnim prostorima.
„Stvaralac ima više mesta rođenja. Mesto rođenja gde dođete na svet je mesto gde vi samo počinjete život, a mesto rođenja dokazivanja je ono mesto koje vam to omogući. Meni je Šabac mesto rođenja dokazivanja i kao čoveka i kao umetnika.“
Dragiša Marsenić
O. Gavrilović
Najnoviji broj
18. april 2024.
