Инфо

Берза

  • aero 1.702 ▲ 0,12%
  • dinnpb 3.480 ▲ 1,61%
  • dnos 1.220 ▼ -2,94%
  • enhl 650 ▼ -4,41%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 230 ▲ 4,55%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.150 ▲ 1,94%
  • kmbn 2.198 ▲ 2,66%
  • niis 688 ▲ 0,15%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • pdcl 10.360 ⚫ 0,00%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.750 ▼ -0,48%
  • ztpk 418 ⚫ 0,00%
(18. фебруар 2016.)
ТРИ ГЕНЕРАЦИЈЕ ИЛИЋА ИЗ ГРУШИЋА ПОД ИСТИМ КРОВОМ

НЕКАДА ЈЕ БИЛО ТЕЖЕ АЛИ ЛЕПШЕ ЖИВЕТИ НА СЕЛУ

На телевизији кажу да је Србија пољопривредна земља, али када би се само 30 до 40 одсто од тог изреченог испунило били би и богата земља. Не требају сељаку субвенције само паритет цена. Не знамо када је било најбоље, а када најгоре, цео живот нам је прошао у раду
Непрегледни виногради и воћњаци били су особеност некадашњег пејзажа Поцерине. Временом су замрли. Ретки су били они који су свој опстанак у овим крајевима везали само за воћарство. Међутим, последњих година приметна је тежња да се некадашњој традицији удахне нови дух, те да се пољопривредници „сваштари“ усмере на конкретну културу. Наду да ће се у тим напорима успети даје пример породице Илић из Грушића. Они су пре неколико година, проширили стари виноград са 1.500 чокота винове лозе са идејом прављења базе за будућу озбиљнију производњу.
Иначе, под кровом Илића сложно живе три генерације. Сви имају своју улогу у одржавању породичног газдинства површине 12 хектара. Иако, последњих година више окренути воћарству, Илићи кућни буџет подмирују и узгајњем оваца, свиња, док кукуруз и пшеницу сеју, како наводе за личне потребе.
Глава породице, Милинко Илић, сматра да српска пољопривреда данас није на ни мало завидном нивоу, те да би то могло да се промени пре свега ако би произвођачима био обезбеђен паритет цена.
-Не тражимо ми субвенције, већ само паритет цена. Односно, да можемо да вратимо уложено и зарадимо 20 одсто. На телевизији кажу да је Србија пољопривредна земља, али када би се само 30 до 40 одсто од тог изреченог и испунило, ово би била и богата земља, оцењује Илић.
Повратак традиције за будуће нараштаје
Како наводи Милинко Илић, овај крај: од Криваје, преко Метлића ка Грушићу, некада је био пун грожђа. Негде, после 1950. године то је почело да одумире, а стицајем околности највише грожђа остало је управо у Грушићу. Одлука да се стари виноград од 12 ари, прошири новим чокотима који су подигнути на површини од 30 ари, донесена је пре свега због жеља деде Милинка да створи базу, која ће унуку омогућити да оформи своју производњу.
- Мој син Ненад има троје деце. Најстарија унука Катарина иде у Гимназију и она ће наставити школовање, најмлађи унук Урош је још у основној школи, док средњи унук Ђорђе иде у Пољопривредну школу и за сада нам је план да он остане да обрађује ову земљу. За почетак правимо вино само за себе, чисто да навикнемо и научимо да то радимо, а онда када мали стигну да имају одакле озбиљно да почну - објашњава деда Милинко.
Држава да обезбеди паритет цена
Од осталог воћа Илићи имају јагоде, малине, вишње, шљиве, али највећу површину заузимају саднице трешања. На парцели од једног хектара налази се око 300 трогодишњих и четворогодишњих стабала. Разлог зашто су се одлучили управо да ово воће буде доминантно је обећање надлежних да ће у Шапцу бити изграђен Сабирно дистрибутивни центар за воће.
-Дирекција је пре неколико година делила саднице да их отплатимо родом. То је добро решење. Но оно што нас брине је, колика ће цена тих трешања бити када стигну на свих 300 хектара колико је Дирекција за пољопривреду поделила. Једино решење би било изградња тог Робно дистрибутивног центра за воће, као што су нам обећали - наводи Милинко, док син Ненад, када је у питању пласман и цена робе на постојећем тржишту додаје.
-Пре шест, седам година си за свињче од 100 килограма могао да добијеш 950 килограма мешаног ђубрива. Данас 200 килограма истог. Ако овако настави, ускоро ће сељак производити само за своје потребе, а то је онда загарантована пропаст државе.
Улагање у посао важније од удобности
На питање како се у селу раније живело у односу на данас, и да ли се однос приоритета изменио Милинко одговара следеће.
-Ни сам не знам када ми је било најбоље, а када најгоре. Све то време је протекло у раду. Чини ми се да је данас због напретка технике на селу лакше живети, али је раније било некако лепше. Оно што стоји је да још увек имамо старе навике. Оно што зарадимо пре ћемо да уложимо у нову производњу него у сопствену удобност, али на овој деци је да то промене, да нам уведу другачију културу.
ОпуШтање уз руЧни рад
Раније се доста ценио ручни рад. У четрнаестој години сам научила да предем, а касније и ћилиме везем. Радила сам јакне и џемпере, плела чарапе. Увече када се сви остали послови заврше било је моје време. Данас то више нико неће да носи. Кажу “жари их“- евоцира успомене Станојка показујући неке од ранијих радова који би богатством колорита и квалитетом израде били достојни збирке Етнолошког музеја.
Традиција ране Женидбе
Милинко Илић има троје деце: две ћерке Биљану и Снежану, и сина Ненада који је остао са њим на породичном имању. Биљана има двоје деце, Снежана четворо, Ненад троје. Но, поред великог броја деце, оно што им је како кажу “породична традиција“ је рано ступање у брак. Милинко је имао тек 17 година када се оженио Станојком, а њихова снаха једва 15 када је постала члан породице.
- Ја сам се оженио рано не зато што сам хтео него што сам морао. Мајка ми је била јако болесна, бака матора. Требала нам је женска рука у кући. Отац је осетио моменат и извршио притисак. Од тог дана прошло је скоро пола века ““ каже Милинко.
Н. Кулачин/Т.Трифковић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa