TRI GENERACIJE ILIĆA IZ GRUŠIĆA POD ISTIM KROVOM
NEKADA JE BILO TEŽE ALI LEPŠE ŽIVETI NA SELU
Na televiziji kažu da je Srbija poljoprivredna zemlja, ali kada bi se samo 30 do 40 odsto od tog izrečenog ispunilo bili bi i bogata zemlja. Ne trebaju seljaku subvencije samo paritet cena. Ne znamo kada je bilo najbolje, a kada najgore, ceo život nam je prošao u radu
Nepregledni vinogradi i voćnjaci bili su osobenost nekadašnjeg pejzaža Pocerine. Vremenom su zamrli. Retki su bili oni koji su svoj opstanak u ovim krajevima vezali samo za voćarstvo. Međutim, poslednjih godina primetna je težnja da se nekadašnjoj tradiciji udahne novi duh, te da se poljoprivrednici „svaštari“ usmere na konkretnu kulturu. Nadu da će se u tim naporima uspeti daje primer porodice Ilić iz Grušića. Oni su pre nekoliko godina, proširili stari vinograd sa 1.500 čokota vinove loze sa idejom pravljenja baze za buduću ozbiljniju proizvodnju.
Inače, pod krovom Ilića složno žive tri generacije. Svi imaju svoju ulogu u održavanju porodičnog gazdinstva površine 12 hektara. Iako, poslednjih godina više okrenuti voćarstvu, Ilići kućni budžet podmiruju i uzgajnjem ovaca, svinja, dok kukuruz i pšenicu seju, kako navode za lične potrebe.
Glava porodice, Milinko Ilić, smatra da srpska poljoprivreda danas nije na ni malo zavidnom nivou, te da bi to moglo da se promeni pre svega ako bi proizvođačima bio obezbeđen paritet cena.
-Ne tražimo mi subvencije, već samo paritet cena. Odnosno, da možemo da vratimo uloženo i zaradimo 20 odsto. Na televiziji kažu da je Srbija poljoprivredna zemlja, ali kada bi se samo 30 do 40 odsto od tog izrečenog i ispunilo, ovo bi bila i bogata zemlja, ocenjuje Ilić.
Povratak tradicije za buduće naraštaje
Kako navodi Milinko Ilić, ovaj kraj: od Krivaje, preko Metlića ka Grušiću, nekada je bio pun grožđa. Negde, posle 1950. godine to je počelo da odumire, a sticajem okolnosti najviše grožđa ostalo je upravo u Grušiću. Odluka da se stari vinograd od 12 ari, proširi novim čokotima koji su podignuti na površini od 30 ari, donesena je pre svega zbog želja dede Milinka da stvori bazu, koja će unuku omogućiti da oformi svoju proizvodnju.
- Moj sin Nenad ima troje dece. Najstarija unuka Katarina ide u Gimnaziju i ona će nastaviti školovanje, najmlađi unuk Uroš je još u osnovnoj školi, dok srednji unuk Đorđe ide u Poljoprivrednu školu i za sada nam je plan da on ostane da obrađuje ovu zemlju. Za početak pravimo vino samo za sebe, čisto da naviknemo i naučimo da to radimo, a onda kada mali stignu da imaju odakle ozbiljno da počnu - objašnjava deda Milinko.
Država da obezbedi paritet cena
Od ostalog voća Ilići imaju jagode, maline, višnje, šljive, ali najveću površinu zauzimaju sadnice trešanja. Na parceli od jednog hektara nalazi se oko 300 trogodišnjih i četvorogodišnjih stabala. Razlog zašto su se odlučili upravo da ovo voće bude dominantno je obećanje nadležnih da će u Šapcu biti izgrađen Sabirno distributivni centar za voće.
-Direkcija je pre nekoliko godina delila sadnice da ih otplatimo rodom. To je dobro rešenje. No ono što nas brine je, kolika će cena tih trešanja biti kada stignu na svih 300 hektara koliko je Direkcija za poljoprivredu podelila. Jedino rešenje bi bilo izgradnja tog Robno distributivnog centra za voće, kao što su nam obećali - navodi Milinko, dok sin Nenad, kada je u pitanju plasman i cena robe na postojećem tržištu dodaje.
-Pre šest, sedam godina si za svinjče od 100 kilograma mogao da dobiješ 950 kilograma mešanog đubriva. Danas 200 kilograma istog. Ako ovako nastavi, uskoro će seljak proizvoditi samo za svoje potrebe, a to je onda zagarantovana propast države.
Ulaganje u posao važnije od udobnosti
Na pitanje kako se u selu ranije živelo u odnosu na danas, i da li se odnos prioriteta izmenio Milinko odgovara sledeće.
-Ni sam ne znam kada mi je bilo najbolje, a kada najgore. Sve to vreme je proteklo u radu. Čini mi se da je danas zbog napretka tehnike na selu lakše živeti, ali je ranije bilo nekako lepše. Ono što stoji je da još uvek imamo stare navike. Ono što zaradimo pre ćemo da uložimo u novu proizvodnju nego u sopstvenu udobnost, ali na ovoj deci je da to promene, da nam uvedu drugačiju kulturu.
OpuŠtanje uz ruČni rad
Ranije se dosta cenio ručni rad. U četrnaestoj godini sam naučila da predem, a kasnije i ćilime vezem. Radila sam jakne i džempere, plela čarape. Uveče kada se svi ostali poslovi završe bilo je moje vreme. Danas to više niko neće da nosi. Kažu “žari ih“- evocira uspomene Stanojka pokazujući neke od ranijih radova koji bi bogatstvom kolorita i kvalitetom izrade bili dostojni zbirke Etnološkog muzeja.
Tradicija rane Ženidbe
Milinko Ilić ima troje dece: dve ćerke Biljanu i Snežanu, i sina Nenada koji je ostao sa njim na porodičnom imanju. Biljana ima dvoje dece, Snežana četvoro, Nenad troje. No, pored velikog broja dece, ono što im je kako kažu “porodična tradicija“ je rano stupanje u brak. Milinko je imao tek 17 godina kada se oženio Stanojkom, a njihova snaha jedva 15 kada je postala član porodice.
- Ja sam se oženio rano ne zato što sam hteo nego što sam morao. Majka mi je bila jako bolesna, baka matora. Trebala nam je ženska ruka u kući. Otac je osetio momenat i izvršio pritisak. Od tog dana prošlo je skoro pola veka ““ kaže Milinko.
Inače, pod krovom Ilića složno žive tri generacije. Svi imaju svoju ulogu u održavanju porodičnog gazdinstva površine 12 hektara. Iako, poslednjih godina više okrenuti voćarstvu, Ilići kućni budžet podmiruju i uzgajnjem ovaca, svinja, dok kukuruz i pšenicu seju, kako navode za lične potrebe.
Glava porodice, Milinko Ilić, smatra da srpska poljoprivreda danas nije na ni malo zavidnom nivou, te da bi to moglo da se promeni pre svega ako bi proizvođačima bio obezbeđen paritet cena.
-Ne tražimo mi subvencije, već samo paritet cena. Odnosno, da možemo da vratimo uloženo i zaradimo 20 odsto. Na televiziji kažu da je Srbija poljoprivredna zemlja, ali kada bi se samo 30 do 40 odsto od tog izrečenog i ispunilo, ovo bi bila i bogata zemlja, ocenjuje Ilić.
Povratak tradicije za buduće naraštaje
Kako navodi Milinko Ilić, ovaj kraj: od Krivaje, preko Metlića ka Grušiću, nekada je bio pun grožđa. Negde, posle 1950. godine to je počelo da odumire, a sticajem okolnosti najviše grožđa ostalo je upravo u Grušiću. Odluka da se stari vinograd od 12 ari, proširi novim čokotima koji su podignuti na površini od 30 ari, donesena je pre svega zbog želja dede Milinka da stvori bazu, koja će unuku omogućiti da oformi svoju proizvodnju.
- Moj sin Nenad ima troje dece. Najstarija unuka Katarina ide u Gimnaziju i ona će nastaviti školovanje, najmlađi unuk Uroš je još u osnovnoj školi, dok srednji unuk Đorđe ide u Poljoprivrednu školu i za sada nam je plan da on ostane da obrađuje ovu zemlju. Za početak pravimo vino samo za sebe, čisto da naviknemo i naučimo da to radimo, a onda kada mali stignu da imaju odakle ozbiljno da počnu - objašnjava deda Milinko.
Država da obezbedi paritet cena
Od ostalog voća Ilići imaju jagode, maline, višnje, šljive, ali najveću površinu zauzimaju sadnice trešanja. Na parceli od jednog hektara nalazi se oko 300 trogodišnjih i četvorogodišnjih stabala. Razlog zašto su se odlučili upravo da ovo voće bude dominantno je obećanje nadležnih da će u Šapcu biti izgrađen Sabirno distributivni centar za voće.
-Direkcija je pre nekoliko godina delila sadnice da ih otplatimo rodom. To je dobro rešenje. No ono što nas brine je, kolika će cena tih trešanja biti kada stignu na svih 300 hektara koliko je Direkcija za poljoprivredu podelila. Jedino rešenje bi bilo izgradnja tog Robno distributivnog centra za voće, kao što su nam obećali - navodi Milinko, dok sin Nenad, kada je u pitanju plasman i cena robe na postojećem tržištu dodaje.
-Pre šest, sedam godina si za svinjče od 100 kilograma mogao da dobiješ 950 kilograma mešanog đubriva. Danas 200 kilograma istog. Ako ovako nastavi, uskoro će seljak proizvoditi samo za svoje potrebe, a to je onda zagarantovana propast države.
Ulaganje u posao važnije od udobnosti
Na pitanje kako se u selu ranije živelo u odnosu na danas, i da li se odnos prioriteta izmenio Milinko odgovara sledeće.
-Ni sam ne znam kada mi je bilo najbolje, a kada najgore. Sve to vreme je proteklo u radu. Čini mi se da je danas zbog napretka tehnike na selu lakše živeti, ali je ranije bilo nekako lepše. Ono što stoji je da još uvek imamo stare navike. Ono što zaradimo pre ćemo da uložimo u novu proizvodnju nego u sopstvenu udobnost, ali na ovoj deci je da to promene, da nam uvedu drugačiju kulturu.
OpuŠtanje uz ruČni rad
Ranije se dosta cenio ručni rad. U četrnaestoj godini sam naučila da predem, a kasnije i ćilime vezem. Radila sam jakne i džempere, plela čarape. Uveče kada se svi ostali poslovi završe bilo je moje vreme. Danas to više niko neće da nosi. Kažu “žari ih“- evocira uspomene Stanojka pokazujući neke od ranijih radova koji bi bogatstvom kolorita i kvalitetom izrade bili dostojni zbirke Etnološkog muzeja.
Tradicija rane Ženidbe
Milinko Ilić ima troje dece: dve ćerke Biljanu i Snežanu, i sina Nenada koji je ostao sa njim na porodičnom imanju. Biljana ima dvoje dece, Snežana četvoro, Nenad troje. No, pored velikog broja dece, ono što im je kako kažu “porodična tradicija“ je rano stupanje u brak. Milinko je imao tek 17 godina kada se oženio Stanojkom, a njihova snaha jedva 15 kada je postala član porodice.
- Ja sam se oženio rano ne zato što sam hteo nego što sam morao. Majka mi je bila jako bolesna, baka matora. Trebala nam je ženska ruka u kući. Otac je osetio momenat i izvršio pritisak. Od tog dana prošlo je skoro pola veka ““ kaže Milinko.
N. Kulačin/T.Trifković
Najnoviji broj
18. april 2024.
