PEČAT JAVNOG SERVISA

Kad uveče u pola osam preko osvetljenog ekrana „zvekne“ pečat na potvrdu da je Javni servis „vlasništvo građana Srbije“ i da nam to daje „pravo da znamo sve“, ispred televizora zasedne višemilionski auditorijum, bezmalo cela Srbija. Jer, zaboga, počinje „Dnevnik“, a to se nesme propustiti. Tu je istina. Tu ćemo saznati šta je to što je obeležilo dan za nama.
I tako svakoga dana, iz godine u godinu, Srbija dreždi ispred svog „Dnevnika“, od deteta u kolevci do starca na izdisaju. Budući da na ekranu nije istaknuta u na crvenoj pozadini ona brojka sa porukom: „Ne preporučujemo mlađim od 12 godina“, ovu emisiju gledaju svi uzrasti, tako da se slobodno može reći da je „Dnevnik“ porodična emisija „par ekselans“.
Trepću, dakle, piplimetri, a Uprava RTS sa ponosom i, sa svog aspekta potpuno opravdano, ističe da ovu emisiju gleda „toliko i toliko miliona gledalaca“, da je po gledanosti neprevaziđena na srpskom medijskom prostoru i tako dalje, uzduž i popreko. I svi su zadovoljni: Javni servis što je, konačno, stekao poverenje cele nacije, a mi, građani, što imamo „Dnevnik“ koji nam daje objektivan i celovit pregled stvarnosti.
U tom opštem zadovoljstvu i međusobnom poverenju između Javnog servisa i građana, neosetno se izgubilo nekoliko važnih pitanja: koliko informacije plasirane u pomenutoj emisiji utiču na formiranje javnog mnjenja, kako nam formiraju svest i kako doprinose uspostavljanju sistema vrednosti kod nas građana. A ta pitanja su, složićete se mnogo važna, jer od njih direktno zavisi kakvo ćemo društvo biti i čemu ćemo kao pojedinci težiti.