Shvatiti druge i biti shvaćen

Osvrnite se oko sebe, mladost je popularna. Doduše, prvenstveno kao estetski kriterijum nas ne-mladih. One istinski mlade uglavnom gledamo kao bezobličnu masu bez imena i prezimena, gomilu hormona koja zna samo za svoja prava, a ne i obaveze, i, po pravilu, ne ceni ono što im se pruža. Kažemo ““ lako je njima...
Da li ste skoro pitali nekog od mladih u vašoj blizini ““ da li vam je lako?
Ja jesam. Na moja pitanja odgovarale su Sofija Milutinović i Tijana Petrović, gimnazijalke iz Šapca.
Straničica: Da li je lako biti mlad danas? Šta vas najviše okupira?
Tijana i Sofija: Nije lako. Svakako, škola je u centru zbivanja. Kad imaš 15 godina, na ovaj ili onaj način, sve se vrti oko škole.
Straničica: Kako se snalazite?
Sofija: Srećom, upisala sam ono što volim. Imamo baš dobru razrednu, zadovoljna sam. Nije uvek lako, ima mnogo da se uči. Popodnevna smena je nezgodna. Mislim da uveče, posle škole niko od nas nije u stanju da uči. Pre podne brzo prođe, ne ostane mnogo vremena za bilo šta drugo. Najviše volim da učim sa društvom, tako se nekako bolje koncentrišem.
Tijana: Ja stvarno ne znam kome može da odgovara popodnevna smena. Ustaneš, učiš, ako stigneš odeš u teretanu, onda škola ““ i to je već kraj dana, srušiš se u 9 uveče. Za sada sam vrlo dobra i ne mogu da kažem da sam time zadovoljna. Činjenica je da bih mogla i sama više da se potrudim, ali još nisam pronašla pravi način da sebe motivišem. Ipak, imam sjajno društvo, super se slažemo. To mi mnogo znači, atmosfera je mnogo bolja nego u osnovnoj školi.
Straničica: Kako neko ko ima 15 godina vidi nas odrasle, roditelje, nastavnike...? Gde grešimo, šta nam najviše zamerate?
Tijana: Profesori često kažu da nismo ni za šta zainteresovani, ovakvi smo-onakvi smo... Mislim da se, u stvari, često ne razumemo. Valjda je i zadatak odraslih da nas nekako zainteresuju, da se potrude da nam učine gradivo i čas zanimljivijim.
Sofija: Nisam sigurna da je naš položaj u školi baš po našoj meri. Mi često imamo utisak da profesori i ne pokušavaju da nas razumeju, da i nas i sve ostalo posmatraju samo iz svoje perspektive. Ima profesora koji se stvarno trude da čas bude dinamičniji, zanimljiviji... Učenici to odmah osete i dobro reaguju. Jednu istu stvar dva profesora mogu da urade na potpuno drugačiji način ““ jednog ćemo svi da slušamo, a drugog neće niko...
Tijana: Kada vidimo da se odrasli trude i mi sami se više trudimo.
Straničica: A roditelji?
Sofija: Nisu svi isti. Neki moji vršnjaci mi se žale što ih roditelji stalno porede sa drugima, posebno kad su ti drugi uspešniji. To mi, nekako, nije pošteno, svako je biće za sebe.
Tijana: Neko ima sreće sa roditeljima, neko nema. Mada, nekad je i nas tinejdžere teško izdržati. Hoćemo da ispričamo neku priču koja nam je važna, roditelji imaju neki svoj problem, neku njihovu priču i u fazonu su, ajoj, ne mogu sad i o ovome da razmišljam... Onda se mi vređamo, njima nije jasno što smo uvređeni, tako u krug. Ne mislim da je da je tu neko kriv, nekad se jednostavno ne razumemo.
Straničica: Na šta su petnaestogodišnjaci posebno osetljivi? Šta vam je važno?
Sofija: Teško mi pada nepravda.
Tijana: Imam potrebu da reagujem kada neko napada ono u šta verujem... Muka mi je od rasizma, u stvari, od bilo kakvih predrasuda. Mislim da odrasli svoje predrasude prenose na nas i važno je odupreti se tome.
Sofija: Osetljiva sam kada neko dokači moju porodicu i prijatelje... Teško mi pada kada se ljudima sudi samo zašto što pripadaju drugom narodu, drugom gradu... Ne možeš suditi ljudima samo zato što pripadaju nekoj grupi, šta god da je ta grupa. Svoje zaključke možeš formirati samo prema konkretnom pojedincu.
Straničica: Šta je posebno lepo kad si mlad?
Tijana: Ha-ha, pa to što si mlad... I još uvek lep.
Sofija: Sloboda koju odrasli nemaju.
Straničica: Šta vam je najteže?
Tijana: Izdržati pritisak da nešto postigneš.
Sofija: Shvatiti druge i biti shvaćen.