DOKTOR MARKO MARKOVIĆ
NEUMORNI DEČJI SAGOVORNIK
O detinjstvu, koje se ne završava punoletstvom, “nema ni govora o zrelosti sa osamnaest godina“. O vaspitanju, koje je “prirodni, iskonski, nezamenjivi zadatak roditelja“. O samoubistvu, koje je “očajan, samouništavajući korak, zagonetka nad zagonetkama“
Nevelik je broj ljudi koji ima privilegiju da voli svoj posao, a još je manje onih koji su svesni svog poslanja, koji celoživotno, sa radošću i odgovornošću, savesno obavljaju. Jedan od njih je doktor medicinskih nauka (prvi doktor nauka u Šapcu), Marko Marković, pedijatar i psihoterapeut, neumorni dečji sagovornik.
Rođen u Mrovskoj, 9. oktobra 1934. godine, četiri razreda osnovne je završio u školi koja je bila u kompleksu manastira Kaona. Jedno vreme je odrastao bez oca, koji je proveo četiri i po godine kao nemački ratni zarobljenik. Kada se vratio, „demonstrirao je kako i u najtežim situacijama, ako je istinski darovan radinošću i ako u radu nalazi zadovoljstvo, svaki čovek može biti izbavljen“. Samo je dva dana proveo u selu i, kada je od učitelja dobio zeleno svetlo da bi trebalo da omogući svojoj deci dalje redovno školovanje, preselio je porodicu u Šabac.
- Imao sam neumornu, nesebičnu, nezaustavljivu roditeljsku podršku, ne samo za studije medicine, nego i za mnoge stvari koje sam uradio. Oni su sve vreme bili podstanari, samo je otac radio, majka je bila domaćica, borili su se da školuju mene i brata.
Posle završene Šabačke gimnazije, za studije medicine se, kaže, opredelio veoma jednostavno. Inspirisan „besmrtnim Zmajem, najvećim poznavaocem dečje duše i Lazom Lazarevićem“, želeo je postane dečji lekar. Vreme studija je proteklo brzo, zato što je postojao lični motiv i nadahnuće, između stanovanja u „jazbinskom“ prostoru, podrumskom, koji je bio neuslovan i čitaonice u kojoj se učilo. Završio je studije u roku, odslužio tadašnju JNA i vratio se u Šabac, da radi u novoosnovanom Zdravstvenom centru, koji je bio jedan od šest eksperimentalnih u ondašnjoj Jugoslaviji.
- Bio sam strpljiv da sačekam skoro tri godine za rešenje o specijalizaciji iz pedijatrije, koje se protezalo samo zato što nisam bio politički podoban, ali sam znao na najeminentijem mestu da se branim da još nisam dorastao tako odgovornoj i uzvišenoj filozofskoj misiji. Moja odbrana je uspela i dobio sam rešenje. Samo sam to hteo, jer sam shvatio da želim da budem dečji sagovornik. Baveći se pedijatrijom, svaki dan mi je bilo sve jasnije da je potrebno mnogo više znanja, volje i razumevanja, odlučnosti za pomeranje kvaliteta dečjeg odrastanja. Vrlo brzo sam pronikao u neverovatne porodične statuse neodgovornosti, neozbiljnosti i intoksikacije. Najviše mi je smetalo kad bih video emocionalnu odsutnost i hladnoću, dekompoziciju topline u mikro klimi porodice. To me je inspirisalo da nastavim stručno usavršavanje.
Bio je na brojnim simpozijumima sa stručnim referatima, između ostilih i na tri svetska kongresa iz socijalne psihijatrije, a potom, jedan od dvadeset lekara koji su upisali magistarske studije psihoterapije u bivšoj Jugoslaviji i među troje koji su uspešno završili. No, nije se tu zaustavio. S obzirom da je viđao sve više „unižene, nesrećne dece, povređene i emocinalno ispražnjene, koja osciliraju između života i nestajanja“, odlučio se za završni stepen edukacije. Doktorirao je na temu suicidologije, a doktorsku disertaciju „Vapaji za životom“ je, posle nekoliko decenija, ukoričio i posvetio „toplijoj porodici čoveka i ljudskijem detinjstvu dece“
- Kako sam odmicao u pedijatrijskoj praksi, pogotovo kad sam počeo da unosim psihoterapijsko činjenje, shvatio sam da mnogo više ima suicidalnog sadržaja u odrastanju dece, nego što se to zna. Imao sam priliku da vidim decu donetu u stanju kome, intoksiciranu medikamentima, koja su imala sreću da ostanu živa. Samoubistvo je očajan samouništavajući korak, koji opominje i proziva, zagonetka nad zagonetkama. Ostvareni suicidium je najčešće u populaciji odraslih, a njim je završena i svaka priča o bivšem životu. A kod pokušaja samoubistva kod mladih, priča se otvara. Ima pokušaja da se izađe iz života koji su rentne prirode, ucenjivačke, eksperimentalne i neodgovorne, ali i onih koji su svesni.
U svojoj praksi, doktor Marko se susreo sa 1.723 dece koja su zakoračila u bezdan, iz kog su se vratila vođena njegovom stručnom rukom i toplim srcem. Najmlađi pacijent je imao samo devet godina.
- U odrastanju, kako se lestvica podiže, tako se i broj suicidalnih razmišljanja uvećava, da bi najveći broj dosegao u ranoj adolescenciji, koje je najranjivije u čitavom ljudskom životu, između dvanaeste i sedamnaeste godine. Detinjstvo se ne završava punoletstvom, nema ni govora o zrelosti sa osamnaest godina, već i savremena pedijatrija dopušta da detinjstvo traje do kraja redovnih studija. Međutim, ukoliko mlad čovek zasnuje radni odnos, porodicu, ili uđe u seksualni život, detinjstvo prestaje. To su prirodne razdelnice, međutim, dobar broj ljudi nikada ne sazri.
Tempo života je ubrzan, sve manje vremena, posebno kvalitetno upotrebljenog, roditelji provode sa decom. I kada nisu emocionalno distancirani, zbunjeni su, izgubljeni u teorijama u vezi sa vaspitanjem.
- Vaspitanje je prirodni, iskonski, nezamenjivi zadatak roditelja. Poznati ruski pedagog je znao da kaže da je osnovni smisao porodičnog života - vaspitanje dece, a glavna škola vaspitanja su uzajamni odnosi muža i žene, odnosno, oca i majke. Osećam ““ mislim ““ govorim ““ činim, to je prirodni redosled prilaženja sebi i drugima. Lični primer roditelja je najmoćnija, nezamenjiva vaspitna mera. Deca su najstrože sudije, a ona sude svojim roditeljima kad oni i ne slute. Najveći otrov koji truje i razara sve porodice sveta, pa i naše, jedan od najvećih pokretača suicida, jeste alkohol. Imao sam slučajeve dece koja su digla ruku na sebe, zato što su im oba roditelja bila alkoholičari. Više od 90% emocionalno nepouzdanih i neodgovornih porodica su u izvorištu suicidalnog ponašanja mladih. Deca, od porodilišta, usmeravaju svoju pažnju prema toplini. Ako je ne nalaze u roditeljskom domu, potraže je u kesicama čokolade, bombonama i svim drugim zaslađivačima gorkog života.
Iako je u penziji, doktor Marko nije prestao da se aktivno bavi decom, jer se „posao lekara, kao i sveštenika, nikad ne završava“. Autor je petnaest naslova od kojih su neki: „Bukvar detinjstva“ (prvenac, koji je doživeo treće izdanje), „Telesni razvoj i zdravstveno vaspitanje“, „Srbi sad ili nikad“, O, druže mili“, posvećenu Miliću od Mačve, sa kojim je đakovao i delio klupu svih osam godina u Šabačkoj gimnaziji, „Svet izvan sveta ““ Japan“, „Aura Hilandara“, „Azbučnik otpornosti imuniteta“, „Sonetna spomenica maturanata Šabačke gimnazije“ i drugi. U rukopisu ima oko tridesetak knjiga, od kojih je jedna „Iz dnevnika jednog pedijatra“. Kaže da nema ništa protiv da rukopisi, koji su uredno poslagani, ostanu posle njega. O pedagoškom radu (predavao je pedijatriju u Medicinskoj i Višoj vaspitačkoj školi) nismo stigli da razgovaramo.
Pored profesionalnog, ima i porodično ostvarenje - u braku sa suprugom Jelenom, sa kojom i danas mirno živi, dobio je dvoje dece, a od njih troje unučadi. Jedan ispunjen, smislen život, kao u Njegoševoj: „Imao se rašta i roditi“.
„Posao lekara je veoma odgovoran, međutim, samo pod uslovom da se realizuje na hipokratovski način, a ne da Hipokrat bude na raspeću“.
„U udžbenicima ne piše, ali ja sam u pedijarijskoj praksi imao slučajeve da se dete oglasi osmehom kada dođe na svet, umesto glasnim plačem. Znao bih tada da se rodio još jedan nepopravljivi optimista“.
„Ima takvih sudbina....Slučaj devojke koja gubi oca, brata i majku u saobraćajnoj nesreći i pokušava samoubistvo. Spletom srećnih okolnosti, u dubokoj komi je dovoze u bolnicu, ali ostaje živa. Prvu rečenicu koju je izgovorila, bila je - Doktore, molim Vas, bavite se drugom decom kojima ste potrebni, ja ne želim da živim. Iznalazio sam načine zašto bi ostala u životu, rekavši, između ostalog -Treba neko da čuva uspomenu na divne roditelje i jedinog brata, treba neko humke da im poseti. I vratila se, i ponovo zavolela život. Danas je sjajna umetnica.“
„Dečja ličnost je veoma ranjiva i ozleđiva, a dečje dostojanstvo je izuzetno i uvek za respektovanje“.
„Roditelji danas sve više lutaju. Često sam, u svojoj lekarskoj praksi, govorio roditeljima da izmisle vreme za bavljenje svojim potomcima, ako im je stalo do njihove budućnosti.“
Rođen u Mrovskoj, 9. oktobra 1934. godine, četiri razreda osnovne je završio u školi koja je bila u kompleksu manastira Kaona. Jedno vreme je odrastao bez oca, koji je proveo četiri i po godine kao nemački ratni zarobljenik. Kada se vratio, „demonstrirao je kako i u najtežim situacijama, ako je istinski darovan radinošću i ako u radu nalazi zadovoljstvo, svaki čovek može biti izbavljen“. Samo je dva dana proveo u selu i, kada je od učitelja dobio zeleno svetlo da bi trebalo da omogući svojoj deci dalje redovno školovanje, preselio je porodicu u Šabac.
- Imao sam neumornu, nesebičnu, nezaustavljivu roditeljsku podršku, ne samo za studije medicine, nego i za mnoge stvari koje sam uradio. Oni su sve vreme bili podstanari, samo je otac radio, majka je bila domaćica, borili su se da školuju mene i brata.
Posle završene Šabačke gimnazije, za studije medicine se, kaže, opredelio veoma jednostavno. Inspirisan „besmrtnim Zmajem, najvećim poznavaocem dečje duše i Lazom Lazarevićem“, želeo je postane dečji lekar. Vreme studija je proteklo brzo, zato što je postojao lični motiv i nadahnuće, između stanovanja u „jazbinskom“ prostoru, podrumskom, koji je bio neuslovan i čitaonice u kojoj se učilo. Završio je studije u roku, odslužio tadašnju JNA i vratio se u Šabac, da radi u novoosnovanom Zdravstvenom centru, koji je bio jedan od šest eksperimentalnih u ondašnjoj Jugoslaviji.
- Bio sam strpljiv da sačekam skoro tri godine za rešenje o specijalizaciji iz pedijatrije, koje se protezalo samo zato što nisam bio politički podoban, ali sam znao na najeminentijem mestu da se branim da još nisam dorastao tako odgovornoj i uzvišenoj filozofskoj misiji. Moja odbrana je uspela i dobio sam rešenje. Samo sam to hteo, jer sam shvatio da želim da budem dečji sagovornik. Baveći se pedijatrijom, svaki dan mi je bilo sve jasnije da je potrebno mnogo više znanja, volje i razumevanja, odlučnosti za pomeranje kvaliteta dečjeg odrastanja. Vrlo brzo sam pronikao u neverovatne porodične statuse neodgovornosti, neozbiljnosti i intoksikacije. Najviše mi je smetalo kad bih video emocionalnu odsutnost i hladnoću, dekompoziciju topline u mikro klimi porodice. To me je inspirisalo da nastavim stručno usavršavanje.
Bio je na brojnim simpozijumima sa stručnim referatima, između ostilih i na tri svetska kongresa iz socijalne psihijatrije, a potom, jedan od dvadeset lekara koji su upisali magistarske studije psihoterapije u bivšoj Jugoslaviji i među troje koji su uspešno završili. No, nije se tu zaustavio. S obzirom da je viđao sve više „unižene, nesrećne dece, povređene i emocinalno ispražnjene, koja osciliraju između života i nestajanja“, odlučio se za završni stepen edukacije. Doktorirao je na temu suicidologije, a doktorsku disertaciju „Vapaji za životom“ je, posle nekoliko decenija, ukoričio i posvetio „toplijoj porodici čoveka i ljudskijem detinjstvu dece“
- Kako sam odmicao u pedijatrijskoj praksi, pogotovo kad sam počeo da unosim psihoterapijsko činjenje, shvatio sam da mnogo više ima suicidalnog sadržaja u odrastanju dece, nego što se to zna. Imao sam priliku da vidim decu donetu u stanju kome, intoksiciranu medikamentima, koja su imala sreću da ostanu živa. Samoubistvo je očajan samouništavajući korak, koji opominje i proziva, zagonetka nad zagonetkama. Ostvareni suicidium je najčešće u populaciji odraslih, a njim je završena i svaka priča o bivšem životu. A kod pokušaja samoubistva kod mladih, priča se otvara. Ima pokušaja da se izađe iz života koji su rentne prirode, ucenjivačke, eksperimentalne i neodgovorne, ali i onih koji su svesni.
U svojoj praksi, doktor Marko se susreo sa 1.723 dece koja su zakoračila u bezdan, iz kog su se vratila vođena njegovom stručnom rukom i toplim srcem. Najmlađi pacijent je imao samo devet godina.
- U odrastanju, kako se lestvica podiže, tako se i broj suicidalnih razmišljanja uvećava, da bi najveći broj dosegao u ranoj adolescenciji, koje je najranjivije u čitavom ljudskom životu, između dvanaeste i sedamnaeste godine. Detinjstvo se ne završava punoletstvom, nema ni govora o zrelosti sa osamnaest godina, već i savremena pedijatrija dopušta da detinjstvo traje do kraja redovnih studija. Međutim, ukoliko mlad čovek zasnuje radni odnos, porodicu, ili uđe u seksualni život, detinjstvo prestaje. To su prirodne razdelnice, međutim, dobar broj ljudi nikada ne sazri.
Tempo života je ubrzan, sve manje vremena, posebno kvalitetno upotrebljenog, roditelji provode sa decom. I kada nisu emocionalno distancirani, zbunjeni su, izgubljeni u teorijama u vezi sa vaspitanjem.
- Vaspitanje je prirodni, iskonski, nezamenjivi zadatak roditelja. Poznati ruski pedagog je znao da kaže da je osnovni smisao porodičnog života - vaspitanje dece, a glavna škola vaspitanja su uzajamni odnosi muža i žene, odnosno, oca i majke. Osećam ““ mislim ““ govorim ““ činim, to je prirodni redosled prilaženja sebi i drugima. Lični primer roditelja je najmoćnija, nezamenjiva vaspitna mera. Deca su najstrože sudije, a ona sude svojim roditeljima kad oni i ne slute. Najveći otrov koji truje i razara sve porodice sveta, pa i naše, jedan od najvećih pokretača suicida, jeste alkohol. Imao sam slučajeve dece koja su digla ruku na sebe, zato što su im oba roditelja bila alkoholičari. Više od 90% emocionalno nepouzdanih i neodgovornih porodica su u izvorištu suicidalnog ponašanja mladih. Deca, od porodilišta, usmeravaju svoju pažnju prema toplini. Ako je ne nalaze u roditeljskom domu, potraže je u kesicama čokolade, bombonama i svim drugim zaslađivačima gorkog života.
Iako je u penziji, doktor Marko nije prestao da se aktivno bavi decom, jer se „posao lekara, kao i sveštenika, nikad ne završava“. Autor je petnaest naslova od kojih su neki: „Bukvar detinjstva“ (prvenac, koji je doživeo treće izdanje), „Telesni razvoj i zdravstveno vaspitanje“, „Srbi sad ili nikad“, O, druže mili“, posvećenu Miliću od Mačve, sa kojim je đakovao i delio klupu svih osam godina u Šabačkoj gimnaziji, „Svet izvan sveta ““ Japan“, „Aura Hilandara“, „Azbučnik otpornosti imuniteta“, „Sonetna spomenica maturanata Šabačke gimnazije“ i drugi. U rukopisu ima oko tridesetak knjiga, od kojih je jedna „Iz dnevnika jednog pedijatra“. Kaže da nema ništa protiv da rukopisi, koji su uredno poslagani, ostanu posle njega. O pedagoškom radu (predavao je pedijatriju u Medicinskoj i Višoj vaspitačkoj školi) nismo stigli da razgovaramo.
Pored profesionalnog, ima i porodično ostvarenje - u braku sa suprugom Jelenom, sa kojom i danas mirno živi, dobio je dvoje dece, a od njih troje unučadi. Jedan ispunjen, smislen život, kao u Njegoševoj: „Imao se rašta i roditi“.
„Posao lekara je veoma odgovoran, međutim, samo pod uslovom da se realizuje na hipokratovski način, a ne da Hipokrat bude na raspeću“.
„U udžbenicima ne piše, ali ja sam u pedijarijskoj praksi imao slučajeve da se dete oglasi osmehom kada dođe na svet, umesto glasnim plačem. Znao bih tada da se rodio još jedan nepopravljivi optimista“.
„Ima takvih sudbina....Slučaj devojke koja gubi oca, brata i majku u saobraćajnoj nesreći i pokušava samoubistvo. Spletom srećnih okolnosti, u dubokoj komi je dovoze u bolnicu, ali ostaje živa. Prvu rečenicu koju je izgovorila, bila je - Doktore, molim Vas, bavite se drugom decom kojima ste potrebni, ja ne želim da živim. Iznalazio sam načine zašto bi ostala u životu, rekavši, između ostalog -Treba neko da čuva uspomenu na divne roditelje i jedinog brata, treba neko humke da im poseti. I vratila se, i ponovo zavolela život. Danas je sjajna umetnica.“
„Dečja ličnost je veoma ranjiva i ozleđiva, a dečje dostojanstvo je izuzetno i uvek za respektovanje“.
„Roditelji danas sve više lutaju. Često sam, u svojoj lekarskoj praksi, govorio roditeljima da izmisle vreme za bavljenje svojim potomcima, ako im je stalo do njihove budućnosti.“
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
