RUŽA

U selima šabačke nahije, zborili stari bilo je vavek lepih devojaka. Ali ko Ruže, vodeničara Pavla nadaleko nije. Odrastala na poljanama oko vodenice pevala nesvakidašnje setno i kao po običaju na skupovima momci su bili tamo gde Ruža kroči, teklo predanje.
O mobama kada se stare parnjače dovodile na seosko gumnno tiskale se delije da rade što bliže lepoti devojci ali avaj. Ona bila sama i pevala sve tužnije. Tek mnogo leta kasnije kada je najlepši deo mladosti otekao malenim potočićem saznalo se da je trgovac robom koja je trebala seljanima odneo srce prelepe Ruže. U samo par dana ceo život je stao u priču koja se sa prela na prelo pretakala u tugovanku kojoj ravne ne beše. On lep ona ko vila tek u par noći u zanosu i verom u sutra ispisaše lice devojčice koja se potom, govorile starice rodila kradom i otišla na usvajanje u Peštu. Tako bar pričali.
Ruža ostala sama i tugovala svoju bol dugo dok u neko doba, beše već sredovečna lepa žena ne upozna nekoga nalik na neprebolnu ljubav i sa njim rodi dečaka. I kako to samo život ume u svoj ram udenuti, posta to trgovac od ugleda. Ruža starila i snevala katkad svoju već devojku koja je bila u bogaštini, to je bar tešilo. Sin joj je bio drugi deo srca ali sramila se priznati manji. Tek bio je mio i pomagao majci a kako je već starila brinuo da ima lekove i potrepštine koje su u to vreme bile pravi luksuz.
I tu nastaje pauza. Mladom umešnom čoveku se izgubio trag. U karavanu trgovaca otišao po svetu i tako zalutao u Peštu. I kako tu sudba zna iskrojiti upoznao lepotu devojku kojoj nije mogao odoleti. Korak po korak i postaše bliski pošto je saznao da je naše gore list tek zakazaše i veridbu. Bore već okovale i dalje lepo Ružino lice kada joj se sin javi. Radostan prvo majci saopšti veselu vest a obradova i oca koji je već počeo iščekivati naslednike. Prosidbu zakazaše za Mladence kaže predanje ali prvi trag sumnje ukazao se kada je pokazao sliku izabranice majci. U uglu osmeha u strahu prepozna svoju prababu Tomaniju na koju je tvrdili su svi imala je neponovljivi lik. Sumnja je razdirala ali avaj. Kako sinu i mužu reći a kako opet srcu da izdrži narediti. I greh je razdirao ali pred Mladence razboli se i naprasno završi život. Tiskao se svet a tužni sin bio neutešan što majci ne podari unuke za života. Veridba se odloži.
Ratovi tih godina izbijali malo malo pa se pojavi i poziv da omete momka u prošnji a pošto potraja devojka se veri i uda za trgovca naše gore list u susednu nahiju. Zalutali plotun pogodi nesuđenog đuvegiju koji je lik svoje lepote iz snova odneo na nebo majci da daruje.
Sahraniše ga kako dolikuje i život poteče svojim tokom. Imanje se urušavalo i vremenom samo tragovi ostali. Na seoskom groblju osta legenda grobna mesta bila uređena.
Mnogo kasnije se pročulo da je slučajno već majka troje dece nehotice svratila na groblje gde je opet se pričalo nešto dovelo. Tu ugleda lik nekoga ko je bio tako sličan njenim crtama ko obris u ogledalu. Pored sin imena koje nije mogla zaboraviti i sve se u trenu sklopi. Sudbina nije dala da se sestrinsko u veće pretvori. Bolovala je i kradom dolazila da okopa humke i neguje cveće. Lepota vazda temelj za bol ispisala je i ovu priču. Dugo i među čobanima i na vodicama pričana da joj trag i ovim redovima ostane.
Ljubav i velika i neprebolna osta da svedoči vremenima da se vavek bol i sreća preplitali. Cveće je ostalo dok mlade žene beše u selu neznanom. U praznike darovane liku žene i majke eto i jedne koja može u ram neprolaznosti iz veka u vek. Osmomartovska euforija nanova u ponekom selu vrati ovu priču u ram sećanja. Poneko ponešto doda tek ima toga što se ne može ni dodati ni oduzeti.
Ruža i miris lepote ostaje za utehu svima koji slično doživeše ali i upoznaše bol. Buket cveća svim lepotama morao bi imati i stručak za junakinju naše priče.
Nezaboravnu i neutešnu Ružu.