PRIČA O NEMAŠTINI
NANO, KAKO MIRIŠE LEPINjA
Uvek će biti sirotinje i vavek će biti, kažu stari. Sećanje na dane služenja kod lokalnih kulaka nerada je slika ali vredi za nauk. U Pocerini bilo par njih. Sluga neuporedivo više. Nadničara reka. Kopali se kuruzi. Narod strpljivo čeko oće li dobiti priliku uz prtenu torbu na leđima gde je bilo malo proje i bele slanine ako zatreba. I radili koliko je ko mogo. O doručku predradnik je odabrao one koji ostaju ostali su mogli kući. A torba prazna. Brašna projina ni zrno.
Uz pesmu baba Stamenija podložila furunu da je dobro ugreje da se, ni manje ni više jedanaestoro čeljadi prehrani, pečenim kolačićima od proje i suvih šljiva. Ali avaj. I tako iz dana u dan.
Posle nekoliko posreći se i stiže sa punom projom i to bela brašna, kulak beše mekša srca. Ispeče baka male somune, deca se najedoše a najmlađa Anđelija upita:
“Nano, kako miriše lepinja.“
Žena sakri suze jer upravo je jela po prvi put lepinju. Osta bez odgovora.
Brutalno vreme nudi i drugu sliku. U staroj kući u prastarom ormaru čuvalo se suvo meso, slanina i kosti i nešto masti. Da se o velikim godovima nađe. I kada slučajno kum navrati i uvaženi gosti. Deca molila za samo deljku ali ni govora. Nana je bila neumoljiva.
Ponekad samo o prazniku jelo se pečeno pile, i to ne bilo kakvo, već ono koje se moralo juriti sat dva, domaće koje je imalo meso koje se lepilo za prste. Nekada bilo a u sećanju dece istina sada zamašnih godina živi i ne veruje šta se sve baca.
Priča o nemaštini ima i onu veliku stranu. U selu dalekom živelo sedmoro braće. Jedan imao zdravstvenih problema, i plašili su se da će preteći. Najstariji brat svoj deo proje je davao bratu a, kada je uvideo da mu je malo kradom išao da pomuze gazdinsku kravu i u posudi od drveta donosio bratu koji je oživeo i postao stasit momak. Brat brata voleo kao sanduk zlata, ostala izreka.
I tako redom iz sela u selo priče se nižu. Ljudskost i dobrota su slikali najneverovatnije priče. Zalutalo jagnje spremano za prodaju je stiglo u dom sirome sa brojnom decom. Ni na tren nisu zamišljali da ga zakolju. Vratili su kulaku a on im je dao samo malo soli, koje skoro da nije ni bilo. I pomogao da nejač istraje. Njemu malo a, jagnje nije dočekalo prodaju. Uprtio ga jednog jutra i odneo u dom sirome koji mu mnogo posla poradio. Častili se par dana, a priča eto ostala zavek.
Uz pesmu baba Stamenija podložila furunu da je dobro ugreje da se, ni manje ni više jedanaestoro čeljadi prehrani, pečenim kolačićima od proje i suvih šljiva. Ali avaj. I tako iz dana u dan.
Posle nekoliko posreći se i stiže sa punom projom i to bela brašna, kulak beše mekša srca. Ispeče baka male somune, deca se najedoše a najmlađa Anđelija upita:
“Nano, kako miriše lepinja.“
Žena sakri suze jer upravo je jela po prvi put lepinju. Osta bez odgovora.
Brutalno vreme nudi i drugu sliku. U staroj kući u prastarom ormaru čuvalo se suvo meso, slanina i kosti i nešto masti. Da se o velikim godovima nađe. I kada slučajno kum navrati i uvaženi gosti. Deca molila za samo deljku ali ni govora. Nana je bila neumoljiva.
Ponekad samo o prazniku jelo se pečeno pile, i to ne bilo kakvo, već ono koje se moralo juriti sat dva, domaće koje je imalo meso koje se lepilo za prste. Nekada bilo a u sećanju dece istina sada zamašnih godina živi i ne veruje šta se sve baca.
Priča o nemaštini ima i onu veliku stranu. U selu dalekom živelo sedmoro braće. Jedan imao zdravstvenih problema, i plašili su se da će preteći. Najstariji brat svoj deo proje je davao bratu a, kada je uvideo da mu je malo kradom išao da pomuze gazdinsku kravu i u posudi od drveta donosio bratu koji je oživeo i postao stasit momak. Brat brata voleo kao sanduk zlata, ostala izreka.
I tako redom iz sela u selo priče se nižu. Ljudskost i dobrota su slikali najneverovatnije priče. Zalutalo jagnje spremano za prodaju je stiglo u dom sirome sa brojnom decom. Ni na tren nisu zamišljali da ga zakolju. Vratili su kulaku a on im je dao samo malo soli, koje skoro da nije ni bilo. I pomogao da nejač istraje. Njemu malo a, jagnje nije dočekalo prodaju. Uprtio ga jednog jutra i odneo u dom sirome koji mu mnogo posla poradio. Častili se par dana, a priča eto ostala zavek.
S. Kosanić
Najnoviji broj
25. april 2024.
