MILUTIN RADOVANOVIĆ NAUČNIK SVETSKOG GLASA OD ČOBANINA DO AKADEMIKA
JENA PAMTI MAČVANSKOG HEKELA, A TABANOVIĆ?
Meštani i učenici seoske škole malo znaju ili nikad nisu čuli za znamenitog biologa. Dragan Petrović, nastavnik biologije u Šabačkoj gimnaziji s poštovanjem govori o poznatom zemljaku čije vredne knjige je moguće pronaći u gimnazijskoj biblioteci ali u nastavnom programu ne pominje se njegovo ime
Priča o Milutinu Radovanoviću, rođenom poslednjih godina 19. veka u uglednoj seljačkoj porodici Milorada Radovanovića iz Tabanovića mogla bi da počne u biblioteci šabačke gimnazije, gde se među velikim brojem naslova nalazi i više za biološku nauku, vrlo značajnih knjiga ovog vrednog istraživača. Ljubaznošću bibliotekara Saše Lazića, dobijamo na uvid mnoga Milutinova dela, a posebno tekst doktorata o otrovnim aparatima zmija sa posebnim osvrtom na kobru, koji je odbranio na čuvenom nemačkom univerzitetu u Jeni i tamo stekao ovu prestižnu titulu. Lazić nam poklanja i malu spomenicu Šabačke gimnazije, knjižicu u kojoj su reljefni portreti znamenitih đaka i profesora na daleko čuvene škole, koje je uradio vajar Ostoja Gordanić Balkanski. Izliveni likovi krase zidove u hodnicima drevnog“ hrama znanja“, a jedan takav sa likom Milutina Radovanovića nalazi se na zidu ispred kabineta za biologiju.
Preti zaborav
Bez obzira na sve o Milutinu i njegovim naučnim saznanjima malo znaju u Tabanoviću i Šapcu.
- U nastavnom programu, koliko je meni poznato nigde se ne pominje njegovo ime. S druge strane dosta vrednog je ostavio biologiji i to se u mnogome nalazi u njegovim knjigama. Na polju ove nauke mi u Mačvi nismo imali važniju ličnost, a čini mi se da je nekako skrajnut Milutinov lik i delo, kaže Dragan Petrović, nastavnik biologije u Šabačkoj gimnaziji od 1992. godine.
Milutinov otac Milorad je još imao sina Dragutina i ćerke Darinku i Dragu. Radovanovići su pred balkanske ratove bili najimućnija porodica u selu, a malo ko im je bio ravan u čitavoj Mačvi. Priča se da su bili vešti trgovci i strastveni zaljubljenici u brze konje. Kao i svaki Mačvanin i Milutin je voleo ove plemenite životinje, a posebno je bio ponosan kad je njegov Solun, na važnoj trci u Beogradu odneo pobedu ispred konja čuvene spahijske porodice Gece Dunđerskog. Dugo se u Mačvi o tome pričalo, a Radovanovići su za pozamašnu sumu novca od nagrade kupili pola hektara plodnog mačvanskog zemljišta. Tako su ukupno namirili 30 hektara.
Najstariji sin Milutin bio je određen da sačuva i uveća bogatstvo. Tako je mislio otac, dok je Milutin snivao druge snove, a od svog seljačkog posla najviše je voleo da istražuje prirodu.
Milutin je u Tabanoviću završio četiri razreda osnovne škole. Dalje otac nije dao, a kada je ugledni seoski učitelj Milan Rabrenović pokušao da ubedi Milorada, koji je tada bio i kmet tabanovački, da sina, inače bistrog i nadarenog dečaka upiše na dalje školovanje, starog uču čekao je oštrouman ali iznenađujući odgovor uglednog mačvanskog domaćina.
- E moj učitelju! Ja sam mislio da si ti pametan čovek. Ti mene savetuješ da mi sin bude tuđi sluga. Pa za koga ja kupujem ovoliko imanje. Ako moj sin treba da bude učitelj, lekar ili inženjer sa tolikim hektarima, šta da čine siroti ljudi sa planina, koji nemaju imanja. Njima treba školu preporučiti, jer druge borbe za život nemaju...
Poznati tabanovački učitelj bio je razočaran, a Miloradov odgovor rastužio je i mladog Milutina, koji je i dalje maštao o izučavanju prirode.
Biblioteka u zemunici
Milutin je svakodnevno čuvao čopor marve na prostranim mačvanskim livadama ali je nalazio vremena i za knjige. Neke je dobijao čak iz Češke i Nemačke, a kada ga otac ili stric uhvate s knjigom u ruci, dobijao je batine, a knjige su cepane u paramparčad. Zato se budući akademik dosetio i ispod starog hrasta iskopao zemunicu, gde je držao svoju biblioteku.
Došao je i Prvi svetski rat. Strašna 1915. godina. Otac Milorad umire od tifusa. Za njim ubrzo i jedan stric, a drugi odlazi na solunski front. Milutin je izbegao kuluk kod Austrijanaca koji su sekli mačvanske šume, samo zahvaljujući pomoći rođaka Bogoljuba Radovanovića. Upisan je u školu da bi izbegao prisilan rad kod Švaba. Tako Šabačka gimnazija dobija jednog od svojih najboljih đaka svih vremena, a talentovanog Milutina više niko nije mogao da zaustavi do svetske slave.
Prema zabeleženom sećanju babe Mileve, Milutin je uvek nosio knjigu u rukama, a roditelji su ga terali da radi poljoprivredne poslove. U razgovoru sa stričevima od velikog imanja Radovanovića nije ništa tražio za sebe, osim njihove finansijske podrške kod školovanja u Nemačkoj.
Posle odbrane doktorata u Jeni, često je dolazio u Tabanović. Posebno se družio sa izvesnim Ljubom Milosavljevićem, Tabanovcem koji je imao kolebu u jednom od seoskih atara. Tamo su odlazili i dugo razgovarali. Ostalo je sećanje da su obojica voleli prirodu.
U sećanju je ostalo i svedočanstvo starijih o avionskoj nesreći iz 1968. godine u kojoj je Milutin zajedno sa još pedesetak naučnika iz celog sveta koji su putovali u jednu od brojnih misija, izgubio život. Tu tužnu vest Radovanovićima je preneo jedan komšija koji je kasno u noć čuo na jedinom televizoru u Domu kulture u centru sela. Avionska nesreća 1968. godine dogodila se nad Nigerijom i niko od putnika u tom avionu nije preživeo.
Milutinovom imenu često su dodavali nadimak Hekel, zato što je mnogo voleo i cenio čuvenog nemačkog naučnika Ernesta Hekela. Milutin je imao i posebnu čast da otvori stručni skup posvećen poznatom Nemcu u Jeni.
Osim doktorata na temu o otrovnim aparatima zmija Milutin je napisao i štampao više drugih vrednih i stručnih radova. Bio je kustos Muzeja prirode u Sarajevu i Beogradu. Predavao je na fakultetima u Ljubljani, Sarajevu i Beogradu. Akademik je postao 1959. godine.
Poginuo je 20. aprila 1968. godine. Za sobom je ostavio porodicu i brojna naučna dela.
* SAT *
Milutin Radovanović je bio učenik Šabačke gimnazije 1922. godine. I to jedan od njenih najboljih đaka, svih vremena. Ostala je jedna anegdota iz tog vremena.
Naime, školski revizor u to doba, pogledavši na sat, upitao je Milutina, koje je vreme. Milutin se malo zbunio, a kad se pribrao, kasnije rekao da ne zna. Sat mu kao čobaninu na mačvanskim poljima, nije ni trebao. Vreme je merio po kretanju sunca, a bogati roditelji nisu hteli za takav luksuz ( kupovina sata ) da potroše novac.
Čuđenju švapskog revizora nije bilo kraja i ko zna šta je tada pomislio o Srbima. Učenik kome se čudio revizor tada je imao 18 godina, a samo 10 godina kasnije postao je doktor bioloških nauka u Jeni. Priča se da je revizor do kraja života to i ostao.
Preti zaborav
Bez obzira na sve o Milutinu i njegovim naučnim saznanjima malo znaju u Tabanoviću i Šapcu.
- U nastavnom programu, koliko je meni poznato nigde se ne pominje njegovo ime. S druge strane dosta vrednog je ostavio biologiji i to se u mnogome nalazi u njegovim knjigama. Na polju ove nauke mi u Mačvi nismo imali važniju ličnost, a čini mi se da je nekako skrajnut Milutinov lik i delo, kaže Dragan Petrović, nastavnik biologije u Šabačkoj gimnaziji od 1992. godine.
Milutinov otac Milorad je još imao sina Dragutina i ćerke Darinku i Dragu. Radovanovići su pred balkanske ratove bili najimućnija porodica u selu, a malo ko im je bio ravan u čitavoj Mačvi. Priča se da su bili vešti trgovci i strastveni zaljubljenici u brze konje. Kao i svaki Mačvanin i Milutin je voleo ove plemenite životinje, a posebno je bio ponosan kad je njegov Solun, na važnoj trci u Beogradu odneo pobedu ispred konja čuvene spahijske porodice Gece Dunđerskog. Dugo se u Mačvi o tome pričalo, a Radovanovići su za pozamašnu sumu novca od nagrade kupili pola hektara plodnog mačvanskog zemljišta. Tako su ukupno namirili 30 hektara.
Najstariji sin Milutin bio je određen da sačuva i uveća bogatstvo. Tako je mislio otac, dok je Milutin snivao druge snove, a od svog seljačkog posla najviše je voleo da istražuje prirodu.
Milutin je u Tabanoviću završio četiri razreda osnovne škole. Dalje otac nije dao, a kada je ugledni seoski učitelj Milan Rabrenović pokušao da ubedi Milorada, koji je tada bio i kmet tabanovački, da sina, inače bistrog i nadarenog dečaka upiše na dalje školovanje, starog uču čekao je oštrouman ali iznenađujući odgovor uglednog mačvanskog domaćina.
- E moj učitelju! Ja sam mislio da si ti pametan čovek. Ti mene savetuješ da mi sin bude tuđi sluga. Pa za koga ja kupujem ovoliko imanje. Ako moj sin treba da bude učitelj, lekar ili inženjer sa tolikim hektarima, šta da čine siroti ljudi sa planina, koji nemaju imanja. Njima treba školu preporučiti, jer druge borbe za život nemaju...
Poznati tabanovački učitelj bio je razočaran, a Miloradov odgovor rastužio je i mladog Milutina, koji je i dalje maštao o izučavanju prirode.
Biblioteka u zemunici
Milutin je svakodnevno čuvao čopor marve na prostranim mačvanskim livadama ali je nalazio vremena i za knjige. Neke je dobijao čak iz Češke i Nemačke, a kada ga otac ili stric uhvate s knjigom u ruci, dobijao je batine, a knjige su cepane u paramparčad. Zato se budući akademik dosetio i ispod starog hrasta iskopao zemunicu, gde je držao svoju biblioteku.
Došao je i Prvi svetski rat. Strašna 1915. godina. Otac Milorad umire od tifusa. Za njim ubrzo i jedan stric, a drugi odlazi na solunski front. Milutin je izbegao kuluk kod Austrijanaca koji su sekli mačvanske šume, samo zahvaljujući pomoći rođaka Bogoljuba Radovanovića. Upisan je u školu da bi izbegao prisilan rad kod Švaba. Tako Šabačka gimnazija dobija jednog od svojih najboljih đaka svih vremena, a talentovanog Milutina više niko nije mogao da zaustavi do svetske slave.
Prema zabeleženom sećanju babe Mileve, Milutin je uvek nosio knjigu u rukama, a roditelji su ga terali da radi poljoprivredne poslove. U razgovoru sa stričevima od velikog imanja Radovanovića nije ništa tražio za sebe, osim njihove finansijske podrške kod školovanja u Nemačkoj.
Posle odbrane doktorata u Jeni, često je dolazio u Tabanović. Posebno se družio sa izvesnim Ljubom Milosavljevićem, Tabanovcem koji je imao kolebu u jednom od seoskih atara. Tamo su odlazili i dugo razgovarali. Ostalo je sećanje da su obojica voleli prirodu.
U sećanju je ostalo i svedočanstvo starijih o avionskoj nesreći iz 1968. godine u kojoj je Milutin zajedno sa još pedesetak naučnika iz celog sveta koji su putovali u jednu od brojnih misija, izgubio život. Tu tužnu vest Radovanovićima je preneo jedan komšija koji je kasno u noć čuo na jedinom televizoru u Domu kulture u centru sela. Avionska nesreća 1968. godine dogodila se nad Nigerijom i niko od putnika u tom avionu nije preživeo.
Milutinovom imenu često su dodavali nadimak Hekel, zato što je mnogo voleo i cenio čuvenog nemačkog naučnika Ernesta Hekela. Milutin je imao i posebnu čast da otvori stručni skup posvećen poznatom Nemcu u Jeni.
Osim doktorata na temu o otrovnim aparatima zmija Milutin je napisao i štampao više drugih vrednih i stručnih radova. Bio je kustos Muzeja prirode u Sarajevu i Beogradu. Predavao je na fakultetima u Ljubljani, Sarajevu i Beogradu. Akademik je postao 1959. godine.
Poginuo je 20. aprila 1968. godine. Za sobom je ostavio porodicu i brojna naučna dela.
* SAT *
Milutin Radovanović je bio učenik Šabačke gimnazije 1922. godine. I to jedan od njenih najboljih đaka, svih vremena. Ostala je jedna anegdota iz tog vremena.
Naime, školski revizor u to doba, pogledavši na sat, upitao je Milutina, koje je vreme. Milutin se malo zbunio, a kad se pribrao, kasnije rekao da ne zna. Sat mu kao čobaninu na mačvanskim poljima, nije ni trebao. Vreme je merio po kretanju sunca, a bogati roditelji nisu hteli za takav luksuz ( kupovina sata ) da potroše novac.
Čuđenju švapskog revizora nije bilo kraja i ko zna šta je tada pomislio o Srbima. Učenik kome se čudio revizor tada je imao 18 godina, a samo 10 godina kasnije postao je doktor bioloških nauka u Jeni. Priča se da je revizor do kraja života to i ostao.
Lj. Đukić
Najnoviji broj
11. april 2024.
