NEUGASIVI DUH MLADOSTI

Leto, 1965, redakcija “Glasa Podrinja“. Sedim sa novinarima Milom Spajićem, Dragišom Penjinom i mojim profesorom i pesnikom Dragoljubom Rajićem. Ćaskamo opušteno, a Penjin ubeđuje Rajića da sa nama putuje po zemlji Srbiji i govori svoju poeziju. Rajić ne prihvata jer smo mi “slabiji pesnici od njega, ali dobro govorimo svoje pesme“... Nenadano, razgovor je utihnuo. Odnekud, iz neke kancelarije, pojavio se Stanoje Filipović. Za mene, on je bio otac moga druga Dragana i važna, ugledna ličnost u gradu Šapcu. Razgovarao je sa novinarima ne pokazujući ni da me poznaje. Kada sam polazio, čika Stanoje (tako sam ga oslovljavao) pozva me u drugu kancelariju: “Sedi, mladiću... Vidim, pišeš... Lepo, lepo... I moj Dragan bi da bude pesnik?“ Čekao je moj komentar, a ja sam uporno ćutao. Onda se odluči: “Reci mi, al“™ pošteno, ima li moj Dragan dara?“ Vrteo je glavom u značenju: to je sumnjiv posao, neizvestan put i slično. Pitanje me iznenadilo, uplašilo, a odgovor nisam znao. Promucao nešto u dahu: rano je za ocene, Dragan treba da se još dokazuje, mladi smo...
Od tada do danas, prošlo je četrdesetpet godina dokazivanja. Veče je, 27-og avgust, 2010. godine. Sedim pred mojom kućom u Bogatiću i čekam čika Stanojevog sina Dragana Filipovića, novinara i pesnika i mog nekadašnjeg učenika, Ljubišu Đukića, glavnog i odgovornog u “Glasu Podrinja“.
Nažalost, dobri naš čika Stanoje neće biti sa nama da čuje pravi odgovor. I dušom i slovom “pod istim krovom“... Davne 1960. -1970. godine. Novinaru i pesniče, prijatelju, Dragane Filipoviću, pođi svojim davnim tragom! Zapali prošlost da Te sećanja obasjaju!
- Pokušavam da (se) nas sagledam u svoj širini prostora i vremena. Teško mi uspeva. Preuski su horizonti. Bukti vatra prošlosti i svetlost se širi i visi. Samo što u taj krug svojevrsnog znamenja ne mogu da zakorače svi koji su: stihom, bojom, glasom i muzikom, obeležili prve, i sve potonje, naše susrete od preko četiri decenije. U ovom vremenu sivila i otuđenja, nestvarno zvuče reči koje ispisujem. Ali...
Da, verujem u nas i sada, kao onda, svim bićem. Ne samo zbog onog što smo tada uradili, stvorili, osmislili, već zato što - trajemo.