UMETNIK RAŠA TODOSIJEVIĆ PREDSTAVIO SVOJ RAD
IZVAN JARMA PROVINCIJALIZMA
Ovo veče shvatite kao poetsko, ne volim profesorsku didaktiku, reči su kojim je umetnik Dragoljub Raša Todosijević započeo prezentaciju svog rada, koju je, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, organizovalo Udruženje likovnih stvaralaca Šapca.
Uz slajdove i propratne komentare svojih radova, bez hronološkog sleda, umetnik je odgovarao i na spontana pitanja iz publike. Priznat širom sveta, poznat u Srbiji, ostao je u potpunosti dosledan sebi.
Posetioci u Međuopštinskom istorijskom muzeju, imali su priliku da čuju umetnikov zapis, koji je naslovio „Kratka i ulepšana verzija mog života u Beogradu“:
„Prvo je me moja nagluva tetka Stojanka grdno nagovarala da odem na tapetarski zanat i da postanem tapetar, kao njen brat, a moj ujak. Potom sam pokušao da budem vojni pilot u Mostaru. Kada mi ni to nije išlo od ruke, niti mi se sviđalo dosadno kadetsko društvo, vratio sam se u Beograd. Dve godine sam pohađao kurs crtanja i vajanja u Šumatovačkoj ulici. Konačno, 1964. godine, upisao sam Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Moji profesori su bili ljudi neprijatno skromnog dara i još skromnijeg obrazovanja, smrtonosna mešavina mediokriteta, ulizica i sujetnih fantoma. Preostalo mi je da putujem svetom i da se sam obrazujem, kako znam i umem, ne bih li uspeo da skršim nevidljivi jaram svekolikog provincijalizma. Atelje sam dobio ravno trideset godina posle završetka studija i to na Starom sajmištu, gde je za vreme Drugog svetskog rata bio nemački koncentracioni logor. Poneki put mi se činilo da mi u pohode dolaze i učtivo me pozdravljaju nesretne duše pobijenih logoraša. Nekoliko dana pre mog 70. rođendana, prošle godine, država Srbija me je naglavačke isterala iz mog ateljea“.
- Zašto ste ostali Beogradu?, upitao je neko iz publike.
- Mnogo je odgovora, a nijedan pravi. Iskreno, ne znam, odgovorio je umetnik.
Voleli ili ne njegov rad, obožavali ga ili osporavali, svi bi morali da mu odaju priznanje na hrabrosti da izabere svoj put i poštenju da na njemu ostane.
Dragoljub Raša Todosijević je diplomirao na Likovnoj Akademiji u Beogradu 1969. Zajedno sa Marinom Abramović, Erom Milivojevićem, Zoranom Popovićem, Nešom Paripovićem, Gergeljem Urkomom i drugima okupljenim oko Studentskog kulturnog centra u Beogradu, bio je jedan od prvih umetnika koji je sedamdesetih godina uveo konceptualnu umetnost - novu umetničku praksu, i nove medije na jugoslovensku scenu. Njegovi najpoznatiji radovi - „Šta je umetnost?“ („Njas ist Kunst?“), „Bog voli Srbe“ („Gott liebt die Serben“) - i mnogi drugi obezbedili su mu svetsku reputaciju. Samostalno izlaže od 1969. godine, a od 1970. je učestvovao na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Njegovi radovi se nalaze u stalnim postavkama mnogih svetskih muzeja. Član je ULUS od 1971. godine. Dobitnik nagrade na Bijenalu u Veneciji 2011. godine.
Uz slajdove i propratne komentare svojih radova, bez hronološkog sleda, umetnik je odgovarao i na spontana pitanja iz publike. Priznat širom sveta, poznat u Srbiji, ostao je u potpunosti dosledan sebi.
Posetioci u Međuopštinskom istorijskom muzeju, imali su priliku da čuju umetnikov zapis, koji je naslovio „Kratka i ulepšana verzija mog života u Beogradu“:
„Prvo je me moja nagluva tetka Stojanka grdno nagovarala da odem na tapetarski zanat i da postanem tapetar, kao njen brat, a moj ujak. Potom sam pokušao da budem vojni pilot u Mostaru. Kada mi ni to nije išlo od ruke, niti mi se sviđalo dosadno kadetsko društvo, vratio sam se u Beograd. Dve godine sam pohađao kurs crtanja i vajanja u Šumatovačkoj ulici. Konačno, 1964. godine, upisao sam Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Moji profesori su bili ljudi neprijatno skromnog dara i još skromnijeg obrazovanja, smrtonosna mešavina mediokriteta, ulizica i sujetnih fantoma. Preostalo mi je da putujem svetom i da se sam obrazujem, kako znam i umem, ne bih li uspeo da skršim nevidljivi jaram svekolikog provincijalizma. Atelje sam dobio ravno trideset godina posle završetka studija i to na Starom sajmištu, gde je za vreme Drugog svetskog rata bio nemački koncentracioni logor. Poneki put mi se činilo da mi u pohode dolaze i učtivo me pozdravljaju nesretne duše pobijenih logoraša. Nekoliko dana pre mog 70. rođendana, prošle godine, država Srbija me je naglavačke isterala iz mog ateljea“.
- Zašto ste ostali Beogradu?, upitao je neko iz publike.
- Mnogo je odgovora, a nijedan pravi. Iskreno, ne znam, odgovorio je umetnik.
Voleli ili ne njegov rad, obožavali ga ili osporavali, svi bi morali da mu odaju priznanje na hrabrosti da izabere svoj put i poštenju da na njemu ostane.
Dragoljub Raša Todosijević je diplomirao na Likovnoj Akademiji u Beogradu 1969. Zajedno sa Marinom Abramović, Erom Milivojevićem, Zoranom Popovićem, Nešom Paripovićem, Gergeljem Urkomom i drugima okupljenim oko Studentskog kulturnog centra u Beogradu, bio je jedan od prvih umetnika koji je sedamdesetih godina uveo konceptualnu umetnost - novu umetničku praksu, i nove medije na jugoslovensku scenu. Njegovi najpoznatiji radovi - „Šta je umetnost?“ („Njas ist Kunst?“), „Bog voli Srbe“ („Gott liebt die Serben“) - i mnogi drugi obezbedili su mu svetsku reputaciju. Samostalno izlaže od 1969. godine, a od 1970. je učestvovao na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Njegovi radovi se nalaze u stalnim postavkama mnogih svetskih muzeja. Član je ULUS od 1971. godine. Dobitnik nagrade na Bijenalu u Veneciji 2011. godine.
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
