ZDRAVKO JEROTIĆ - NEKAD I SAD
PRVI MAČVANSKI POSLANIK
Zdravko Jerotić, je jedan od onih Mačvana koji o svom zavičaju govori u „veselinovićevskom“ stilu i koji je za to podneblje činio mnoga dobra kroz raznovrsne delatnosti kojima se bavio. Bio je jedan od onih koji su unapređivaali mačvanski kulturni amaterizam, prvi demokratski poslanik ovog kraja, pomoćnik ministra pravde, aktivan i u sportskom životu Bogatića, a ono čime se ponosi je porodica, deca, unuke i unuci, koje smatra najvećim bogatstvom.
Rođen je u Dublju 12. oktobra 1940. godine, na Mioljdan, kako kaže, ali je u važeće knjige upisan sutradan, pa mu je tako slučaj, uz urođenu veselost, dao još jedan povod da život živi punim plućima, što i danas čini u penzionerskim danima. Ponekad kod Lolove kolebe pusti na volju raskošnom baritonu pa se ne zna da li su bolje “rod rodile žute kruške“ ili je to „kad noć padne u krošnje orove i kad lampek okadi šorove...“
U dubljanskoj osmogodišnjoj školi bio je u onoj poslednjoj generaciji koja je polagala malu maturu a u učiteljskoj školi u Šapcu opet imao sreće da bude u poslednjoj generaciji koja je polagala veliku maturu.
- Učiteljska škola u Šapcu bila je među najjačim u Srbiji, imala je elitne profesore (počeo je da nabraja profesore i predmete koje su predavali kao da je tek izašao iz klupe, od Milivoja Lekića do Luke Mijailovića). Bio je ponos od njih učiti. Posle završene škole ostao sam, kao stipendista, u internatu kao vaspitač. Posle su me poslali da vodim seosku brigadu šabačkog sreza na radnu akciju... u vojsci bio sam u Kumanovu, doživeo zemljotres u Skoplju. A potom, pošto je rasformiran internat, radio sam jedno vreme u Belotiću kao učitelj, pa kada su „drugovi“ saznali da sam tu, insistirali su da dođem...
Vi ste već tad bili u partiji?
- Da, da, u partiji sam bio još kao srednjoškolac, bio sam predsednik školskog komiteta omladine, bio član Opštinskog komiteta u Šapcu... da se vratim, pitali su me i došao sam za predsednika Opštinskog komiteta omladine u Bogatiću, četiri godine. U međuvremenu bio sam i potpredsednik opštine kada je Slobodan Đaković bio predsednik. U dvadeset osmoj godini postao sam sekretar komiteta, mlad a desio se upad Rusa u Čehoslovačku, 21. avgusta 1968. godine, tog dana mi se sin rodio a ja nisam ni znao do sutradan, jer su počele da stižu određene depeše da se hapsi ko je proruski opredeljen... i tako, zna se kako je bilo u to vreme.
A onda dolaze godine rada u kulturi?
Prešao sam za direktora Zajednice domova kulture, koju smo u međuvremenu formirali, mislim da je ovo bilo jedno od seoskih područja u Srbiji koje je tada najbrže napredovalo. Sve domove kulture smo aktivirali, izuzeli ih iz mesnih zajednica da ne budu magacini za pšenicu, oživeli rad i bioskopskih i dramskih sekcija, formirali festival mačvanskog amaterizma, dramskog folkornog, i recitatori su tada bili vredni,zaživelo je tada i Mačvansko amatersko pozorište...a posle sam prešao za sekretara SIZ-a kulture i fizičke kulture, gde sam ostao sedam godina. U međuvremenu sam završio Pravni fakultet, položio pravosudni ispit i prešao u Skupštinu opštine za sekretara sekretarijata za opštu upravu, zatim za društvene delatnosti i posle toga izabran za predsednika Izvršnog saveta.
Rođen je u Dublju 12. oktobra 1940. godine, na Mioljdan, kako kaže, ali je u važeće knjige upisan sutradan, pa mu je tako slučaj, uz urođenu veselost, dao još jedan povod da život živi punim plućima, što i danas čini u penzionerskim danima. Ponekad kod Lolove kolebe pusti na volju raskošnom baritonu pa se ne zna da li su bolje “rod rodile žute kruške“ ili je to „kad noć padne u krošnje orove i kad lampek okadi šorove...“
U dubljanskoj osmogodišnjoj školi bio je u onoj poslednjoj generaciji koja je polagala malu maturu a u učiteljskoj školi u Šapcu opet imao sreće da bude u poslednjoj generaciji koja je polagala veliku maturu.
- Učiteljska škola u Šapcu bila je među najjačim u Srbiji, imala je elitne profesore (počeo je da nabraja profesore i predmete koje su predavali kao da je tek izašao iz klupe, od Milivoja Lekića do Luke Mijailovića). Bio je ponos od njih učiti. Posle završene škole ostao sam, kao stipendista, u internatu kao vaspitač. Posle su me poslali da vodim seosku brigadu šabačkog sreza na radnu akciju... u vojsci bio sam u Kumanovu, doživeo zemljotres u Skoplju. A potom, pošto je rasformiran internat, radio sam jedno vreme u Belotiću kao učitelj, pa kada su „drugovi“ saznali da sam tu, insistirali su da dođem...
Vi ste već tad bili u partiji?
- Da, da, u partiji sam bio još kao srednjoškolac, bio sam predsednik školskog komiteta omladine, bio član Opštinskog komiteta u Šapcu... da se vratim, pitali su me i došao sam za predsednika Opštinskog komiteta omladine u Bogatiću, četiri godine. U međuvremenu bio sam i potpredsednik opštine kada je Slobodan Đaković bio predsednik. U dvadeset osmoj godini postao sam sekretar komiteta, mlad a desio se upad Rusa u Čehoslovačku, 21. avgusta 1968. godine, tog dana mi se sin rodio a ja nisam ni znao do sutradan, jer su počele da stižu određene depeše da se hapsi ko je proruski opredeljen... i tako, zna se kako je bilo u to vreme.
A onda dolaze godine rada u kulturi?
Prešao sam za direktora Zajednice domova kulture, koju smo u međuvremenu formirali, mislim da je ovo bilo jedno od seoskih područja u Srbiji koje je tada najbrže napredovalo. Sve domove kulture smo aktivirali, izuzeli ih iz mesnih zajednica da ne budu magacini za pšenicu, oživeli rad i bioskopskih i dramskih sekcija, formirali festival mačvanskog amaterizma, dramskog folkornog, i recitatori su tada bili vredni,zaživelo je tada i Mačvansko amatersko pozorište...a posle sam prešao za sekretara SIZ-a kulture i fizičke kulture, gde sam ostao sedam godina. U međuvremenu sam završio Pravni fakultet, položio pravosudni ispit i prešao u Skupštinu opštine za sekretara sekretarijata za opštu upravu, zatim za društvene delatnosti i posle toga izabran za predsednika Izvršnog saveta.
Najnoviji broj
25. april 2024.
