PENZIONER SLOBODAN LOLIĆ IZ PRIČINOVIĆA SELO I BUDAN SANjA
DUNjA NEPROLAZNE VREDNOSTI
“Zlatna voćka“ u očevom dvorištu, pesmi i na flaši rakije dunjevače
Diplomirani inženjer elektrotehnike Slobodan Lolić iz Mačvanskog Pričinovića je u 14 godina napustio rodno ognjište i kao više njegovih vršnjaka “trbuhom za kruhom“, sreću potražio u Beogradu. Prošle su uspešne godine školovanja i rada. Radnu karijeru je započeo u Vojnotehničkom institutu, nastavio u tadašnjem PTT Srbija, a posle desetak godina provedenih u EPS, penzionisan 2004. godine, dokle je bio šef telekomunikacija i upravljanja u dispečerskom centru.
Nikada nije prekidao vezu sa rodnim selom i roditeljima Marijom i Mihailom. Posle njihove smrti i svog odlaska u penziju još je više privržen rodnom ognjištu.
- Verujte mi da ovu očevu kuću i budan sanjam. Posebno pamtim kako je otac u avliji do šora uz tarabu, pred sam Drugi svetski rat, zasadio 10 stabala dunja i u dvorištu oko 30. One do šora bile su poseban izazov za đake, koji su ih krišom brali, čim bi počeli prvi plodovi da žute, kaže Slobodan i pokazuje pismo, koje je uputio Ljubomiru Ćoriliću, autoru pesme o dunji, koja ga je posebno inspirisala i oduševila.
Pesma me podsetila na mladost. Otac je dunje zasadio 27. marta 1941. Na primedbu majke da je rat na pomolu i da se ne zna da li će ih brati odgovorio je da će neko drugi, njegova deca, dočekati da ih beru, ako to on ne bude mogao, dodaje.
Nakon 20 dana, 16. aprila 1941. godine bio je zarobljen u Bosni kod Gračanice i odveden u zarobljeništvo. Posle četiri godine vratio se kući, a dunje su ga sačekale već odrasle s mnogo plodova.
Od tih stabala iz 1941, ostalo je samo jedno koje još uvek redovno rađa. U znak zahvalnosti, sa ove dunje poslao je Ljubomiru Ćoriliću tri zrela ploda, bez želje da tumači inače mitski broj tri. Ovom prilikom podseća samo na Sveto trojstvo, tri prsta i trofazni sistem Nikole Tesle.
Dao je i svoju sugestiju uvaženom pesniku: Jednu dunju namenjujem za vaše zdravlje i zdravlje vaše porodice, drugu za naše majke koje se neće vratiti iz jeseni, a treću kao ukras na starom ormaru da se zlati i širi miris po sobi, kao neka vrsta čuvarkuće.
Podsećanja radi otac Mihailo je za dunje dobio prvu nagradu, na poljoprivrednoj izložbi u Šapcu 1955. godine. On je prošle godine prvi put napravio rakiju od dunja. Prijateljima se dopala, kao i doktoru Ninoslavu Nikićeviću, šefu katedre za jaka pića na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, koji ju je ocenio visokom ocenom za kvalitet.
Domaćin Slobodan je nakon pročitane Ćorilićeve pesme na bocu sa ovom rakijom zalepio stihove pesme i diplomu o očevoj nagradi.
- To je po mom uverenju svojevrstan spoj duha i materije, zaključuje na kraju ove priče za omiljeni list Slobodan Lolić.
Nikada nije prekidao vezu sa rodnim selom i roditeljima Marijom i Mihailom. Posle njihove smrti i svog odlaska u penziju još je više privržen rodnom ognjištu.
- Verujte mi da ovu očevu kuću i budan sanjam. Posebno pamtim kako je otac u avliji do šora uz tarabu, pred sam Drugi svetski rat, zasadio 10 stabala dunja i u dvorištu oko 30. One do šora bile su poseban izazov za đake, koji su ih krišom brali, čim bi počeli prvi plodovi da žute, kaže Slobodan i pokazuje pismo, koje je uputio Ljubomiru Ćoriliću, autoru pesme o dunji, koja ga je posebno inspirisala i oduševila.
Pesma me podsetila na mladost. Otac je dunje zasadio 27. marta 1941. Na primedbu majke da je rat na pomolu i da se ne zna da li će ih brati odgovorio je da će neko drugi, njegova deca, dočekati da ih beru, ako to on ne bude mogao, dodaje.
Nakon 20 dana, 16. aprila 1941. godine bio je zarobljen u Bosni kod Gračanice i odveden u zarobljeništvo. Posle četiri godine vratio se kući, a dunje su ga sačekale već odrasle s mnogo plodova.
Od tih stabala iz 1941, ostalo je samo jedno koje još uvek redovno rađa. U znak zahvalnosti, sa ove dunje poslao je Ljubomiru Ćoriliću tri zrela ploda, bez želje da tumači inače mitski broj tri. Ovom prilikom podseća samo na Sveto trojstvo, tri prsta i trofazni sistem Nikole Tesle.
Dao je i svoju sugestiju uvaženom pesniku: Jednu dunju namenjujem za vaše zdravlje i zdravlje vaše porodice, drugu za naše majke koje se neće vratiti iz jeseni, a treću kao ukras na starom ormaru da se zlati i širi miris po sobi, kao neka vrsta čuvarkuće.
Podsećanja radi otac Mihailo je za dunje dobio prvu nagradu, na poljoprivrednoj izložbi u Šapcu 1955. godine. On je prošle godine prvi put napravio rakiju od dunja. Prijateljima se dopala, kao i doktoru Ninoslavu Nikićeviću, šefu katedre za jaka pića na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, koji ju je ocenio visokom ocenom za kvalitet.
Domaćin Slobodan je nakon pročitane Ćorilićeve pesme na bocu sa ovom rakijom zalepio stihove pesme i diplomu o očevoj nagradi.
- To je po mom uverenju svojevrstan spoj duha i materije, zaključuje na kraju ove priče za omiljeni list Slobodan Lolić.
Lj.Đukić
Najnoviji broj
18. april 2024.
