KAD NEPRAVDA POSTANE ZAKON
DRŽAVA PO MERI LUDAKA I LOPOVA
Tokom poslednjih nekoliko godina sve veći broj krađa male vrednosti na koje tužilaštvo ne reaguje po službenoj dužnosti, već upućuje građane na privatnu parnicu. Sve češći i slučajevi nasilničkog ponašanja koji se evidentiraju samo kao uništenje tuđe stvari
D. I. (1949) nije običan penzioner. Dragoljub se u odnosu na većinu penzionera izdvaja po specifičnom hobiju. Nisu u pitanju domine, ribolov, psovanje vlasti ili opozicije, već ključevi. Kao pasionirani ljubitelj ključeva, uvek ih nosi u ruci. Naročito kada prolazi pored automobila. Maršruta poznata: Knez Mihailova, Sremska, Trg đačkog bataljona, pa nazad do Janka Veselinovića. Od novembra do marta, desetak ljudi je Policijskoj upravi u Šapcu prijavilo da su im vozila oštećena u nekoj od ovih ulica. Broj je zapravo daleko veći. U proseku, svaki treći-četvrti automobil na ovom potezu nosi umetnički potpis čika Dragoljuba.
Najčešće u prepodnevnim satima, po povratku iz Tržnice, svežnjem ključeva zapara po nekoliko automobila. Veliki broj vozila oštećen je više puta. Zbog hira, bezobrazluka ili bolesti, tek više od 100 automobila zrelo je za popravku. U zavisnosti od oštećenja, modela i starosti vozila, majstori naplaćuju od 50 pa do više od 500 eura saniranje štete. Pa dobro, što ga ne tužite, zapitaće se neko. Procedura naravno postoji. Ali traje. I košta. A ispostaviće se i da je uzaludna.
U konkretnom slučaju stvar izgleda ovako: šteta prijavljena u Policijskoj upravi 29. februara; 1. marta, nakon uplaćenih 600 dinara takse predat zahtev za potvrdu o prijavljenoj šteti na vozilu; potvrda preuzeta 4. marta. Naivan čovek pomisli kako će, uz očevica koji je posvedočio da je Dragoljub oštetio automobil, stvar ići glatko. Tu se, po starom dobrom srpskom pravnom običaju, naravno prevari. Tužilaštvo u Šapcu odbacuje krivičnu prijavu za nasilničko ponašanje i donosi rešenje da se ponašanje Dragoljuba I. okarakteriše kao uništenje i oštećenje tuđe stvari, čije se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi. Rezime: neka bena ti bez ikakvog razloga namerno ošteti vozilo, platiš taksu da bi dobio potvrdu čija je jedina svrha da te još jednom podseti na to da ćeš iz svog džepa platiti popravku, a kao šlag na tortu ti stigne predlog da se po sudnicama samostalno akaš sa čovekom čije delanje ne odudara od ponašanja Ludog šeširdžije iz Alise u zemlji čuda.
Poznavajući naše pravosuđe, najverovatnija je opcija da ćeš se, kada se spor okonča, posle par decenija i gomile potrošenog novca, uhvatiti ruku pod ruku sa nekadašnjim arhi-neprijateljem, ta da ćete zajedno, umesto u dilkarnici, na slobodi smišljati nove *izdarije.
„Dragoljub ima i neformalnog kolegu, mlađeg muškarca sa Trkališta. Gospodinu sa „Donjeg šora“ specijalnost je lomljenje retrovizora iz čiste obesti. Ako na parkingu, ili u vožnji, primetite da vam fali neko od ogledalaca na vašem automobilu, ne nervirajte se. Sa manje stresa ćete proći ako platite par desetina ili stotina evra štete, jer, pogađate, ni u ovakvim slučajevima nadležni ne reaguju po službenoj dužnosti.“
„Na postupanje po službenoj dužnosti možete da računate. Doduše, samo onda kada vi napravite prekršaj a neki od nadležnih državnih organa ga primeti. Ako, ne daj bože, nepravilno zalepite registracionu nalepnicu, rizukujete kaznu u iznosu od 6.000 do 20.000 dinara. Ako se drznete da je ne platite, goniće vas, u najmanju ruku, kao ratnog zločinca sve do Kazneno popravnog zavoda u Bogosavcu.“
PRAVO NA STRANI LOPOVA
„Ne treba ti škola da bi dobro živeo. Posveti se bato modernom preduzetništvu. Svaki dan po nekoliko puta marneš nešto za pet soma i Bog da te vidi. Ono, rizik da te uhvate i umlate postoji, ali nijedan posao u Srbiji danas nije siguran. Osim ako nisi Rasim Ljajić, ali to je već druga stvar. Ovako, živiš lepo kao pošten lopov, prihoduješ kao lekar specijalista sa dežurstvima ili kao srednjoškolac u „Srbijagasu“, a ako ti je baš stalo do titule, za dva meseca ćeš se kititi doktoratom. Sa Džon Nezbita, Uniona, Singidunuma, FEFA ili nečeg sličnog, ko da je važno“, kaže naš imaginarni sagovornik.
Kad malo bolje razmislim, u pravu je. Ujutru, čim se probudiš oko podne, kreneš u prodavnicu i pod mišku staviš robu u vrednsti do pet hiljada dinara. Popodne se provozaš do pumpe, natočiš cirka 4. 999 dinara i odeš ne svrnuvši na kasu. Uveče posetiš komšijin podrum, mazneš bicikl ili nešto slično. Tokom noći obiješ neku pomoćnu kuću na drugom kraju grada, odnoseš alat, kosačicu ili šta ti već padne pod ruku, pa sutra Jovo nanovo. Džaba što prodavac, pumpadžija, komšija i n.n. sugrađanin kose sa glava čupaju, zakon je na tvojoj strani. I to pod uslovom da se Policija potrudi da te uhvati. Pojedinačno nisi ukrao ništa vrednije od 5.000 dinara, mogu samo da te tuže privatno. Ako misliš ta je to neki rizik, pogledaj noseći tekst. Ovakav primer sledi i naš prijatelj N. M. (1984), inspektorima Policijske uprave u Šapcu poznatiji kao Crkvenjak. Nadimak nosi po specijalnosti zbog koje bi i pošten ateista pocrveneo, a kamoli vernik. Mnogi oltari crkava po arhijerejskim namesništvima Eparhije Šabačke upoznati su sa radom ovog grešnika. Krađe od fizičkih lica takođe mu nisu strane. Ako neko od oštećenih deo svoje imovine i primeti kod Nebojše na ulici on je spreman na kompromis. Stvar koju ste zatekla kod njega će vam uljudno vratiti, a sve ostale, dok mu se po nalogu Tužilaštva ne obavi pretres stana, na šta obično valja čekati nekoliko nedelja, će skloniti na sigurno. Džaba vam što ste uhvatili lopova, većinu stvari nećete dobiti nazad. I batine kad dobije otrpi ih. Kao svaka žena žrtva nasilnika. Samo, Crkvenjak neće da ide u Sigurnu kuću. A i zašto bi, jer je Srbija, sa svojim zakonima i kaznenom politikom, za njega najsigurnija moguća Sigurna kuća.
Najčešće u prepodnevnim satima, po povratku iz Tržnice, svežnjem ključeva zapara po nekoliko automobila. Veliki broj vozila oštećen je više puta. Zbog hira, bezobrazluka ili bolesti, tek više od 100 automobila zrelo je za popravku. U zavisnosti od oštećenja, modela i starosti vozila, majstori naplaćuju od 50 pa do više od 500 eura saniranje štete. Pa dobro, što ga ne tužite, zapitaće se neko. Procedura naravno postoji. Ali traje. I košta. A ispostaviće se i da je uzaludna.
U konkretnom slučaju stvar izgleda ovako: šteta prijavljena u Policijskoj upravi 29. februara; 1. marta, nakon uplaćenih 600 dinara takse predat zahtev za potvrdu o prijavljenoj šteti na vozilu; potvrda preuzeta 4. marta. Naivan čovek pomisli kako će, uz očevica koji je posvedočio da je Dragoljub oštetio automobil, stvar ići glatko. Tu se, po starom dobrom srpskom pravnom običaju, naravno prevari. Tužilaštvo u Šapcu odbacuje krivičnu prijavu za nasilničko ponašanje i donosi rešenje da se ponašanje Dragoljuba I. okarakteriše kao uništenje i oštećenje tuđe stvari, čije se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi. Rezime: neka bena ti bez ikakvog razloga namerno ošteti vozilo, platiš taksu da bi dobio potvrdu čija je jedina svrha da te još jednom podseti na to da ćeš iz svog džepa platiti popravku, a kao šlag na tortu ti stigne predlog da se po sudnicama samostalno akaš sa čovekom čije delanje ne odudara od ponašanja Ludog šeširdžije iz Alise u zemlji čuda.
Poznavajući naše pravosuđe, najverovatnija je opcija da ćeš se, kada se spor okonča, posle par decenija i gomile potrošenog novca, uhvatiti ruku pod ruku sa nekadašnjim arhi-neprijateljem, ta da ćete zajedno, umesto u dilkarnici, na slobodi smišljati nove *izdarije.
„Dragoljub ima i neformalnog kolegu, mlađeg muškarca sa Trkališta. Gospodinu sa „Donjeg šora“ specijalnost je lomljenje retrovizora iz čiste obesti. Ako na parkingu, ili u vožnji, primetite da vam fali neko od ogledalaca na vašem automobilu, ne nervirajte se. Sa manje stresa ćete proći ako platite par desetina ili stotina evra štete, jer, pogađate, ni u ovakvim slučajevima nadležni ne reaguju po službenoj dužnosti.“
„Na postupanje po službenoj dužnosti možete da računate. Doduše, samo onda kada vi napravite prekršaj a neki od nadležnih državnih organa ga primeti. Ako, ne daj bože, nepravilno zalepite registracionu nalepnicu, rizukujete kaznu u iznosu od 6.000 do 20.000 dinara. Ako se drznete da je ne platite, goniće vas, u najmanju ruku, kao ratnog zločinca sve do Kazneno popravnog zavoda u Bogosavcu.“
PRAVO NA STRANI LOPOVA
„Ne treba ti škola da bi dobro živeo. Posveti se bato modernom preduzetništvu. Svaki dan po nekoliko puta marneš nešto za pet soma i Bog da te vidi. Ono, rizik da te uhvate i umlate postoji, ali nijedan posao u Srbiji danas nije siguran. Osim ako nisi Rasim Ljajić, ali to je već druga stvar. Ovako, živiš lepo kao pošten lopov, prihoduješ kao lekar specijalista sa dežurstvima ili kao srednjoškolac u „Srbijagasu“, a ako ti je baš stalo do titule, za dva meseca ćeš se kititi doktoratom. Sa Džon Nezbita, Uniona, Singidunuma, FEFA ili nečeg sličnog, ko da je važno“, kaže naš imaginarni sagovornik.
Kad malo bolje razmislim, u pravu je. Ujutru, čim se probudiš oko podne, kreneš u prodavnicu i pod mišku staviš robu u vrednsti do pet hiljada dinara. Popodne se provozaš do pumpe, natočiš cirka 4. 999 dinara i odeš ne svrnuvši na kasu. Uveče posetiš komšijin podrum, mazneš bicikl ili nešto slično. Tokom noći obiješ neku pomoćnu kuću na drugom kraju grada, odnoseš alat, kosačicu ili šta ti već padne pod ruku, pa sutra Jovo nanovo. Džaba što prodavac, pumpadžija, komšija i n.n. sugrađanin kose sa glava čupaju, zakon je na tvojoj strani. I to pod uslovom da se Policija potrudi da te uhvati. Pojedinačno nisi ukrao ništa vrednije od 5.000 dinara, mogu samo da te tuže privatno. Ako misliš ta je to neki rizik, pogledaj noseći tekst. Ovakav primer sledi i naš prijatelj N. M. (1984), inspektorima Policijske uprave u Šapcu poznatiji kao Crkvenjak. Nadimak nosi po specijalnosti zbog koje bi i pošten ateista pocrveneo, a kamoli vernik. Mnogi oltari crkava po arhijerejskim namesništvima Eparhije Šabačke upoznati su sa radom ovog grešnika. Krađe od fizičkih lica takođe mu nisu strane. Ako neko od oštećenih deo svoje imovine i primeti kod Nebojše na ulici on je spreman na kompromis. Stvar koju ste zatekla kod njega će vam uljudno vratiti, a sve ostale, dok mu se po nalogu Tužilaštva ne obavi pretres stana, na šta obično valja čekati nekoliko nedelja, će skloniti na sigurno. Džaba vam što ste uhvatili lopova, većinu stvari nećete dobiti nazad. I batine kad dobije otrpi ih. Kao svaka žena žrtva nasilnika. Samo, Crkvenjak neće da ide u Sigurnu kuću. A i zašto bi, jer je Srbija, sa svojim zakonima i kaznenom politikom, za njega najsigurnija moguća Sigurna kuća.
M.Maksimović
Najnoviji broj
25. april 2024.
