IZA KULISA ŠABAČKOG POZORIŠTA: TEHNIČKI RUKOVODILAC
IMPROVIZACIJA I SNALAŽENjE U MOMENTU
„Moj posao je usmeren na ljude što je dobro iako ima veću dozu stresa. Čovek prosto nauči da smanji vremenom dozu stresa u situaciji u kojoj nešto nije uobičajeno. Nešto iskrslo. Jednostavno u hodu uzmeš pa rešiš“, kaže Radivoj Kostadinović Raša
Kao omladinac u prošlom veku, od 1. aprila 1997. godine, Radivoj Kostadinović Raša zaplovio je prvo amaterski a zatim i profesionalno u pozorišne vode. Posao preko Omladinske zadruge bio je dovoljan za pokrivanje nekih troškova dok je studirao na Tehnološkom fakultetu. Iako je kasnije, davši razliku predmeta, završio i Hemijski fakultet, posla u struci nije bilo. Prošlo je deset godina, a zatim i devetnaest, a život u pozorištu nastavio se istim tempom.
- Počeo sam radom na pozorišnom svetlu. To mi je odgovaralo jer mi je pružalo mogućnost da studiram. Obaveze su uglavnom bile u večernjim časovima. U suštini nisam prekidao rad iako sam 2001. predavao matematiku u školi. Posle toga godinu dana sam proveo u jednoj projektnoj firmi na nekoj proizvodnji kada. I dalje se nadam da ću kad-tad početi da radim u struci. To je neka tačka u perspektivi u koju čovek gleda kako bi išao napred. Kad bih se pomirio sa tim da neću nikad raditi u struci onda bi to već bilo teško. Neka te tačke u perspektivi makar bila iluzija - iskreno kaže Raša.
Od 2006/7. godine prelazi na mesto šefa tehnike, tačnije tehničkog rukovodioca. Posao zahtevan, stresan, jer praktično tokom celog dana, pogotovo pred premijere, treba biti skoncentrisan.
- Veza sam između naših majstorskih radionica, scenografa, kostimografa. Sa rediteljem postoji redovna komunikacija. U procesu izrade predstave to je posao. Ima dana kada budem bukvalno kao isceđena krpa. Na kraju dana kada pogledam u mobilni telefon i vidim pedesetak razgovora shvatim da sam isto toliko puta morao biti skoncentrisan na razgovor sa sagovornicima. Kao telefonski operater sam, a imam i drugog posla. Olakšanje nastupa na prvoj generalnoj probi i nekoliko dana pre premijere jer je do tada sve tehnički kompletirano. Onda samo sledi utezanje, uigravanje i premijera koja za mene uglavnom nastupa na prvoj generalnoj probi.
Najbolji reditelji „starog kova“
Rad sa ljudima nije nimalo lak pogotovo u današnje vreme. Po Rašinim rečima saradnja sa mlađim rediteljima ne može nikada biti kao sa onima „starog kova“, jer žive ubrzanim tempom, kao i ostatak današnjeg društva, u kome se najmanje pažnje obraća na međuljudski odnos.
- Niko nije bio kao reditelj Ljuboslav Majera iz Slovačke koji je pre petnaestak godina radio kod nas. Divan čovek. Sa njim je bilo kao otprilike banjska terapija. Opušteno, polako, sa uvažavanjem i finalnim produktom koji je dobar. Takva je i Lilijana Ivanović.
Problem se reši u hodu
Šta se desi kad se zaborave četvora vrata ključna za predstavu koja se zasniva na ulasku i izlasku aktera radnje? Ništa. Dođe Raša i sredi problem.
- Poskidali smo neke štokove, vrata i napravili da predstava funkcioniše. Ni reditelj, koji je bio na predstavi, ništa nije primetio niti je imao zamerki. To je jedna od najdramatičnijih primera. Pre par godina zaboravljena je puška. Kontaktirao sam direktora pozorište u kome smo gostovali a on je pronašao zamenu kod svog prijatelja lovca tako da se karabin ubrzo našao na sceni.
Rašina „Novogodišnja bajka“
Okušao se Raša i kao pisac i kao glumac. Ideja za „Novogodišnju bajku“, dečju predstavu izvedenu krajem 2014. godine, „krčkala“ se od ranije, a bile su potrebne samo dve sedmice da se pretoči u tekst.
- Novogodišnja priča bez velike drame. Zaplet je oko zabune. Nema negativaca tako da je ta borba koja se vodila bila borba za rešenje nesporazuma. Ima i jedan edukativni deo oko učenja brojanja. Morao sam to da provučem kao profesor. Ivan Tomašević je režirao, a ja sam se našao u ulozi džina.
Šabačka publika nedavno je Rašu videla i na premijeri predstave „Kafanica, sudnica, ludnica“ u ulozi čoveka od zakona, u prevodu policajca, od čijeg samo jednog pogleda svi strepe. Snalaženje na sceni za njega nije nepoznanica.
„Ono što čovek u pozorištu nauči to je defakto improvizacija i snalaženje u momentu. Čovek je u toj prilici skoro svakodnevno jer ono što mi pravimo to su kulise i iluzije. Imitiramo neki zamišljeni život. To prosto nije trajna građevina pa da napraviš i to stoji već imaš neke kulise, dekor koji sad namestiš pa skloniš, pa namestiš na drugom mestu, pa skloniš. Podrazumeva se da tu dolazi do situacija koje treba rešiti u momentu i to je uglavnom štap i kanap što ne kažem da je loše“
Pulsiranje zvano pozoriŠte
Iako mu nije bilo u planu da se u pozorištu zadrži devetnaest godina za Rašu se može reći da je zamajac koji povezuje složenu mašineriju. Kao što to obično biva neka sila veća i od njega samog privukla ga je, ukorenila dok iz godine u godinu pulsira sa zgradom i ljudima koji čine jednu veliku porodicu.
- I ne pulsirao kad ne izlazim odavde. Ne može drugačije jer je u pitanju rad sa ljudima - dodaje uz osmeh.
- Počeo sam radom na pozorišnom svetlu. To mi je odgovaralo jer mi je pružalo mogućnost da studiram. Obaveze su uglavnom bile u večernjim časovima. U suštini nisam prekidao rad iako sam 2001. predavao matematiku u školi. Posle toga godinu dana sam proveo u jednoj projektnoj firmi na nekoj proizvodnji kada. I dalje se nadam da ću kad-tad početi da radim u struci. To je neka tačka u perspektivi u koju čovek gleda kako bi išao napred. Kad bih se pomirio sa tim da neću nikad raditi u struci onda bi to već bilo teško. Neka te tačke u perspektivi makar bila iluzija - iskreno kaže Raša.
Od 2006/7. godine prelazi na mesto šefa tehnike, tačnije tehničkog rukovodioca. Posao zahtevan, stresan, jer praktično tokom celog dana, pogotovo pred premijere, treba biti skoncentrisan.
- Veza sam između naših majstorskih radionica, scenografa, kostimografa. Sa rediteljem postoji redovna komunikacija. U procesu izrade predstave to je posao. Ima dana kada budem bukvalno kao isceđena krpa. Na kraju dana kada pogledam u mobilni telefon i vidim pedesetak razgovora shvatim da sam isto toliko puta morao biti skoncentrisan na razgovor sa sagovornicima. Kao telefonski operater sam, a imam i drugog posla. Olakšanje nastupa na prvoj generalnoj probi i nekoliko dana pre premijere jer je do tada sve tehnički kompletirano. Onda samo sledi utezanje, uigravanje i premijera koja za mene uglavnom nastupa na prvoj generalnoj probi.
Najbolji reditelji „starog kova“
Rad sa ljudima nije nimalo lak pogotovo u današnje vreme. Po Rašinim rečima saradnja sa mlađim rediteljima ne može nikada biti kao sa onima „starog kova“, jer žive ubrzanim tempom, kao i ostatak današnjeg društva, u kome se najmanje pažnje obraća na međuljudski odnos.
- Niko nije bio kao reditelj Ljuboslav Majera iz Slovačke koji je pre petnaestak godina radio kod nas. Divan čovek. Sa njim je bilo kao otprilike banjska terapija. Opušteno, polako, sa uvažavanjem i finalnim produktom koji je dobar. Takva je i Lilijana Ivanović.
Problem se reši u hodu
Šta se desi kad se zaborave četvora vrata ključna za predstavu koja se zasniva na ulasku i izlasku aktera radnje? Ništa. Dođe Raša i sredi problem.
- Poskidali smo neke štokove, vrata i napravili da predstava funkcioniše. Ni reditelj, koji je bio na predstavi, ništa nije primetio niti je imao zamerki. To je jedna od najdramatičnijih primera. Pre par godina zaboravljena je puška. Kontaktirao sam direktora pozorište u kome smo gostovali a on je pronašao zamenu kod svog prijatelja lovca tako da se karabin ubrzo našao na sceni.
Rašina „Novogodišnja bajka“
Okušao se Raša i kao pisac i kao glumac. Ideja za „Novogodišnju bajku“, dečju predstavu izvedenu krajem 2014. godine, „krčkala“ se od ranije, a bile su potrebne samo dve sedmice da se pretoči u tekst.
- Novogodišnja priča bez velike drame. Zaplet je oko zabune. Nema negativaca tako da je ta borba koja se vodila bila borba za rešenje nesporazuma. Ima i jedan edukativni deo oko učenja brojanja. Morao sam to da provučem kao profesor. Ivan Tomašević je režirao, a ja sam se našao u ulozi džina.
Šabačka publika nedavno je Rašu videla i na premijeri predstave „Kafanica, sudnica, ludnica“ u ulozi čoveka od zakona, u prevodu policajca, od čijeg samo jednog pogleda svi strepe. Snalaženje na sceni za njega nije nepoznanica.
„Ono što čovek u pozorištu nauči to je defakto improvizacija i snalaženje u momentu. Čovek je u toj prilici skoro svakodnevno jer ono što mi pravimo to su kulise i iluzije. Imitiramo neki zamišljeni život. To prosto nije trajna građevina pa da napraviš i to stoji već imaš neke kulise, dekor koji sad namestiš pa skloniš, pa namestiš na drugom mestu, pa skloniš. Podrazumeva se da tu dolazi do situacija koje treba rešiti u momentu i to je uglavnom štap i kanap što ne kažem da je loše“
Pulsiranje zvano pozoriŠte
Iako mu nije bilo u planu da se u pozorištu zadrži devetnaest godina za Rašu se može reći da je zamajac koji povezuje složenu mašineriju. Kao što to obično biva neka sila veća i od njega samog privukla ga je, ukorenila dok iz godine u godinu pulsira sa zgradom i ljudima koji čine jednu veliku porodicu.
- I ne pulsirao kad ne izlazim odavde. Ne može drugačije jer je u pitanju rad sa ljudima - dodaje uz osmeh.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
18. april 2024.
