ODRŽANO PREDAVANjE „ERA TINEJDžERA ““ KAKO PREŽIVETI?“
BUDINO SMIRENjE I UPORNOST SIZIFA
U Biblioteci šabačkoj, održano je drugo u ciklusu predavanja „Formule vaspitanja“pod nazivom „Era tinejdžera, kako preživeti?“. Na osnovu dvadesetogodišnjeg iskustva, psiholog Katarina Jovanović je šarmantno i vrcavo govorila o temama koje mogu da budu bolne, kako za roditelje, tako i za (ne)zrelu decu.
- Živimo u svojevrsnoj diktaturi mladosti, ceo svet se ponaša kao da je u adolescentskoj krizi. Teško da možemo nešto da uradimo sa svetom, ali možemo u našoj kući. To što se dešava poslednjih dvadeset godina nije dobro za nas, ali, nije dobro ni za naše tinejdžere.
Ono što karakteriše savremeni pubertet je da fizičko sazrevanje počinje ranije, a socijalno-emocionalno kasnije, tako da su tinejdžeri „zaglavljeni“ između dva sveta mnogo duže nego što su to bile prethodne generacije. Pojašnjavajući da bi za nepoštovanje i bezobrazluk mogli da okrivimo i fiziologiju, i to centralni nervni sistem, Katarina je naglasila da to ne znači da bi trebalo da ih oslobodimo svake odgovornosti za ponašanje.
- Dečaci i devojčice na različite načine „odlepe“ u pubertetu. Dečake zovem „frikovi“, a devojčice „kraljice drame“. Savetujem roditeljima da ostanu komandanti parade, samo da prilagode komandovanje. Ljubav je temelj, a granice su noseći zidovi. Kada kažem temelj, mislim na vašu prisutnost, stvarnu i metaforičnu, tako da vaš tinejdžer ima osećaj da ste vi tu čak i kad ste na poslu. Granice su najvažniji dokaz ljubavi koji ćete dati svom adolescentu. Ljubav + granice = najjednostavnija i najvažnija formula dobrog vaspitanja.
Često istinu saznajemo na osnovu njihovog ponašanja, ne na osnovu reči, šta više, tinejdžeri često govore ono što zapravo ne misle. To što ih volimo, ne podrazumeva da nam se uvek dopada njihovo ponašanje i da ga odobravamo. I deci i roditeljima je potrebno da roditelji budu glavni. Onda kada nas najviše guraju od sebe, kada ih „smaramo“, najviše smo im potrebni, „kao životna konstanta koja će da im postavi znakove pored puta“.
- Činjenica je da roditelji zrelog deteta nisu bespomoćni, samo su izabrali da ne koriste svoju moć. Bespomoćnost je udobna, a biti moćan podrazumeva da vam je mozak stalno uključen, da procenjujete, donosite odluke i živite sa njima. Odgovornost za nečinjenje je lako predvideti. Svaki tinejdžer je unikatan i takve probleme i pravi svojim roditeljima. Ipak, može da se napravi obrazac zajedničkog ponašanja koji karakteriše adolescenciju, rekla je Katarina navodeći neke od tinejdžerskih strategija, koje je imenovala kao „pravednički gnev“, „mrndžanje“, „paraliza“, „pecanje“ na osećanje krivice i straha kod roditelja, taktike koje ciljaju na roditeljsku sujetu, “navaljivanje“...
- Tinejdžeri su „profesionalni pecaroši“ i ako se roditelji jednom upecaju, njihova priča će proći svaki put. Ako ste od onih roditelja koji ispoljavaju svoja osećanja, znaće gde ste najtanji. Nije njihovo da znaju vaše slabosti, nego da ih razumete i saslušate, što ne znači da bi trebalo da delite sa njima sve na ravnoj liniji. Univerzalni mamac je „rastajanje sa dušom“, koji „igra“ na roditeljsku ljubav. Pametni tinejdžeri ovo koriste veoma retko. “Bomba“ u kombinaciji sa “navaljivanjem“ daje vrlo dobre rezultate. „Ostati obuven“ je teško kada krenu da vas polivaju iz svih mogućih oružja iz priručnika tinejdžerskog ratovanja.
Navodeći tipične roditeljske zablude, Katarina je dala i sugestije: Neka vaše ne, znači NE, iako nije lako odoleti mamcima, kad vas preplavi osećanje straha ili krivice na koji vas pecaju; Odredite prioritete, nemaju svi problemi istu težinu; Ne obavljajte poslove umesto njih; Imajte na umu da je njihovo ponašanje njihov, a ne naš problem; Kaznite ih onom kaznom koju vi sami možete da izdržite, dakle, „mač izvlačite iz korica samo onda kad ste spremni da ga upotrebite“; Neka vam Buda zavidi na smirenosti; Nema potrebe da vičete, šta više, što glasnije pričate, oni vas sve slabije čuju, dakle,“ govorite tiho i vodite psa sa sobom“. Neka vam Sizif zavidi na upornosti.
Na posletku, univerzalna poruka za roditelje tinejdžera u svim vremenima je: „Ako mi, kao njihovi roditelji, odustanemo od njih, ko će onda bezuslovno da bude na njihovoj strani“?
“U zabludi smo kada mislimo da pričamo istim jezikom, možda nam rečenice isto zvuče, ali imaju potpuno drugi smisao. Ne bi trebalo da njihovo ponašanje doživljavamo lično, nego da budemo spremni da se distanciramo i da se zapitamo šta mi radimo što podržava ponašanje koje nam se ne dopada? “
Neki ljudi nikada ne izađu iz adolescencije. Razvoj egocentrizma, kao karakteristika te faze, trebalo bi da se preraste u određenom trenutku, ali neki, nažalost, trajno ostaju zaglavljeni u toj priči.
Period adolescencije počinje u desetoj godini, završava se do srednjih dvadesetih, a u Srbiji može da potraje do tridesete. Kod nas su „deca“ sve dok imaju roditelje sa funkcionalnim vitalnim organima.
- Živimo u svojevrsnoj diktaturi mladosti, ceo svet se ponaša kao da je u adolescentskoj krizi. Teško da možemo nešto da uradimo sa svetom, ali možemo u našoj kući. To što se dešava poslednjih dvadeset godina nije dobro za nas, ali, nije dobro ni za naše tinejdžere.
Ono što karakteriše savremeni pubertet je da fizičko sazrevanje počinje ranije, a socijalno-emocionalno kasnije, tako da su tinejdžeri „zaglavljeni“ između dva sveta mnogo duže nego što su to bile prethodne generacije. Pojašnjavajući da bi za nepoštovanje i bezobrazluk mogli da okrivimo i fiziologiju, i to centralni nervni sistem, Katarina je naglasila da to ne znači da bi trebalo da ih oslobodimo svake odgovornosti za ponašanje.
- Dečaci i devojčice na različite načine „odlepe“ u pubertetu. Dečake zovem „frikovi“, a devojčice „kraljice drame“. Savetujem roditeljima da ostanu komandanti parade, samo da prilagode komandovanje. Ljubav je temelj, a granice su noseći zidovi. Kada kažem temelj, mislim na vašu prisutnost, stvarnu i metaforičnu, tako da vaš tinejdžer ima osećaj da ste vi tu čak i kad ste na poslu. Granice su najvažniji dokaz ljubavi koji ćete dati svom adolescentu. Ljubav + granice = najjednostavnija i najvažnija formula dobrog vaspitanja.
Često istinu saznajemo na osnovu njihovog ponašanja, ne na osnovu reči, šta više, tinejdžeri često govore ono što zapravo ne misle. To što ih volimo, ne podrazumeva da nam se uvek dopada njihovo ponašanje i da ga odobravamo. I deci i roditeljima je potrebno da roditelji budu glavni. Onda kada nas najviše guraju od sebe, kada ih „smaramo“, najviše smo im potrebni, „kao životna konstanta koja će da im postavi znakove pored puta“.
- Činjenica je da roditelji zrelog deteta nisu bespomoćni, samo su izabrali da ne koriste svoju moć. Bespomoćnost je udobna, a biti moćan podrazumeva da vam je mozak stalno uključen, da procenjujete, donosite odluke i živite sa njima. Odgovornost za nečinjenje je lako predvideti. Svaki tinejdžer je unikatan i takve probleme i pravi svojim roditeljima. Ipak, može da se napravi obrazac zajedničkog ponašanja koji karakteriše adolescenciju, rekla je Katarina navodeći neke od tinejdžerskih strategija, koje je imenovala kao „pravednički gnev“, „mrndžanje“, „paraliza“, „pecanje“ na osećanje krivice i straha kod roditelja, taktike koje ciljaju na roditeljsku sujetu, “navaljivanje“...
- Tinejdžeri su „profesionalni pecaroši“ i ako se roditelji jednom upecaju, njihova priča će proći svaki put. Ako ste od onih roditelja koji ispoljavaju svoja osećanja, znaće gde ste najtanji. Nije njihovo da znaju vaše slabosti, nego da ih razumete i saslušate, što ne znači da bi trebalo da delite sa njima sve na ravnoj liniji. Univerzalni mamac je „rastajanje sa dušom“, koji „igra“ na roditeljsku ljubav. Pametni tinejdžeri ovo koriste veoma retko. “Bomba“ u kombinaciji sa “navaljivanjem“ daje vrlo dobre rezultate. „Ostati obuven“ je teško kada krenu da vas polivaju iz svih mogućih oružja iz priručnika tinejdžerskog ratovanja.
Navodeći tipične roditeljske zablude, Katarina je dala i sugestije: Neka vaše ne, znači NE, iako nije lako odoleti mamcima, kad vas preplavi osećanje straha ili krivice na koji vas pecaju; Odredite prioritete, nemaju svi problemi istu težinu; Ne obavljajte poslove umesto njih; Imajte na umu da je njihovo ponašanje njihov, a ne naš problem; Kaznite ih onom kaznom koju vi sami možete da izdržite, dakle, „mač izvlačite iz korica samo onda kad ste spremni da ga upotrebite“; Neka vam Buda zavidi na smirenosti; Nema potrebe da vičete, šta više, što glasnije pričate, oni vas sve slabije čuju, dakle,“ govorite tiho i vodite psa sa sobom“. Neka vam Sizif zavidi na upornosti.
Na posletku, univerzalna poruka za roditelje tinejdžera u svim vremenima je: „Ako mi, kao njihovi roditelji, odustanemo od njih, ko će onda bezuslovno da bude na njihovoj strani“?
“U zabludi smo kada mislimo da pričamo istim jezikom, možda nam rečenice isto zvuče, ali imaju potpuno drugi smisao. Ne bi trebalo da njihovo ponašanje doživljavamo lično, nego da budemo spremni da se distanciramo i da se zapitamo šta mi radimo što podržava ponašanje koje nam se ne dopada? “
Neki ljudi nikada ne izađu iz adolescencije. Razvoj egocentrizma, kao karakteristika te faze, trebalo bi da se preraste u određenom trenutku, ali neki, nažalost, trajno ostaju zaglavljeni u toj priči.
Period adolescencije počinje u desetoj godini, završava se do srednjih dvadesetih, a u Srbiji može da potraje do tridesete. Kod nas su „deca“ sve dok imaju roditelje sa funkcionalnim vitalnim organima.
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
