STAROG GRAFIČARA, DOAJENA ŠABAČKOG ŠTAMPARSTVA

Rođen je 10. februara 1915. godine u Nišu gde mu se majka zatekla, odstupajući sa srpskom vojskom, posle razaranja Šapca-srpskog Verdena, pod naletom Austrougarske vojske. Po povratku u Šabac, završio je osnovnu školu, a grafičku struku izučio je kod Jevrejina Morisa Herere u Beogradu.
Kao elitni slovoslagač i meter, radio je Čeda Jovanović i u beogradskoj „Minervi“ a Drugi svetski rat ga je zatekao u štampariji Jugoslovenske komande ratnog vazduhoplovstva. Pošto je izbegao zarobljavanje, vratio se u svoj Šabac, opkoljen žicama ropstva, gde se zaposlio u štampariji Milana Ilića. Iz tog vremena sećaju ga se kao tihog, otmenog velemajstora svog zanata.
U tim teškim danima ženi se grafičkom radnicom Danom koja je radila u istoj štampariji.
I ako je imao ponude da radi u poznatim beogradskim štamparijama,Čeda nije mogao bez svog Šapca. Ostao je u gradu koji je toliko voleo i u Štampariji „ Dragan Srnić“ gde je, zajedno sa svojim kolegama , štampao i prve posleratne brojeve „Glasa Podrinja“.
Voleo je svoj posao, večito je sanjao o štampariji. Govorio je : „ Ko jednom u životu omiriše štamparsko olovo, taj ga do kraja života, ne ostavlja“. Postavili su ga za direktora štamparije „Dragan Srnić“ u Šapcu. Al “™ ni to za njega nije bilo ono pravo. I kao direktor, kad god bi mu vreme dopuštalo, odlazio bi u pogon, oblačio crni mantil, uzimao vrstač u ruke i tada se osećao najsrećnijim.
U štampariji je bio sve: od visokokvalifikovanog radnika do generalnog i tehničkog direktora. Sa dužnosti tehničkog direktora otišao je u penziju.
Generacije elitnih grafičara pamte ga kao svog učitelja. Predavao je grafičku struku i u šabačkoj Školi učenika u privredi. Mnogi novinari, sa njim, kao meterom, sticali su prva znanja o prelomu lista. Posebno je bila plodonosna saradnja sa novinarima lista „Glas Podrinja“ glasnikom šabačkog i Podrinsko-kolubarskog regiona.
To je jedna strana zlatne medalje o življenju doajena štamparstva Čedomira Čede Jovanovića; a druga isto tako zlatna i blistavo-sjajna, roditeljska.Tri sina i vredna i požrtvovana supruga Danica.
Sinove je od malena učio da budu dostojanstveni, pošteni i da ovladaju znanjem. „Siromašan je samo onaj koji nema u glavi“, tako im je često govorio. Sa svojom vernom i skromnom ženom, kao u pažljivo odabranoj pedagoškoj bajci, uspeo je da mu sva tri sina steknu fakultetsko obrazovanje. Tri sina ““ tri lekara.
Čedomiru Jovanoviću nisu potrebni hvalospevi. Za njega ne treba tražiti patetične reči. Od svega toga, veće je njegovo življenje-tiho, skromno, časno i dostojanstveno kao i njegova stručnost i ljubav prema grafičkoj struci. Iz te ljubavi nije se iznedrila loza grafičkih radnika u porodici Jovanović, ali se razvila plemenita loza poznatih šabačkih lekara dr Nikole, specijaliste anesteziologa, doktora medicinskih nauka, dr Mihajila-Bate, specijaliste interniste i dr Dragana, specijaliste pneumoftiziologa.
Ono što obe struke, grafičku i lekarsku, čini bliskim je stremljenje ka intelektualnom, preciznost, stručnost i posvećenost profesiji.
Kroz profesiju Čedinih sinova i potomaka živi i njegovo delo i njegova profesija.
Jovanović Čedomir je umro u 72. godini života, 26. aprila 1986. godine i počiva na kamičkom groblju u Šapcu, pored svoje supruge Danice, pod nebom svog detinjstva.
Prošle su godine. Nema više štamparije „Dragan Srnić“. Štamparsko olovo je ustuknulo pred digitalnom štampom. Ostalo je sećanje na grafičke radnike koji su štampali prve brojeve „Glas Podrinja“ i naša zahvalnost.