MILOŠ KOVIĆ, ISTORIČAR, DOCENT NA FILOZOFSKOM FAKULTETU BEOGRADSKOG UNIVERZITETA, TRAGOM GOLGOTE SRPSKE VOJSKE U PRVOM SVETSKOM RATU
NA OSTRVU VASKRSA I OBNOVE
Snimajući dokumentarni film o golgoti srpske vojske i naroda, koji je nedavno prikazan na RTS, povodom stogodišnjice od ovog istorijskog događaja naš sagovornik se pita da li je ovo novi slom srpskog carstva, baš kao i onaj iz 1389. Srbi na okupiranom Kosovu ponovo žive u getu, gde su američke i NATO zastave na svakom koraku, a blatnjavi sokaci nose imena Bila Klintona, Tonija Blera, Viljema Vokera i Medlin Olbrajt, zapaža on
Miloš Ković je šabački đak. U ovom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao na Filozofskom fakultetu ““ grupa za istoriju u Beogradu. Posle jednogodišnjeg studijskog boravka na Univerzitetu Oksford u Engleskoj, doktorirao je istorijske nauke na svom matičnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Njegova doktorska disertacija sa kojom su imali prilike da se upoznaju i Šapčani “Dizraeli i istočno pitanje“, objavljena je na srpskom jeziku, a potom i engleskom.
Ković je objavio i monografije istoriografske tekstove u domaćim i stranim stručnim časopisima. Napisao je i priredio knjige “Gavrilo Princip-dokumenti i sećanja“i “Srbi 1903.-1914. istorija ideja“. Ova druga knjiga o zlatnom dobu srpske demokratije uoči Velikog rata, proglašena je pre nekoliko dana za najbolju među 300 istorijskih naslova, objavljenih 2015. i dobila je prestižnu nagradu Matice srpske za istoriju “Ilarion Ruvarac“.
Ković je docent na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta, gde predaje opštu istoriju novog veka. Gostujući je predavač na Diplomatskoj akademiji Republike Srbije i na Filozofskom fakultetu Republike Srpske u Istočnom Sarajevu. Živi u Beogradu sa suprugom Vanjom, koja je doktorirala psihologiju na Oksfordu, a danas je docent na beogradskom Filozofskom fakultetu i sa njom ima dva sina-Petra i Filipa.
A povod za razgovor za “Glas Podrinja“, upravo je bio stogodišnjica od istorijskog događaja u Velikom ratu.
Kako ste se osećali, krećući se putem kojim je pre jednog veka prošla srpska vojska, povlačeći se prema Grčkoj i ostrvu Krf?
- Osećate, u isto vreme, tugu i ponos. Mislite na beskrajna stradanja i neverovatno junaštvo vaših predaka. Osećate ogromno ohrabrenje i osnaženje. Ako razmislite, shvatićete da je u pravu pisac Slobodan Vladušić, kada kaže da svako od nas ima svoju Albaniju, koju će kad-tad morati da pređe.
Taj dugi put sam, sa ekipom RTS, prešao u tri dela. Prvi deo snimali smo prateći povlačenje srpske vlade i vojske kroz Srbiju, od Beograda, ka Nišu i Kraljevu, dolinom Ibra, preko Raške, ka Kosovskoj Mitrovici, Kosovu polju, Prištini, Prizrenu i Peći. Kada smo, posle Raške, stigli do administrativnog prelaza Jarinje, zabranjeno nam je da uđemo na Kosovo. Sve dozvole su ranije bile dobijene, ali su albanski službenici ekipi RTS-a hteli da stave na znanje ko vlada Kosovom. Strašno je to osećanje kada neće da vas puste da se slobodno krećete vašom zemljom, kada je njen deo okupiran stranim trupama. Vratili smo se u Beograd, da bismo, posle nekog vremena, u drugom pokušaju, prešli na Kosovo. Snimate film o golgoti srpske vojske i srpskog naroda, koji su se u novembru 1915. okupili na Kosovu polju, pitajući se je li ovo novi slom srpskog carstva, baš kao i onaj iz 1389. I dolazite na okupirano Kosovo, gde Srbi ponovo žive u getu, gde su američke i NATO zastave na svakom koraku, gde blatnjavi sokaci nose imena Bila Klintona, Tonija Blera, Vilijama Vokera i Medlin Olbrajt. Posebno snažan utisak na mene ostavilo je snimanje na Gazi mestanu, zatim u Prizrenu, gde zapadne turiste vode pored ruševina juče razorenih srpskih kuća, i u veličanstvenim Visokim Dečanima. Kada smo završili snimanje u Metohiji, vratili smo se u Beograd, da bismo, na trećem i glavnom putovanju, prešli put preko Novog Pazara, ka Plavu, Gusinju, Čakoru, Andrijevici, Podgorici, Skadru, Lješu, Medovi, Tirani, Draču, Ljumi, Fijeriju, Valoni i Sarandi. Iz Albanije smo prešli u Grčku, u Igumenici se ukrcali na trajekt i konačno se našli na Krfu, na ostrvu Vaskrsa i obnove. Odatle smo se vraćali preko Struge i Ohrida u Makedoniji, posebno važnih za tragičnu priču o povlačenju srpskih regruta, koji su na tom putu pretrpeli ogromne gubitke. Tome bi trebalo dodati pojedinačna putovanja u gradove u kojima se odlučivalo o sudbini Srba 1915. i 1916. godine ““ u London, Pariz, Rim i Brindizi.
Šta je na tom putu ostavilo na Vas poseban utisak?
- Sve vreme putovanja kroz Kosovo, Crnu Goru i Albaniju osećate teskobu i užas pred porazom i stradanjem iz 1915. godine. U Albaniji je uništen i zaboravljen svaki trag koji bi svedočio da su tuda 1915. i 1916. prošle stotine hiljada Srba. Obični ljudi, čak i istoričari, ne znaju ništa o događajima iz 1915. i 1916. Svakodnevni susreti nisu bili bez srdačnosti i brzo uspostavljenog razumevanja. Albanska kuhinja je odlična; Skadar i Tirana više liče na srpske gradove nego što se to obično misli. Izbacili su nas, međutim, iz kruga bolnice u Skadru, koja je podignuta na mestu razorenog srpskog groblja, gde su počivali i ostaci srpskih vojnika iz 1915; čuli su o čemu sam govorio, ali smo pre toga, ipak, uspeli da snimimo sve što smo hteli. U Ljumi smo isterani iz restorana koji se nalazi na mestu gde su se razdvojile srpske vojske u povlačenju 1915; snimali smo na obližnjem mostu, sa još boljim pogledom na ušće Crnog i Belog Drima. U jednom albanskom pravoslavnom manastiru, gde su sahranjene stotine srpskih vojnika, morali smo da pristanemo na molbe igumana da ne snimamo, da ih ne bismo izložili progonima, pošto bi se saznalo da ih je pohodila srpska televizija. U holu manastira imate izložbu koja prikazuje kako je manastir već bio srušen do temelja, kao i sve ostale bogomolje u Albaniji, u vreme Envera Hodže, kada je tamo jednostavno zabranjena religija. I onda se, posle svega, ukrcate na trajekt i pod plavo belom grčkom zastavom, brodite ka Krfu. Tu vas svuda dočekuju grčke i srpske zastave, svuda su znamenja koja sećaju na boravak Srba na ovom ostrvu. Tu su Vido i Plava grobnica. Ali sada već znate da je to poslednja stanica, kraj srpske golgote iz 1915. i 1916. Vraćate se na Krf, ostrvo obnove i preporoda, na kome se i Odisej oporavio pre povratka u svoju Itaku, koju je, kao i Srbi, morao da oslobodi oružjem. Tu više nema američkih i NATO zastava, nema ilirskih i montenegrinskih žalosnih, kvaziistorijskih teorija. Nalazite se u prostoru autentične, pravoslavne kulture, civilizacije koja neprekinuto traje milenijumima, nacionalne grčke države. Kada čuju da ste Srbi, Krfljani vas dočekuju dobrotom, osmesima, maslinama i vinom. Odatle se vraćate osnaženi i okrepljeni. Taj kontrast između albanske golgote i krfskog vaskrsa i danas je tu, i on se ne zaboravlja.
Da li ste zadovoljni koliko savremena istorija posvećuje pažnje tim slavnim događajima, herojskog bitisanja srpske vojske, čija stogodišnjica je nedavno obeležena, između ostalog i dokumentarnim filmom na RTS u kome ste imali centralnu ulogu?
- Istoričari su mnogo toga uradili da bi osvetlili i istražili događaje iz toga doba. S druge strane, potpuno je neverovatna činjenica da nismo snimili ni jedan igrani o epopeji povlačenja kroz Albaniju i iskrcavanja na Krfu. Mogu samo da se nadam da će u bliskoj budućnosti ovi događaji inspirisati filmske ljude od talenta. Što se našeg „dokumentarca“ tiče, zaista smo ga radili posvećeno, punim srcem. Ja sam stajao ispred kamere, popravljao, više ili manje dopunjavao pripremljen tekst, ali iza kamere su stajale autorka filma Slađana Zarić, režiserka Ivana Stivens i još nekoliko istinskih profesionalaca, koji su, u isto vreme, bili sjajno društvo za vreme putovanja.
Mogu li se sa postojeće istorijske distance izvoditi određene paralele o iskrenosti u ponašanju saveznika Srbije s jedne strane i tradicionalnih srpskih neprijatelja s druge?
- Srbi su te 1915. osećali i verovali da su ih Saveznici izdali. Sve vreme, pre napada tri sile na Srbiju, oni su je prisiljavali da se odriče teritorija da bi udovoljila onim zemljama koje su se cenjkale svojim učešćem u ratu i do poslednjeg trenutka birale stranu. Sprečili su Srbiju da preventivno napadne Bugarsku, u septembru 1915, i tako onemogući njen udar u srpsku pozadinu. Za uzvrat, obećali su Srbiji pomoć preko Soluna. Kada je došao napad neprijatelja, snage koje su Francuzi i Britanci iskrcali u Solunu bile su beznačajne, nesposobne da se suprotstave Bugarima i priteknu u pomoć Srbima. Rusija je odbila da napadne Bugarsku. Kada su Srbi izbili na obale Albanije, Britanci su bili uzdržani i nezainteresovani, a Italijani su se držali neprijateljski, uvereni da Srbi hoće da im uzmu južnu Albaniju, koju su ovi hteli za sebe. Spaseni su zahvaljujući zahtevima ruskog cara Nikolaja II i rešenosti Francuske da ih pretvori u borbenu snagu koja će moći da zauzme svoje mesto na Solunskom frontu. Najveći deo brodova za prebacivanje Srba na Krf dali su, istina Italijani. Na samom Krfu najviše je, opet, pomogla Francuska.
Opšta pouka bila bi, naravno, opreznost prema svim „saveznicima“; mala zemlja ne može da bude saveznik velikima. Oni je, najčešće, vide kao sredstvo svoje spoljne politike. Sve što se događalo do početka razbijanja Jugoslavije do danas kazuje nam, opet, da ne bi trebalo da imamo mnogo iluzija da ćemo moći da pridobijemo naše bivše neprijatelje iz Prvog svetskog rata. Jasno je da su nam, uprkos svim promenama koje nam je svima doneo burni 20. vek, zapamtili i Franca Ferdinanda, i Cer i Kolubaru, i razaranje Habzburškog, Osmanskog i Nemačkog carstva. Naravno, nisu samo Srbi razorili ove carevine, ali su u tome odigrali neobično važnu ulogu. Uz to, velikim zemljama koje su u tome učestvovale oni ne mogu da se svete, dok je sa Srbima, kako smo videli i osetili, nešto drugačije.
Kakvo je mesto Mačve i Zapadne Srbije u ratnoj istoriji tog perioda?
- Mačva i Zapadna Srbija bile su pozornice najvećih stradanja i najznačajnijih bitaka u Prvom svetskom ratu. Tu su se odigrali najstrašniji pokolji iz 1914; oni zaostaju samo za užasima koje su Bugari počinili 1917, u gušenju Topličkog ustanka. Tu su se odigrale Cerska bitka, Bitka na Drini i Kolubarska bitka. Konačno, Drinska divizija bila je uvek tamo gde je bilo najteže i najopasnije, od 1912. do 1918: na Kumanovu, Bitolju, Bregalnici, Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu.
OTAC I SIN
U kioscima se ovih dana pojavila knjiga „Srbi u Prvom svetskom ratu ““ enciklopedija u slikama“. Napisali su je otac i sin ““ Obrad i Miloš Ković. Oca, Obrada Kovića, pamte stariji čitaoci „Glasa Podrinja“ kao novinara i u dva mandata ““ od 1970. do 1978. - glavnog i odgovornog urednika ovog lista, a sin, Miloš Ković, poznat je u javnosti kao univerzitetski profesor opšte istorije novog veka.
Ova knjiga namenjena je prvenstveno mlađim čitaocima. Bogato opremljena fotografijama i ilustracijama, knjiga vodi čitaoce kroz najznačajnije datume Velikog rata, u kojem su Srbi, zajedno sa saveznicima, porazili tri carevine ““ Austrougarsku, Nemačku i Bugarsku i, uz milionske žrtve, uspeli da ostvare davnašnju želju da žive u jednoj zajedničkoj otadžbini. Knjiga ne govori samo o srpskim pobedničkim bitkama, golgoti i vaskrsu Srbije; ona je priča o srpskim junacima i junakinjama, starešinama i vojnicima, dobrovoljcima, lekarima i bolničarima, đacima i mladim regrutima, o pojedinačnim sudbinama, patnjama i stradanjima srpskih vojnika i civila u vihoru rata...
Ković je objavio i monografije istoriografske tekstove u domaćim i stranim stručnim časopisima. Napisao je i priredio knjige “Gavrilo Princip-dokumenti i sećanja“i “Srbi 1903.-1914. istorija ideja“. Ova druga knjiga o zlatnom dobu srpske demokratije uoči Velikog rata, proglašena je pre nekoliko dana za najbolju među 300 istorijskih naslova, objavljenih 2015. i dobila je prestižnu nagradu Matice srpske za istoriju “Ilarion Ruvarac“.
Ković je docent na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta, gde predaje opštu istoriju novog veka. Gostujući je predavač na Diplomatskoj akademiji Republike Srbije i na Filozofskom fakultetu Republike Srpske u Istočnom Sarajevu. Živi u Beogradu sa suprugom Vanjom, koja je doktorirala psihologiju na Oksfordu, a danas je docent na beogradskom Filozofskom fakultetu i sa njom ima dva sina-Petra i Filipa.
A povod za razgovor za “Glas Podrinja“, upravo je bio stogodišnjica od istorijskog događaja u Velikom ratu.
Kako ste se osećali, krećući se putem kojim je pre jednog veka prošla srpska vojska, povlačeći se prema Grčkoj i ostrvu Krf?
- Osećate, u isto vreme, tugu i ponos. Mislite na beskrajna stradanja i neverovatno junaštvo vaših predaka. Osećate ogromno ohrabrenje i osnaženje. Ako razmislite, shvatićete da je u pravu pisac Slobodan Vladušić, kada kaže da svako od nas ima svoju Albaniju, koju će kad-tad morati da pređe.
Taj dugi put sam, sa ekipom RTS, prešao u tri dela. Prvi deo snimali smo prateći povlačenje srpske vlade i vojske kroz Srbiju, od Beograda, ka Nišu i Kraljevu, dolinom Ibra, preko Raške, ka Kosovskoj Mitrovici, Kosovu polju, Prištini, Prizrenu i Peći. Kada smo, posle Raške, stigli do administrativnog prelaza Jarinje, zabranjeno nam je da uđemo na Kosovo. Sve dozvole su ranije bile dobijene, ali su albanski službenici ekipi RTS-a hteli da stave na znanje ko vlada Kosovom. Strašno je to osećanje kada neće da vas puste da se slobodno krećete vašom zemljom, kada je njen deo okupiran stranim trupama. Vratili smo se u Beograd, da bismo, posle nekog vremena, u drugom pokušaju, prešli na Kosovo. Snimate film o golgoti srpske vojske i srpskog naroda, koji su se u novembru 1915. okupili na Kosovu polju, pitajući se je li ovo novi slom srpskog carstva, baš kao i onaj iz 1389. I dolazite na okupirano Kosovo, gde Srbi ponovo žive u getu, gde su američke i NATO zastave na svakom koraku, gde blatnjavi sokaci nose imena Bila Klintona, Tonija Blera, Vilijama Vokera i Medlin Olbrajt. Posebno snažan utisak na mene ostavilo je snimanje na Gazi mestanu, zatim u Prizrenu, gde zapadne turiste vode pored ruševina juče razorenih srpskih kuća, i u veličanstvenim Visokim Dečanima. Kada smo završili snimanje u Metohiji, vratili smo se u Beograd, da bismo, na trećem i glavnom putovanju, prešli put preko Novog Pazara, ka Plavu, Gusinju, Čakoru, Andrijevici, Podgorici, Skadru, Lješu, Medovi, Tirani, Draču, Ljumi, Fijeriju, Valoni i Sarandi. Iz Albanije smo prešli u Grčku, u Igumenici se ukrcali na trajekt i konačno se našli na Krfu, na ostrvu Vaskrsa i obnove. Odatle smo se vraćali preko Struge i Ohrida u Makedoniji, posebno važnih za tragičnu priču o povlačenju srpskih regruta, koji su na tom putu pretrpeli ogromne gubitke. Tome bi trebalo dodati pojedinačna putovanja u gradove u kojima se odlučivalo o sudbini Srba 1915. i 1916. godine ““ u London, Pariz, Rim i Brindizi.
Šta je na tom putu ostavilo na Vas poseban utisak?
- Sve vreme putovanja kroz Kosovo, Crnu Goru i Albaniju osećate teskobu i užas pred porazom i stradanjem iz 1915. godine. U Albaniji je uništen i zaboravljen svaki trag koji bi svedočio da su tuda 1915. i 1916. prošle stotine hiljada Srba. Obični ljudi, čak i istoričari, ne znaju ništa o događajima iz 1915. i 1916. Svakodnevni susreti nisu bili bez srdačnosti i brzo uspostavljenog razumevanja. Albanska kuhinja je odlična; Skadar i Tirana više liče na srpske gradove nego što se to obično misli. Izbacili su nas, međutim, iz kruga bolnice u Skadru, koja je podignuta na mestu razorenog srpskog groblja, gde su počivali i ostaci srpskih vojnika iz 1915; čuli su o čemu sam govorio, ali smo pre toga, ipak, uspeli da snimimo sve što smo hteli. U Ljumi smo isterani iz restorana koji se nalazi na mestu gde su se razdvojile srpske vojske u povlačenju 1915; snimali smo na obližnjem mostu, sa još boljim pogledom na ušće Crnog i Belog Drima. U jednom albanskom pravoslavnom manastiru, gde su sahranjene stotine srpskih vojnika, morali smo da pristanemo na molbe igumana da ne snimamo, da ih ne bismo izložili progonima, pošto bi se saznalo da ih je pohodila srpska televizija. U holu manastira imate izložbu koja prikazuje kako je manastir već bio srušen do temelja, kao i sve ostale bogomolje u Albaniji, u vreme Envera Hodže, kada je tamo jednostavno zabranjena religija. I onda se, posle svega, ukrcate na trajekt i pod plavo belom grčkom zastavom, brodite ka Krfu. Tu vas svuda dočekuju grčke i srpske zastave, svuda su znamenja koja sećaju na boravak Srba na ovom ostrvu. Tu su Vido i Plava grobnica. Ali sada već znate da je to poslednja stanica, kraj srpske golgote iz 1915. i 1916. Vraćate se na Krf, ostrvo obnove i preporoda, na kome se i Odisej oporavio pre povratka u svoju Itaku, koju je, kao i Srbi, morao da oslobodi oružjem. Tu više nema američkih i NATO zastava, nema ilirskih i montenegrinskih žalosnih, kvaziistorijskih teorija. Nalazite se u prostoru autentične, pravoslavne kulture, civilizacije koja neprekinuto traje milenijumima, nacionalne grčke države. Kada čuju da ste Srbi, Krfljani vas dočekuju dobrotom, osmesima, maslinama i vinom. Odatle se vraćate osnaženi i okrepljeni. Taj kontrast između albanske golgote i krfskog vaskrsa i danas je tu, i on se ne zaboravlja.
Da li ste zadovoljni koliko savremena istorija posvećuje pažnje tim slavnim događajima, herojskog bitisanja srpske vojske, čija stogodišnjica je nedavno obeležena, između ostalog i dokumentarnim filmom na RTS u kome ste imali centralnu ulogu?
- Istoričari su mnogo toga uradili da bi osvetlili i istražili događaje iz toga doba. S druge strane, potpuno je neverovatna činjenica da nismo snimili ni jedan igrani o epopeji povlačenja kroz Albaniju i iskrcavanja na Krfu. Mogu samo da se nadam da će u bliskoj budućnosti ovi događaji inspirisati filmske ljude od talenta. Što se našeg „dokumentarca“ tiče, zaista smo ga radili posvećeno, punim srcem. Ja sam stajao ispred kamere, popravljao, više ili manje dopunjavao pripremljen tekst, ali iza kamere su stajale autorka filma Slađana Zarić, režiserka Ivana Stivens i još nekoliko istinskih profesionalaca, koji su, u isto vreme, bili sjajno društvo za vreme putovanja.
Mogu li se sa postojeće istorijske distance izvoditi određene paralele o iskrenosti u ponašanju saveznika Srbije s jedne strane i tradicionalnih srpskih neprijatelja s druge?
- Srbi su te 1915. osećali i verovali da su ih Saveznici izdali. Sve vreme, pre napada tri sile na Srbiju, oni su je prisiljavali da se odriče teritorija da bi udovoljila onim zemljama koje su se cenjkale svojim učešćem u ratu i do poslednjeg trenutka birale stranu. Sprečili su Srbiju da preventivno napadne Bugarsku, u septembru 1915, i tako onemogući njen udar u srpsku pozadinu. Za uzvrat, obećali su Srbiji pomoć preko Soluna. Kada je došao napad neprijatelja, snage koje su Francuzi i Britanci iskrcali u Solunu bile su beznačajne, nesposobne da se suprotstave Bugarima i priteknu u pomoć Srbima. Rusija je odbila da napadne Bugarsku. Kada su Srbi izbili na obale Albanije, Britanci su bili uzdržani i nezainteresovani, a Italijani su se držali neprijateljski, uvereni da Srbi hoće da im uzmu južnu Albaniju, koju su ovi hteli za sebe. Spaseni su zahvaljujući zahtevima ruskog cara Nikolaja II i rešenosti Francuske da ih pretvori u borbenu snagu koja će moći da zauzme svoje mesto na Solunskom frontu. Najveći deo brodova za prebacivanje Srba na Krf dali su, istina Italijani. Na samom Krfu najviše je, opet, pomogla Francuska.
Opšta pouka bila bi, naravno, opreznost prema svim „saveznicima“; mala zemlja ne može da bude saveznik velikima. Oni je, najčešće, vide kao sredstvo svoje spoljne politike. Sve što se događalo do početka razbijanja Jugoslavije do danas kazuje nam, opet, da ne bi trebalo da imamo mnogo iluzija da ćemo moći da pridobijemo naše bivše neprijatelje iz Prvog svetskog rata. Jasno je da su nam, uprkos svim promenama koje nam je svima doneo burni 20. vek, zapamtili i Franca Ferdinanda, i Cer i Kolubaru, i razaranje Habzburškog, Osmanskog i Nemačkog carstva. Naravno, nisu samo Srbi razorili ove carevine, ali su u tome odigrali neobično važnu ulogu. Uz to, velikim zemljama koje su u tome učestvovale oni ne mogu da se svete, dok je sa Srbima, kako smo videli i osetili, nešto drugačije.
Kakvo je mesto Mačve i Zapadne Srbije u ratnoj istoriji tog perioda?
- Mačva i Zapadna Srbija bile su pozornice najvećih stradanja i najznačajnijih bitaka u Prvom svetskom ratu. Tu su se odigrali najstrašniji pokolji iz 1914; oni zaostaju samo za užasima koje su Bugari počinili 1917, u gušenju Topličkog ustanka. Tu su se odigrale Cerska bitka, Bitka na Drini i Kolubarska bitka. Konačno, Drinska divizija bila je uvek tamo gde je bilo najteže i najopasnije, od 1912. do 1918: na Kumanovu, Bitolju, Bregalnici, Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu.
OTAC I SIN
U kioscima se ovih dana pojavila knjiga „Srbi u Prvom svetskom ratu ““ enciklopedija u slikama“. Napisali su je otac i sin ““ Obrad i Miloš Ković. Oca, Obrada Kovića, pamte stariji čitaoci „Glasa Podrinja“ kao novinara i u dva mandata ““ od 1970. do 1978. - glavnog i odgovornog urednika ovog lista, a sin, Miloš Ković, poznat je u javnosti kao univerzitetski profesor opšte istorije novog veka.
Ova knjiga namenjena je prvenstveno mlađim čitaocima. Bogato opremljena fotografijama i ilustracijama, knjiga vodi čitaoce kroz najznačajnije datume Velikog rata, u kojem su Srbi, zajedno sa saveznicima, porazili tri carevine ““ Austrougarsku, Nemačku i Bugarsku i, uz milionske žrtve, uspeli da ostvare davnašnju želju da žive u jednoj zajedničkoj otadžbini. Knjiga ne govori samo o srpskim pobedničkim bitkama, golgoti i vaskrsu Srbije; ona je priča o srpskim junacima i junakinjama, starešinama i vojnicima, dobrovoljcima, lekarima i bolničarima, đacima i mladim regrutima, o pojedinačnim sudbinama, patnjama i stradanjima srpskih vojnika i civila u vihoru rata...
Lj.Đukić
Najnoviji broj
18. april 2024.
