PRIČE IZ RABADžIJSKOG ŠORA

U Šabačkom pozorištu, u okviru obeležavanja Dana grada, protekle srede je promovisana knjiga „Priče iz Rabadžijskog šora“. U prvom delu knjige, Stana Munjić je ispričala toplu priču o znamenitim ljudima, „koji su nadvisili i najviše građevine u Šapcu“, kojima je zajedničko da su živeli u istoj ulici - Vlade Jovanovića, koju se nekada zvali Rabadžijski šor. Ima tu „nešto od sjajnog praha minulih vremena“ sa neobičnim pričama koje se i danas prepričavaju kao urbane legende. Drugi deo, „Rabadžijski šor kroz arhivsku građu“, priredio je mr Slavko Bogojević.
- U malom šoru živela su i radila velika imena kulture, prosvete, medicine i politike Srbije u 19. i do polovine 20. veka. U taj šor donet je prvi rendgen u Srbiji, tu je dr Avram Vinaver pregledao ljude „na staklo“, Ruža Vinaver svirala sa Robertom Tolingerom, a Stanislav Vinaver napisao svoje prve pesme. Vešto komponujući manje priče oko centralne, Stana Munjić čini jedinstvenu priču u kojoj su kratke priče „dukat, melem, telegram“...“Priče iz Rabadžijskog šora“ prelivaju se iz događaja u događaj, dovodeći nove ličnosti, koje pričaju nove priče i talasaju se kroz šor kao velika komšijska priča o onome nekad...“, rekao je recenzent knjige, istoričar Radomir Petrović, direktor Međuopštinskog istorijskog arhiva.
Knjiga o stvarnim ljudima i događajima koji su se zbili, ilustrovana je fotografijama. Priču o ovom šoru, autorka doživljava kao nezavršenu, na kojoj će vreme ispisati nove stranice. Da u Rabadžilku „uvek neko boluje od pisanja“, svedoči i Stana, koja živi u toj ulici koja skoro čitav vek nosi ime pesnika Vlade Jovanovića.
- Negde sam pročitala da je način na koji mi danas predstavljamo prošlost nalik na vestern u kome Džon Vejn sedam dana jaše kroz pustinju, a onda, sveže obrijan, u snežnobeloj košulji, ujaše u grad. I mi smo pomalo preterivali u pričama o malom Parizu i prvinama koje su u Srbiju dolazile preko Šapca. U tim velikim pričama, zaboravljali smo ljude, Šapčane, bez kojih nema Šapca. To je bio moj motiv da napišem ovu knjigu, koja je mali deo velike priče o Šapcu i mali deo duga prema ulici u kojoj živim. Koristili smo se velikim brojem dokumenata, međutim, veoma su bili važni razgovori sa ljudima, potomcima onih o kojima sam pisala.
Prema rečima mr Bogojevića, ovo je prva knjiga kulturne istorije Šapca, koja obuhvata mikro deo grada, jednu ulicu, što je nespecifično u pisanju istorije gradova. - Arhivska građa pruža mogućnosti da oživimo neke ljude i vreme u kome je nastala. Želja nam je bila da se odužimo tim ljudima, a ako smo u tome uspeli, uradili smo veliku stvar.
Odabrane delove iz knjige govorili su novinari Branislav Ivetić i Svetlana Ljubić, a kraj priče (za sada) o Rabadžijskom šoru, ispričali potomci nekih od stvarnih junaka o kojima je autorka pisala - Mira Vrbić, sestričina dr Mitre Mihajlović, Dimitrije Krstić, sin vazduhoplovnog potporučnika Nikole Krstića i pukovnik dr Borislav Grozdić, unuk Petra Grozdića.
Prava slika jednog grada je na ulicama, a sve druge slike su doterana predstava o gradu. Gradske ulice su krvotok grada i neumorni hroničari i građenja i ruženja. Sam život. Ljudi. One su potvrda da veličinu jednog grada ne čini broj stanovnika nego veličina njegovih ljudi. Kao iz otvorene knjige, u njima se čita duša, ali i oprostačenost jednog grada.
Stana Munjić