Inspiracija punih dvorana

Prve trenerske korake napravio je pre 20 godina. Vodio je različite kategorije šabačkih klubova, ušao u istoriji u sezoni 2012/2013, a onda se, čak i za njega neočekivano, otisnuo preko granice i nastavio da se usavršava u Turskoj. Predrag Mušicki otišao je na probu, a u Istanbulu ostao, evo već nekoliko godina.
Ušli ste u istoriju šabačke košarke osvajanjem lige sa maksimalnim učinkom i nekako je angažman u inostranstvu bio logičan, naredni, korak u karijeri. Kako je došlo do Vašeg angažovanja u Turskoj?
- Iskreno, ja nisam razmišljao o inostranstvu, ali prvi kontakt sa Turskom bio je preko našeg sugrađanina i nekadašnjeg reprezentativca, Aleksandra Rašića. Bio sam blizu posla u Ankari, no kada je smenjen prvi trener, angažman je propao. Ipak, usledio je poziv Zulfo Kosuta, bivšeg reprezentativca Turske, poreklom iz Rožaja, koga znam sa kampova. Ponudio mi je posao trenera juniora u njegovom klubu „Bajrampaša Sančak spor“. Brzo smo se dogovorili i ja sam spakovao kofere.
Kako je tekla Vaša karijera u Turskoj?
- Najpre sam imao probni, desetodnevni period u Istanbulu. Radio sam sa omladinskim reprezentativcima, među kojima je i svetski potencijal, Emirdžan Kosut iz Efesa. Bili su zadovoljni mojim radom, te je usledio dugoročni ugovor. Vodio sam, najpre, juniore i to u najvišem rangu. Pobeđivali smo Efes i Galatasaraj, a na kraju bili šesti, što je veliki uspeh. Potom sam vodio i seniore, ušli smo u plej of Treće lige, a iz mlađih kategorija dali smo tri reprezentativca: Aksua, Destanoglua i Repića.
Turska neverovatno napreduje što se klupske košarke tiče. Da li su velika ulaganja jedini uzrok tome ili ima još nešto?
- Nije jedini, ali je ključni. Ulažu mnogo, ali i planski. Mnogo daju mlađim kategorijama i zato su omladinski i juniorski prvaci Evrope. Klubovi su privatni, organizovani po NBA principu. Dolaze vrhunski igrači, treneri. Znaju šta rade, poštuju znanje, trud i to im se vraća.
Kako izgleda raditi u nižim ligama, što se uslova i posete tiče i može li se reći da su Turci ludi za košarkom?
- Najjača su liga Evrope, ali i najposećenija. Dvorane su pune u muškoj i ženskoj konkurenciji, kod mlađih kategorija, ali i u nižim ligama. Jesu manje, ali su jednako pune, atmosfera fenomenalna. Oni vole sport generalno, a košarka je, posle fudbala, najpopularnija. Kod njih su sve lige profesionalne, to dovoljno govori.
Nekako obeležje ljubavi ovih prostora prema košarci su tzv. ulični tereni, tereni za basket u nekim kvartovima, pored puta, dvorištima, ima li toga u Turskoj/Istanbulu?
- Predrasuda je da su tereni za basket obeležje Balkana i Amerike. Turska ih je puna, a kada je lepo vreme, mesto nećete naći, ekipe čekaju na red. Basket i košarku igraju i deca, ali i stariji rekreativci.
Znamo šta za našu košarku znače Željko i Duda, a kakav je njihov status u Turskoj i koliko se ceni Srbija kao košarkaška nacija tamo?
- Jugoslovenska škola košarke je uzor za njih. Nisu žalili novca da dovedu Željka Obradovića, kao ni Ivkovića, pružili su im sve uslove i to je važno. Ne traže odmah rezultat, hoće najviše, ali znaju da to zahteva vreme.
Kako je teklo privikavanje na život u Istanbulu, kada prođe taj osećaj turiste u velikom gradu i pređe u stanovnika tog grada?
- Jako je težak početak, sve je nepoznato, a znate da je to sada Vaš život, morate da se naviknete. Srećom, mnogo je ljudi iz Srbije, Crne Gore, Bosne, te sam sa, uz njih, privikavao. Najviše sam zahvalan pomoćnom treneru, Burhanu Guleru, još jednom Rožajcu. Upravo prvih dana, on mi je pomogao da se snađem i steknem poznanstva.
Kako izgleda svakodnevica u takvoj metropoli?
-Od kuće do posla i natrag i tako sedam dana nedeljno. Nema vikenda, radim više nego u Srbiji. Pružaju sve uslove i zahtevaju posvećenost. Sreća što klub drži sportska porodica, gde su otac, majka i troje dese, svi sportisti. Znaju kakav trud iziskuje predan rad i tu su da pomognu kako god mogu.
Kakva su Vaša očekivanja od F4 u Berlinu. Da li je vreme da Turska konačno dobije klupskog šampiona Evrope?
- Po svemu, vreme je. „Fener“ je dominirao cele sezone i mislim da je prvi favorit za titulu. Verujem da će uspeti i navijam za njih.
Vaši planovi za dalje?
- Vrlo sam zadovoljan sadašnjom situacijom, ali je ovaj posao jako promenljiv. Koferi moraju biti spremni, bilo da se napravi korak napred, ukoliko se ukaže prilika ili nazad, ako dođete u takvu situaciju. Ove godine je tačno dve decenije kako sam u trenerskom poslu, znam šta znači biti na vrhu, ali i trpeti poraze, to je naša sudbina.