Инфо

Берза

  • aero 1.690 ▲ 0,18%
  • akdm 320 ⚫ 0,00%
  • alfa 33.506 ▼ -0,28%
  • dinnpb 3.490 ▲ 0,29%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gmon 1.600 ▼ -0,44%
  • ikrb 33 ▲ 6,45%
  • impl 3.050 ⚫ 0,00%
  • irtl 560 ⚫ 0,00%
  • mtlc 2.110 ▲ 3,58%
  • niis 679 ▼ -1,31%
  • rso1491 142,05 ▲ 0,10%
  • rso18175 100,94 ▲ 0,86%
  • sjpt 140 ⚫ 0,00%
  • tgas 11.000 ⚫ 0,00%
(19. мај 2016.)
30 година од смрти ДуШана БлагојевиЋа ДулаЋа

Хуманост без граница

Речи човекољубље, хуманост, мало где су своје истинско значење одсликали, као у личности Душана Благојевића Дулаћа, нашег скромног суграђанина, који је љубав према људима и људском животу носио у срцу, и исказивао је цео свој живот, а живот је од првог минута до последњег дана провео у Шапцу, поставши легенда овог града, и његово обележје
Дулаћ је рођен на Камичку, 18. маја 1924. године. Са материјалном оскудицом суочава се од првог дана живота. Остаје без мајке, сестара и браће, а сав његов свет постаје отац Драгутин, шабачки абаџија, који је желео да свом Душану испуни бар основна очекивања. Радио је по неколико послова како би му детињство колико толико учинио безбрижним. Након завршетка основне школе, код мајстора Јована Павловића, Дулаћ завршава занат и стиче звање машинбравара.
Уз учење зната, своје слободно време највише испуњава јурењем за крпењачом на некој од пољана свог града. Уз безбрижну игру и дружење на камичкој калдрми, одраста једна генерација, али паралелно у „белом свет“ расте једно велико зло - фашизам. Свет, још недовољно опорављен од Првог, хрли у Други велики рат. Након капитулације земље, снаге трећег рајха улазе у Шабац априла 1941. године. Сви способни младићи, међу којима је био и Дулаћ, принуђени су да копају канале у Дубљу, Слепчевићу, Штитару. Окупација нашег града траје све до октобра 1944. године. Ослободиоцима Шапца придружујуе се Дулаћ, и са њима, у саставу 28. славонске бригаде, одлази на дринско ратиште. Учествује у борбама код Угљевика, Бијељине где је неколико пута рањен. Партиципирао је у сукобима у којима је ослобођен Загреб, где дочекује и завршетак рата на овом подручију. Одмах по ослобођењу, ствара се нова држава, и Душан се упућује на одслужење војног рока у Битољ. Тек 1947. године бива демобилисан. Враћа се у свој Шабац и запошљава се у ХИ „Зорка“. Са супругом Јеленом, венчава се у фебруару 1946. Исте године добија ћерку Милицу, а 3 године касније и сина Милана. До 1963. године, живели су малој кући где је Дулаћ и рођен, на Камичку, у данашњој Мачванској улици, а потом се са породицом сели у насеље Живинарник. У радном колективу био је увек познат као узоран, вредан радник, а урођени алтруизам донео му је велики број пријатеља, и огромно поштовање својих суграђана.
Дулаћа памте као апсолутног рекордера у давању крви. Још је трајао Други светски рат и борбе за ослобођење. Залутало зрно је погодило пушко ““ митраљесца из Душанове чете. Био је хитно потребан доборовољни давалац крви. Дулаћ се јавио и директно из вене у вену дао течност која значила живот. То је било први пут да је дао крв. После тога, исти гест хуманости поновио је 338 ! пута, а из вена је отишло 112 литара крви. За своје подвиге добио је више плакета, значки, захвалница, добитник је и Октобарске награде града Шапца, али му је више од свих њих значио стисак руке и тихо „хвала“, оних које је „отео“ смрти и чланова њихових породица. Такав гест је сматрао највреднијим признањем. Иако је имао право на 15 дана одмора било где у СФРЈ због добровољног давалаштва, то никада није искористио. Највише је волео да се одмара уз Саву, али и онда је радио и пазио на друге. У то време нису постојали спасиоци, но њихов посао, добровољно, волонтерски, алтруистички обављао је Душан Благојевић. Знао је да препозна лошег пливача, пратио би га погледом и чим се укаже потреба реаговао. Спасао је више од 50 живота на овај начин.
Уз поменуте, учинио је још један подвиг који се још препричава, а прошло је готово пола века. Догодило се то једног петка, пазарног дана у Шапцу. Посетилац пијаце стигао је из Владимираца са запрегом. Коње је оставио код пијаце, а он „скокнуо“ до оближње кафане на освежење. Нешто или неко је уплашио атове. У тренутку су се пропели и кренули прави галоп улицама, тачно у правцу двојице дечака, Николе и Војислава који су се играли на улици. Гужва и бука спречили су их да чују топот копита, као и повике људи да се склоне. На срећу, вика је допрла до Дулаћа. Одмах је истрчао испред капије, и видео призор од кога се леди крв у жилама. Ни једна секунда му није требала да схвати да је трагедија неизбежна уколико буде стајао у месту. Страх га није паралисао, кренуо је у правцу запрежних кола чекајући прави тренутак да се баци на коње који су се кретали све брже. Скок је уследио, и он се ухватио за амове. Подигао је ноге, и висио док су га снажне животиње вукле, успоравајући их постепено. Застали су, али су се и даље пропињали, док их је Дулаћ свом снагом држао спречавајући их да изнова крену у галоп. У једно моменту, руда га је ударила у прса, али ни онда није попуштао амове. Грла, иако скренута са пута, и даље су се опирала, подизала су предња копита, а ударцем у калдрму, чак су и један велики камен одвалила. У неколико наврата и Душан је примио ударац али их није пуштао. Неколико грађана је притекло у помоћ, и напокон су кола била потпуно умирена, а дечаци спашени. После тога, у посету главном актеру и хероју, долазили су новинари из целе Југославије. Сваки интервју је почињао питањем о догађају с“™ краја августа 1968. године, али Дулаћ није волео да много прича о томе, готово да се и љутио када су га новинари запиткивали на ту тему: „Ама људи, морао сам да скочим на коње, Војкан и Никола су били на сред улице. Уосталом ништа друго ми није остало... или деца или ја...ето, само то сам помислио...“.
За своје подвиге добио је признање Вечерњих новости „Најплеменитији Југословен“ за 1969. годину и то једногласном одлуком жирија и великом подршком читалаца. Уследио је и позив на пријем код ондашњег председника Југославије, Јосипа Броза Тита. Лидер је Дулаћу лично честитао речима: „А, то сте Ви Дулаћ, читао сам о Вама. Честитам. Вама би требало дати 2 плакете. Једну за добровољно давање крви, а другу за спасавање људи“. Управо прве речи „А, то сте ви“ постале су наслов документарног филма о нашем суграђанину, у режији Здравка Велимировића.
Познат је и љубитељима спорта у Шапцу као „Бомбајац“, неустрашиви голман „Радничког“, а потом и „Мачве“ са којом је дошао до Прве лиге 1950. године. Имао је позив из Партизана, као званично најбољи голман Друге лиге, но није га прихватио. После Мачве се враћа у Раднички, а каријеру завршава у шабачком Борцу.
Нажалост, све што је учинио, за њега је изгубило значај после трагедије новембра 1973. године. На необележеном кружном прелазу воз је налетео на аутомобил у коме су се, између осталих, налазили његова жена Јелена и прва унука Мирјана. Смрт две најважније особе у његовом животу у том тренутку, потпуно је сломила Душана. Здравље је попустило, доживео је шлог и прерано преминуо, маја 1986. године, а пре тачно 30 година, неколико хиљада суграђана последњи пут га је испратило.
Штампа о ДулаЋу
Лик Душана Благојевића, и његова огромна хуманост исказана кроз дела, инспирисале су највећа имена ондашњег југословенског новинарства. Најсликовитије о величини Дулаћа и утиску које је на све новинаре оставило његово човекољубље говоре новински наслови као што су: „Дулаћ ““ херој са Камичка“, „Нико као Дулаћ“, „Дулаћу, како се бори за туђ живот“, „Зовите Дулаћа“, „Аплаузи бившем голману“, „Ризикује живот да спасе туђ“...


Најновији број

13. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa