30 godina od smrti DuŠana BlagojeviĆa DulaĆa
Humanost bez granica
Reči čovekoljublje, humanost, malo gde su svoje istinsko značenje odslikali, kao u ličnosti Dušana Blagojevića Dulaća, našeg skromnog sugrađanina, koji je ljubav prema ljudima i ljudskom životu nosio u srcu, i iskazivao je ceo svoj život, a život je od prvog minuta do poslednjeg dana proveo u Šapcu, postavši legenda ovog grada, i njegovo obeležje
Dulać je rođen na Kamičku, 18. maja 1924. godine. Sa materijalnom oskudicom suočava se od prvog dana života. Ostaje bez majke, sestara i braće, a sav njegov svet postaje otac Dragutin, šabački abadžija, koji je želeo da svom Dušanu ispuni bar osnovna očekivanja. Radio je po nekoliko poslova kako bi mu detinjstvo koliko toliko učinio bezbrižnim. Nakon završetka osnovne škole, kod majstora Jovana Pavlovića, Dulać završava zanat i stiče zvanje mašinbravara.
Uz učenje znata, svoje slobodno vreme najviše ispunjava jurenjem za krpenjačom na nekoj od poljana svog grada. Uz bezbrižnu igru i druženje na kamičkoj kaldrmi, odrasta jedna generacija, ali paralelno u „belom svet“ raste jedno veliko zlo - fašizam. Svet, još nedovoljno oporavljen od Prvog, hrli u Drugi veliki rat. Nakon kapitulacije zemlje, snage trećeg rajha ulaze u Šabac aprila 1941. godine. Svi sposobni mladići, među kojima je bio i Dulać, prinuđeni su da kopaju kanale u Dublju, Slepčeviću, Štitaru. Okupacija našeg grada traje sve do oktobra 1944. godine. Oslobodiocima Šapca pridružujue se Dulać, i sa njima, u sastavu 28. slavonske brigade, odlazi na drinsko ratište. Učestvuje u borbama kod Ugljevika, Bijeljine gde je nekoliko puta ranjen. Participirao je u sukobima u kojima je oslobođen Zagreb, gde dočekuje i završetak rata na ovom područiju. Odmah po oslobođenju, stvara se nova država, i Dušan se upućuje na odsluženje vojnog roka u Bitolj. Tek 1947. godine biva demobilisan. Vraća se u svoj Šabac i zapošljava se u HI „Zorka“. Sa suprugom Jelenom, venčava se u februaru 1946. Iste godine dobija ćerku Milicu, a 3 godine kasnije i sina Milana. Do 1963. godine, živeli su maloj kući gde je Dulać i rođen, na Kamičku, u današnjoj Mačvanskoj ulici, a potom se sa porodicom seli u naselje Živinarnik. U radnom kolektivu bio je uvek poznat kao uzoran, vredan radnik, a urođeni altruizam doneo mu je veliki broj prijatelja, i ogromno poštovanje svojih sugrađana.
Dulaća pamte kao apsolutnog rekordera u davanju krvi. Još je trajao Drugi svetski rat i borbe za oslobođenje. Zalutalo zrno je pogodilo puško ““ mitraljesca iz Dušanove čete. Bio je hitno potreban doborovoljni davalac krvi. Dulać se javio i direktno iz vene u venu dao tečnost koja značila život. To je bilo prvi put da je dao krv. Posle toga, isti gest humanosti ponovio je 338 ! puta, a iz vena je otišlo 112 litara krvi. Za svoje podvige dobio je više plaketa, znački, zahvalnica, dobitnik je i Oktobarske nagrade grada Šapca, ali mu je više od svih njih značio stisak ruke i tiho „hvala“, onih koje je „oteo“ smrti i članova njihovih porodica. Takav gest je smatrao najvrednijim priznanjem. Iako je imao pravo na 15 dana odmora bilo gde u SFRJ zbog dobrovoljnog davalaštva, to nikada nije iskoristio. Najviše je voleo da se odmara uz Savu, ali i onda je radio i pazio na druge. U to vreme nisu postojali spasioci, no njihov posao, dobrovoljno, volonterski, altruistički obavljao je Dušan Blagojević. Znao je da prepozna lošeg plivača, pratio bi ga pogledom i čim se ukaže potreba reagovao. Spasao je više od 50 života na ovaj način.
Uz pomenute, učinio je još jedan podvig koji se još prepričava, a prošlo je gotovo pola veka. Dogodilo se to jednog petka, pazarnog dana u Šapcu. Posetilac pijace stigao je iz Vladimiraca sa zapregom. Konje je ostavio kod pijace, a on „skoknuo“ do obližnje kafane na osveženje. Nešto ili neko je uplašio atove. U trenutku su se propeli i krenuli pravi galop ulicama, tačno u pravcu dvojice dečaka, Nikole i Vojislava koji su se igrali na ulici. Gužva i buka sprečili su ih da čuju topot kopita, kao i povike ljudi da se sklone. Na sreću, vika je doprla do Dulaća. Odmah je istrčao ispred kapije, i video prizor od koga se ledi krv u žilama. Ni jedna sekunda mu nije trebala da shvati da je tragedija neizbežna ukoliko bude stajao u mestu. Strah ga nije paralisao, krenuo je u pravcu zaprežnih kola čekajući pravi trenutak da se baci na konje koji su se kretali sve brže. Skok je usledio, i on se uhvatio za amove. Podigao je noge, i visio dok su ga snažne životinje vukle, usporavajući ih postepeno. Zastali su, ali su se i dalje propinjali, dok ih je Dulać svom snagom držao sprečavajući ih da iznova krenu u galop. U jedno momentu, ruda ga je udarila u prsa, ali ni onda nije popuštao amove. Grla, iako skrenuta sa puta, i dalje su se opirala, podizala su prednja kopita, a udarcem u kaldrmu, čak su i jedan veliki kamen odvalila. U nekoliko navrata i Dušan je primio udarac ali ih nije puštao. Nekoliko građana je priteklo u pomoć, i napokon su kola bila potpuno umirena, a dečaci spašeni. Posle toga, u posetu glavnom akteru i heroju, dolazili su novinari iz cele Jugoslavije. Svaki intervju je počinjao pitanjem o događaju s“™ kraja avgusta 1968. godine, ali Dulać nije voleo da mnogo priča o tome, gotovo da se i ljutio kada su ga novinari zapitkivali na tu temu: „Ama ljudi, morao sam da skočim na konje, Vojkan i Nikola su bili na sred ulice. Uostalom ništa drugo mi nije ostalo... ili deca ili ja...eto, samo to sam pomislio...“.
Za svoje podvige dobio je priznanje Večernjih novosti „Najplemenitiji Jugosloven“ za 1969. godinu i to jednoglasnom odlukom žirija i velikom podrškom čitalaca. Usledio je i poziv na prijem kod ondašnjeg predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita. Lider je Dulaću lično čestitao rečima: „A, to ste Vi Dulać, čitao sam o Vama. Čestitam. Vama bi trebalo dati 2 plakete. Jednu za dobrovoljno davanje krvi, a drugu za spasavanje ljudi“. Upravo prve reči „A, to ste vi“ postale su naslov dokumentarnog filma o našem sugrađaninu, u režiji Zdravka Velimirovića.
Poznat je i ljubiteljima sporta u Šapcu kao „Bombajac“, neustrašivi golman „Radničkog“, a potom i „Mačve“ sa kojom je došao do Prve lige 1950. godine. Imao je poziv iz Partizana, kao zvanično najbolji golman Druge lige, no nije ga prihvatio. Posle Mačve se vraća u Radnički, a karijeru završava u šabačkom Borcu.
Nažalost, sve što je učinio, za njega je izgubilo značaj posle tragedije novembra 1973. godine. Na neobeleženom kružnom prelazu voz je naleteo na automobil u kome su se, između ostalih, nalazili njegova žena Jelena i prva unuka Mirjana. Smrt dve najvažnije osobe u njegovom životu u tom trenutku, potpuno je slomila Dušana. Zdravlje je popustilo, doživeo je šlog i prerano preminuo, maja 1986. godine, a pre tačno 30 godina, nekoliko hiljada sugrađana poslednji put ga je ispratilo.
Štampa o DulaĆu
Lik Dušana Blagojevića, i njegova ogromna humanost iskazana kroz dela, inspirisale su najveća imena ondašnjeg jugoslovenskog novinarstva. Najslikovitije o veličini Dulaća i utisku koje je na sve novinare ostavilo njegovo čovekoljublje govore novinski naslovi kao što su: „Dulać ““ heroj sa Kamička“, „Niko kao Dulać“, „Dulaću, kako se bori za tuđ život“, „Zovite Dulaća“, „Aplauzi bivšem golmanu“, „Rizikuje život da spase tuđ“...
Dulać je rođen na Kamičku, 18. maja 1924. godine. Sa materijalnom oskudicom suočava se od prvog dana života. Ostaje bez majke, sestara i braće, a sav njegov svet postaje otac Dragutin, šabački abadžija, koji je želeo da svom Dušanu ispuni bar osnovna očekivanja. Radio je po nekoliko poslova kako bi mu detinjstvo koliko toliko učinio bezbrižnim. Nakon završetka osnovne škole, kod majstora Jovana Pavlovića, Dulać završava zanat i stiče zvanje mašinbravara.
Uz učenje znata, svoje slobodno vreme najviše ispunjava jurenjem za krpenjačom na nekoj od poljana svog grada. Uz bezbrižnu igru i druženje na kamičkoj kaldrmi, odrasta jedna generacija, ali paralelno u „belom svet“ raste jedno veliko zlo - fašizam. Svet, još nedovoljno oporavljen od Prvog, hrli u Drugi veliki rat. Nakon kapitulacije zemlje, snage trećeg rajha ulaze u Šabac aprila 1941. godine. Svi sposobni mladići, među kojima je bio i Dulać, prinuđeni su da kopaju kanale u Dublju, Slepčeviću, Štitaru. Okupacija našeg grada traje sve do oktobra 1944. godine. Oslobodiocima Šapca pridružujue se Dulać, i sa njima, u sastavu 28. slavonske brigade, odlazi na drinsko ratište. Učestvuje u borbama kod Ugljevika, Bijeljine gde je nekoliko puta ranjen. Participirao je u sukobima u kojima je oslobođen Zagreb, gde dočekuje i završetak rata na ovom područiju. Odmah po oslobođenju, stvara se nova država, i Dušan se upućuje na odsluženje vojnog roka u Bitolj. Tek 1947. godine biva demobilisan. Vraća se u svoj Šabac i zapošljava se u HI „Zorka“. Sa suprugom Jelenom, venčava se u februaru 1946. Iste godine dobija ćerku Milicu, a 3 godine kasnije i sina Milana. Do 1963. godine, živeli su maloj kući gde je Dulać i rođen, na Kamičku, u današnjoj Mačvanskoj ulici, a potom se sa porodicom seli u naselje Živinarnik. U radnom kolektivu bio je uvek poznat kao uzoran, vredan radnik, a urođeni altruizam doneo mu je veliki broj prijatelja, i ogromno poštovanje svojih sugrađana.
Dulaća pamte kao apsolutnog rekordera u davanju krvi. Još je trajao Drugi svetski rat i borbe za oslobođenje. Zalutalo zrno je pogodilo puško ““ mitraljesca iz Dušanove čete. Bio je hitno potreban doborovoljni davalac krvi. Dulać se javio i direktno iz vene u venu dao tečnost koja značila život. To je bilo prvi put da je dao krv. Posle toga, isti gest humanosti ponovio je 338 ! puta, a iz vena je otišlo 112 litara krvi. Za svoje podvige dobio je više plaketa, znački, zahvalnica, dobitnik je i Oktobarske nagrade grada Šapca, ali mu je više od svih njih značio stisak ruke i tiho „hvala“, onih koje je „oteo“ smrti i članova njihovih porodica. Takav gest je smatrao najvrednijim priznanjem. Iako je imao pravo na 15 dana odmora bilo gde u SFRJ zbog dobrovoljnog davalaštva, to nikada nije iskoristio. Najviše je voleo da se odmara uz Savu, ali i onda je radio i pazio na druge. U to vreme nisu postojali spasioci, no njihov posao, dobrovoljno, volonterski, altruistički obavljao je Dušan Blagojević. Znao je da prepozna lošeg plivača, pratio bi ga pogledom i čim se ukaže potreba reagovao. Spasao je više od 50 života na ovaj način.
Uz pomenute, učinio je još jedan podvig koji se još prepričava, a prošlo je gotovo pola veka. Dogodilo se to jednog petka, pazarnog dana u Šapcu. Posetilac pijace stigao je iz Vladimiraca sa zapregom. Konje je ostavio kod pijace, a on „skoknuo“ do obližnje kafane na osveženje. Nešto ili neko je uplašio atove. U trenutku su se propeli i krenuli pravi galop ulicama, tačno u pravcu dvojice dečaka, Nikole i Vojislava koji su se igrali na ulici. Gužva i buka sprečili su ih da čuju topot kopita, kao i povike ljudi da se sklone. Na sreću, vika je doprla do Dulaća. Odmah je istrčao ispred kapije, i video prizor od koga se ledi krv u žilama. Ni jedna sekunda mu nije trebala da shvati da je tragedija neizbežna ukoliko bude stajao u mestu. Strah ga nije paralisao, krenuo je u pravcu zaprežnih kola čekajući pravi trenutak da se baci na konje koji su se kretali sve brže. Skok je usledio, i on se uhvatio za amove. Podigao je noge, i visio dok su ga snažne životinje vukle, usporavajući ih postepeno. Zastali su, ali su se i dalje propinjali, dok ih je Dulać svom snagom držao sprečavajući ih da iznova krenu u galop. U jedno momentu, ruda ga je udarila u prsa, ali ni onda nije popuštao amove. Grla, iako skrenuta sa puta, i dalje su se opirala, podizala su prednja kopita, a udarcem u kaldrmu, čak su i jedan veliki kamen odvalila. U nekoliko navrata i Dušan je primio udarac ali ih nije puštao. Nekoliko građana je priteklo u pomoć, i napokon su kola bila potpuno umirena, a dečaci spašeni. Posle toga, u posetu glavnom akteru i heroju, dolazili su novinari iz cele Jugoslavije. Svaki intervju je počinjao pitanjem o događaju s“™ kraja avgusta 1968. godine, ali Dulać nije voleo da mnogo priča o tome, gotovo da se i ljutio kada su ga novinari zapitkivali na tu temu: „Ama ljudi, morao sam da skočim na konje, Vojkan i Nikola su bili na sred ulice. Uostalom ništa drugo mi nije ostalo... ili deca ili ja...eto, samo to sam pomislio...“.
Za svoje podvige dobio je priznanje Večernjih novosti „Najplemenitiji Jugosloven“ za 1969. godinu i to jednoglasnom odlukom žirija i velikom podrškom čitalaca. Usledio je i poziv na prijem kod ondašnjeg predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita. Lider je Dulaću lično čestitao rečima: „A, to ste Vi Dulać, čitao sam o Vama. Čestitam. Vama bi trebalo dati 2 plakete. Jednu za dobrovoljno davanje krvi, a drugu za spasavanje ljudi“. Upravo prve reči „A, to ste vi“ postale su naslov dokumentarnog filma o našem sugrađaninu, u režiji Zdravka Velimirovića.
Poznat je i ljubiteljima sporta u Šapcu kao „Bombajac“, neustrašivi golman „Radničkog“, a potom i „Mačve“ sa kojom je došao do Prve lige 1950. godine. Imao je poziv iz Partizana, kao zvanično najbolji golman Druge lige, no nije ga prihvatio. Posle Mačve se vraća u Radnički, a karijeru završava u šabačkom Borcu.
Nažalost, sve što je učinio, za njega je izgubilo značaj posle tragedije novembra 1973. godine. Na neobeleženom kružnom prelazu voz je naleteo na automobil u kome su se, između ostalih, nalazili njegova žena Jelena i prva unuka Mirjana. Smrt dve najvažnije osobe u njegovom životu u tom trenutku, potpuno je slomila Dušana. Zdravlje je popustilo, doživeo je šlog i prerano preminuo, maja 1986. godine, a pre tačno 30 godina, nekoliko hiljada sugrađana poslednji put ga je ispratilo.
Štampa o DulaĆu
Lik Dušana Blagojevića, i njegova ogromna humanost iskazana kroz dela, inspirisale su najveća imena ondašnjeg jugoslovenskog novinarstva. Najslikovitije o veličini Dulaća i utisku koje je na sve novinare ostavilo njegovo čovekoljublje govore novinski naslovi kao što su: „Dulać ““ heroj sa Kamička“, „Niko kao Dulać“, „Dulaću, kako se bori za tuđ život“, „Zovite Dulaća“, „Aplauzi bivšem golmanu“, „Rizikuje život da spase tuđ“...
Najnoviji broj
18. april 2024.
