BRANISLAV KOVIĆ, GLUMAC AMATER IZ BOGATIĆA TRI DECENIJE NA DASKAMA KOJE ŽIVOT ZNAČE
GLUMOM SE BRANIMO OD ZLA
Za 30 godina igrao u skoro 50 predstava. Monolog poručnika Tasića u raznim prilikama govorio preko 200 puta. Mostovi prijateljstva građeni godinama
Svoj veliki jubilej na mestu glumca amatera i danas rukovodioca Amaterskog pozorišta “Janko Veselinović“ iz Bogatića Branislav Ković obeležava radno. Prošlog vikenda ljubitelji pozorišta u Mačvi, mogli su ga videti u ulozi O Brajana u predstavi “Veliki brat te posmatra“ po tekstu Džordža Orvela u režiji Ivana Tomaševića, koju je premijerno izvelo ovo pozorište zajedno sa glumcima amaterima iz Prnjavora.
Nezaboravni monolog poručnika Tasića
Ković je prvi put ugledao svetlo dana 1964. godine u Bogatiću. U rodnom mestu je uspešno završio osnovno i srednje obrazovanje. Prvo je radio u lokalnim novinama i radiju, a od 1996. stalno je zaposlen u Kulturno obrazovnom centru Bogatić. Iste godine, sasvim slučajno učinio je svoje prve korake u pozorištu. Počeo je ulogom Milana Vukovića u predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu“ u režiji Zorana Đonlića, koji je kako u ovom obraćanju za “Glas Podrinja“, naglašava odigrao veliku ulogu u njegovoj glumačkoj karijeri. Za svoje domete, “na daskama koje život znače“, mnogi pozorišni kritičari i ljubitelji, gledaoci prvenstveno širom Mačve, kažu da se graniče sa profesionalnim, bez obzira što su ostvareni na amaterskoj pozorišnoj sceni. A danas dalekih, osamdesetih izbor tada uticajnih mačvanskih pozorišnih amatera, pao je baš na njega posle jednog odustajanja glumca, zbog bolesti. Još uvek pamti prvu repliku koju je izgovorio “ Aleksu je svađa ubila, neću svađom da ga pratite“. Usledio je trenutak tišine, onda frenetičan aplauz starijih glumaca amatera i odsečno “Mali, to je to, primljen si“. Kasnije je u istoj predstavi tumačio još dva lika: Doktora Grka i Krivog Luku, budući da su još dva glumca tokom sezone odustali.
Tri decenije prošlo je od onog sudbonosnog “Primljen si“. Usledilo je skoro 50 predstava ovog renomiranog pozorišnog ansambla u kojima je imao zapažene nastupe. Došlo je pregršt nagrada na okružnim, međuokružnim i republičkim festivalima amaterskih pozorišta.
Interesovalo nas je da li se iz tog obilja mogu izdvojiti najdraže uloge?
- To zaista nije lako, budući da su mi sve na neki način drage. Ipak bih izdvojio one na početku karijere, pošto su mi ulile samopouzdanje i učvrstile u uverenju da se bavim glumom. Bile su to uloge Teodora Kraja u predstavi “Profesionalac“ 1990. godine i Milana u “Urnebesnoj tragediji“ 1991. godine ( nagrade za glumačka ostvarenja na republičkim festivalima amaterskih pozorišta Srbije). Bilo je i drugih vrednih uloga u “Putujućem pozorištu Topalović“, “Tre sorele“, “Karolina Nojber“... Ma bilo me je u mnogo dobrih predstava. Izdvojio bih monolog poručnika Tasića, koji sam u raznim prilikama govorio preko 200 puta. Na obeležavanju godišnjice boja na Mačkovom kamenu 1994. godine pred više hiljada ljudi.
Brojne nagrade i rediteljski debi
Okušao si se i kao reditelj, veoma uspešno sa pretstavom “Murlin Murlo“?
- Da predstava je na FEDRAS u Malom Crniću, proglašena za najbolju. U Bogatić smo doneli pregršt nagrada. Nagrada za najbolju režiju, najbolju žensku ulogu Ivani Terzić i najbolju mušku epizodnu ulogu Miroslavu Periću. I sami smo bili iznenađeni ovakvim uspehom. Možda nas je Bog pogledao, budući da smo sav prihod od ulaznica opredelili za obnovu manastira Hilandar, koji je te godine zahvatio veliki požar. Nisam razmišljao da nastavim da se bavim režijom, jer mislim da pozorištu mogu više da doprinesem kao glumac.
Početkom 2000. godine vi ste pokrenuli vrlo zapažen Festival pozorišta “Martinovi dani“, koji je prerastao u tradiciju i održava se svake godine u Bogatiću?
- Da, on je pokrenut u znak sećanja na Milivoja Martinovića, jednog od osnivača Amaterskog pozorišta “Janko Veselinović“, ali time istovremeno čuvamo uspomenu na sve one koji nažalost nisu među nama, a koji su svojim radom doprineli da naše pozorište danas zauzima visoko mesto u srpskom amaterizmu. Tu pre svega mislim na Dragoslava Dakića, Zvonka Berića, Rašu Vukomanovića i reditelja Zorana Đonlića koji su ostavili dubok trag na “daskama koje život znače“. Pokazalo se to da je pun pogodak, jer je za ovih 15 godina koliko festival traje na njemu nastupilo preko 50 pozorišta iz Srbije i inostranstva. Svake godine ovaj festival isprati preko 2.000 posetilaca, što je dokaz da Mačvani vole pozorište.
Šta vas najviše privlači pozorištu?
- Umetnošću se štitimo od zla koje nas okružuje. Kad se zatvorimo tih 2-3 sata na probi, osećamo se zaštićeni od stvarnosti koja je često surova. Činjenica je da se ljudi otuđuju i počinju da dižu svoje zidove jedni prema drugima. Mi, nasuprot njima gradimo mostove između amatera i tako su tokom godina nastala mnoga divna i neraskidiva prijateljstva. Ne mislimo mi da možemo mnogo toga da promenimo ali dužnost nam je da umetnošću ukazujemo na ono što ne valja, a kod nas je takvih tema koliko god hoćete.
Koliko vas stalan radni odnos od 1996. godine motiviše da još upornije radite u Kulturno obrazovnom centru Bogatić, kao rukovodilac pozorišta?
- Velika je privilegija i zadovoljstvo raditi posao koji volite. Ali od tog posla ne bi bilo ništa da nije amatera, ne samo glumaca već i tehničkog osoblja koji svoje slobodno vreme provode u pozorištu, bez ikakve nadoknade. Nažalost sve je manje entuzijasta i ljudi koji mogu da usklade svoje profesionalne obaveze sa obavezama koje zahteva bavljenje pozorišnim amaterizmom. Mislim da bi bilo lepo kada bi se našao način da se još neko od amatera zaposli u Kulturnom centru, jer bi to bio veliki ulog za budućnost pozorišta. Naravno treba napomenuti da proteklih 65 godina, koliko pozorište postoji, brojnih rezultata ne bi bilo bez svesrdne podrške lokalne samouprave koja ume da prepozna vrhunske vrednosti u kulturi.
Na kraju kako biste prokomentarisali vašu najnoviju ulogu O Brajena u neprevaziđenom delu Džordža Orvela “Veliki brat te posmatra“?
- Orvel je ovo delo napisao četrdesetih godina prošlog veka, a ispostavilo se da je ono u neku ruku proročko. U njemu se po prvi put pojavljuju reči poput Velikog brata, hladnog rata “policije“ koja kontroliše naše ideje i opredeljenja. On je predvideo kakva će biti demokratija i kuda će nas dovesti uz pomoć tehnologije.
Kad vidimo današnje mas medije možemo uočiti da oni često izvrću vesti i predstavljaju istinu na sasvim pogrešan način. Umesto važnih informacija preplavljeni smo tračevima o “ poznatima“ , rijaliti programima (Veliki brat, Farma...) sve u cilju da zaboravimo surovu realnost. Treba zabaviti “sirotinju raju“ kojoj pojmovi demokratija i diktatura suštinski ništa ne znače, sve dok ima “leba da se jede“.
Nezaboravni monolog poručnika Tasića
Ković je prvi put ugledao svetlo dana 1964. godine u Bogatiću. U rodnom mestu je uspešno završio osnovno i srednje obrazovanje. Prvo je radio u lokalnim novinama i radiju, a od 1996. stalno je zaposlen u Kulturno obrazovnom centru Bogatić. Iste godine, sasvim slučajno učinio je svoje prve korake u pozorištu. Počeo je ulogom Milana Vukovića u predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu“ u režiji Zorana Đonlića, koji je kako u ovom obraćanju za “Glas Podrinja“, naglašava odigrao veliku ulogu u njegovoj glumačkoj karijeri. Za svoje domete, “na daskama koje život znače“, mnogi pozorišni kritičari i ljubitelji, gledaoci prvenstveno širom Mačve, kažu da se graniče sa profesionalnim, bez obzira što su ostvareni na amaterskoj pozorišnoj sceni. A danas dalekih, osamdesetih izbor tada uticajnih mačvanskih pozorišnih amatera, pao je baš na njega posle jednog odustajanja glumca, zbog bolesti. Još uvek pamti prvu repliku koju je izgovorio “ Aleksu je svađa ubila, neću svađom da ga pratite“. Usledio je trenutak tišine, onda frenetičan aplauz starijih glumaca amatera i odsečno “Mali, to je to, primljen si“. Kasnije je u istoj predstavi tumačio još dva lika: Doktora Grka i Krivog Luku, budući da su još dva glumca tokom sezone odustali.
Tri decenije prošlo je od onog sudbonosnog “Primljen si“. Usledilo je skoro 50 predstava ovog renomiranog pozorišnog ansambla u kojima je imao zapažene nastupe. Došlo je pregršt nagrada na okružnim, međuokružnim i republičkim festivalima amaterskih pozorišta.
Interesovalo nas je da li se iz tog obilja mogu izdvojiti najdraže uloge?
- To zaista nije lako, budući da su mi sve na neki način drage. Ipak bih izdvojio one na početku karijere, pošto su mi ulile samopouzdanje i učvrstile u uverenju da se bavim glumom. Bile su to uloge Teodora Kraja u predstavi “Profesionalac“ 1990. godine i Milana u “Urnebesnoj tragediji“ 1991. godine ( nagrade za glumačka ostvarenja na republičkim festivalima amaterskih pozorišta Srbije). Bilo je i drugih vrednih uloga u “Putujućem pozorištu Topalović“, “Tre sorele“, “Karolina Nojber“... Ma bilo me je u mnogo dobrih predstava. Izdvojio bih monolog poručnika Tasića, koji sam u raznim prilikama govorio preko 200 puta. Na obeležavanju godišnjice boja na Mačkovom kamenu 1994. godine pred više hiljada ljudi.
Brojne nagrade i rediteljski debi
Okušao si se i kao reditelj, veoma uspešno sa pretstavom “Murlin Murlo“?
- Da predstava je na FEDRAS u Malom Crniću, proglašena za najbolju. U Bogatić smo doneli pregršt nagrada. Nagrada za najbolju režiju, najbolju žensku ulogu Ivani Terzić i najbolju mušku epizodnu ulogu Miroslavu Periću. I sami smo bili iznenađeni ovakvim uspehom. Možda nas je Bog pogledao, budući da smo sav prihod od ulaznica opredelili za obnovu manastira Hilandar, koji je te godine zahvatio veliki požar. Nisam razmišljao da nastavim da se bavim režijom, jer mislim da pozorištu mogu više da doprinesem kao glumac.
Početkom 2000. godine vi ste pokrenuli vrlo zapažen Festival pozorišta “Martinovi dani“, koji je prerastao u tradiciju i održava se svake godine u Bogatiću?
- Da, on je pokrenut u znak sećanja na Milivoja Martinovića, jednog od osnivača Amaterskog pozorišta “Janko Veselinović“, ali time istovremeno čuvamo uspomenu na sve one koji nažalost nisu među nama, a koji su svojim radom doprineli da naše pozorište danas zauzima visoko mesto u srpskom amaterizmu. Tu pre svega mislim na Dragoslava Dakića, Zvonka Berića, Rašu Vukomanovića i reditelja Zorana Đonlića koji su ostavili dubok trag na “daskama koje život znače“. Pokazalo se to da je pun pogodak, jer je za ovih 15 godina koliko festival traje na njemu nastupilo preko 50 pozorišta iz Srbije i inostranstva. Svake godine ovaj festival isprati preko 2.000 posetilaca, što je dokaz da Mačvani vole pozorište.
Šta vas najviše privlači pozorištu?
- Umetnošću se štitimo od zla koje nas okružuje. Kad se zatvorimo tih 2-3 sata na probi, osećamo se zaštićeni od stvarnosti koja je često surova. Činjenica je da se ljudi otuđuju i počinju da dižu svoje zidove jedni prema drugima. Mi, nasuprot njima gradimo mostove između amatera i tako su tokom godina nastala mnoga divna i neraskidiva prijateljstva. Ne mislimo mi da možemo mnogo toga da promenimo ali dužnost nam je da umetnošću ukazujemo na ono što ne valja, a kod nas je takvih tema koliko god hoćete.
Koliko vas stalan radni odnos od 1996. godine motiviše da još upornije radite u Kulturno obrazovnom centru Bogatić, kao rukovodilac pozorišta?
- Velika je privilegija i zadovoljstvo raditi posao koji volite. Ali od tog posla ne bi bilo ništa da nije amatera, ne samo glumaca već i tehničkog osoblja koji svoje slobodno vreme provode u pozorištu, bez ikakve nadoknade. Nažalost sve je manje entuzijasta i ljudi koji mogu da usklade svoje profesionalne obaveze sa obavezama koje zahteva bavljenje pozorišnim amaterizmom. Mislim da bi bilo lepo kada bi se našao način da se još neko od amatera zaposli u Kulturnom centru, jer bi to bio veliki ulog za budućnost pozorišta. Naravno treba napomenuti da proteklih 65 godina, koliko pozorište postoji, brojnih rezultata ne bi bilo bez svesrdne podrške lokalne samouprave koja ume da prepozna vrhunske vrednosti u kulturi.
Na kraju kako biste prokomentarisali vašu najnoviju ulogu O Brajena u neprevaziđenom delu Džordža Orvela “Veliki brat te posmatra“?
- Orvel je ovo delo napisao četrdesetih godina prošlog veka, a ispostavilo se da je ono u neku ruku proročko. U njemu se po prvi put pojavljuju reči poput Velikog brata, hladnog rata “policije“ koja kontroliše naše ideje i opredeljenja. On je predvideo kakva će biti demokratija i kuda će nas dovesti uz pomoć tehnologije.
Kad vidimo današnje mas medije možemo uočiti da oni često izvrću vesti i predstavljaju istinu na sasvim pogrešan način. Umesto važnih informacija preplavljeni smo tračevima o “ poznatima“ , rijaliti programima (Veliki brat, Farma...) sve u cilju da zaboravimo surovu realnost. Treba zabaviti “sirotinju raju“ kojoj pojmovi demokratija i diktatura suštinski ništa ne znače, sve dok ima “leba da se jede“.
Lj. Đukić
Najnoviji broj
25. april 2024.
