ANA RADOVIĆ, KAPITEN ŽENSKOG RUKOMETNOG KLUBA “MEDICINAR“
ISPISALI SMO ISTORIJU KLUBA
Dokazale smo da smo ozbiljna ekipa pogotovo u polufinalu Kupa, gde smo pobedile prošlogodišnjeg šampiona ekipu “Radničkog“ iz Kragujevca. Profesionalac sam i ne volim da gubim. Kada prestanem da igram rukomet, ostaću u ovom sportu
Ana Radović, kapiten ŽRK “Medicinar“, i ovu sezonu je najvećim delom izvukla na svojim plećima. Najčešće dvocifreni golgeterski učinak na svakoj utakmici, omogućio je “Medicinaru“ još jednu uspešnu sezonu. Tačka na sezonu stavljena je u Aranđelovcu, gde je kapiten ove ekipe, golom pri isteku utakmice uspela da svojoj ekipi izbori sedmerce, a zatim i istorijski plasman u finale Kupa Srbije.
Šta za tebe predstavlja istorijski plasman Medicinara u finale Kupa Srbije?
- I pored svih trofeja koje sam osvojila Finale Kupa Srbije koje sam igrala sa svojim matičnim klubom predstavlja za mene nešto posebno, jer smo se prvi put u svojoj istoriji posle 41 godine našle u finalu. Bez obzira na poraz, ispisale smo istoriju kluba. Dokazale smo da smo ozbiljna ekipa pogotovo u polufinalu Kupa, gde smo pobedile prošlogodišnjeg šampiona ekipu “Radničkog“ iz Kragujevca. Žao mi je što svojoj ekipi nisam pomogla u finalu, ali povreda kolena je bila jača od mene.
Osvojila si dve Lige šampiona sa ekipom „Budućnosti“, imaš srebrnu olimpijsku medalju sa reprezentacijom Crne Gore. Bez obzira na sve trofeje, borila si se u Aranđelovcu kao da je neko svetsko finale. Otkud tolika želja?
- Ja sam osoba koja ne voli da gubi. Profesionalac sam na svakoj utakmici, a i sama činjenica da nas pobeda vodi u finale, prvi put u istoriji kluba, bili su više nego dovoljni da mi motiv bude maksimalan, kao i celoj mojoj ekipi.
Zanimljivo je da si se posle izjednačujućeg gola, dve sekunde pre kraja radovala, iako to tebi nije baš svojstveno.
- Sezona iza nas bila je puna teškoća i problema. Da nismo bile složne i jedinstvene ne bismo sve ovo postigle. Sva ta dešavanja samo su nam dala još veći motiv i dodatnu snagu. Posle tog gola ponele su me emocije. Pomislila sam kako nam se sve vratilo i da smo sve to i zaslužile. Pogotovo mi je drago zbog drugih devojaka, jer sam cele sezone delila sa njima dobro i zlo. Sve nam se vratilo sa tim golom.
Kako je Ana Radović počela da igra rukomet?
- Imala sam šest godina. Odlazak sa svojom tadašnjom drugaricom u Medicinsku školu, gde je ona trenirala, početak je mog bavljenja rukometom. Pošla sam samo da gledam. Tada sam trenirala gimnastiku, i ostala 24 godine, a verujem da ću ostati i malo duže. Trener Dule Bugarski primetio je kako sam bacila loptu i odmah mi je rekao da je rukomet sport za mene.
Imaš karijeru kao retko ko. Kada ti je bilo najlepše, a kada najteže?
- Kao najteži trenutak u karijeri, ako ih je uopšte i bilo, mogu da navedem odlazak od kuće sa 18 godina u “Budućnost“, iz Podgorice. Iako je to bio odličan potez ne mogu reći da mi je bilo svejedno. Ostavila sam svoje roditelje, prijatelje i svoj grad gde sam ponikla i provela prelepo detinjstvo. Najlepši trenutak, sigurno je, odlazak na Olimpijske igre u London 2012. godine sa reperezentacijom Crne Gore i osvajanje srebrne medalje. Ostvarila sam san svakog sportiste i to je kruna moje karijere.
Oprobala si se i u inostranstvu. Kakva su tvoja iskustva?
- Osam sezona provedenih u Budućnosti iz Podgorice ne smatram kao provedeno u inostranstvu, jer sam se osećala kao kod svoje kuće. Osvojila sam Ligu Šampiona, dva Kupa Kupova, a sa reprezentacijom Crne Gore srebro na Olimpijskim igrama u Londonu. Smatram da mi je to jedan lep period u karijeri i sigurno ću se sećati do kraja života. Odlazak u danski „Kolding“ bio je pravi potez, jer način igranja rukometa u toj zemlji mi je odgovarao. Igrali smo finale Kupa u mojoj prvoj sezoni i verujem da bismo bile i uspešnije da se nisam vratila u Šabac zbog bolesti oca. Bilo gde da igram svuda pružam maksimum i samim tim dajem primer i ostalim devojkama kako se treba boriti za klub u kojem nastupaš. Srećna sam što sam se i pored produženog ugovora vratila iz Koldinga kući, jer sam provela sa svojim ocem poslednje dve godine njegovog života. Takođe želim da napomenem da mi je gubitak oca najteži trenutak u životu.
Kakav je život Ane Radović van rukometa?
- Pored toga što sam volela izlaske i živela burno za jednog sportistu, moram da kažem da je taj period iza mene. Kada završim obaveze oko kluba, vreme provodim kući sa svojom majkom Brankom i kućnim ljubimcem Brunom. Uglavnom gledam filmove i mogu da kažem da sam pravi filmofil. Kada se odlučim za izlazak, isključivo sam u kafiću “Lajf“, kod predsednika kluba koga, kao i njegovu porodicu, smatram za iskrene prijatelje. Drago mi je da sam na zalasku karijere upoznala takve ljude na koje se mogu osloniti u svakom trenutku. Bez obzira što imam želju da ponekad “pobegnem“ od rukometa, sve se ponovo svede na razgovore o klubu, utakmicama i svemu tome što rukomet donosi.
Šta posle aktivnog igranja rukometa?
- Uveliko razmišljam čime ću se baviti po završetku karijere. Sigurna sam samo da će biti vezano za rukomet. Možda to bude rad sa mladim kategorijama, a imam želju i da nastavim 50-godišnju tradiciju posla kojim su se bavili moji roditelji, a sada samo majka. Tašnerska radnja poznata je u gradu i smatram da je šteta to sve prekinuti. Sigurno je da će mi rukomet nedostajati. Kraj karijere treba da bude i početak nečeg novog što će mi ispuniti život. Majka Branka mi je najveći oslonac i podrška u životu.
Karijeru zavrŠavam u matiČnom klubu
Kapiten ostaje u Medicinaru. Planovi?
- Karijeru završavam sigurno u svom matičnom klubu. Dobijam svakodnevno ponude, ali me ne zanimaju, jer ne želim da ostavim svoju majku koja mi je najveća podrška u životu, a imam i želju da pokušam dostići još neki rezultat vredan pažnje sa “Medicinarom“. Nadam se da će Uprava uspeti da ojača igrački kadar, a time omogući postizanje još boljih rezultata. Možda se sledeće godine u isto vreme vidimo i razgovaramo o “Medicinaru“ šampionu Srbije.
Šta za tebe predstavlja istorijski plasman Medicinara u finale Kupa Srbije?
- I pored svih trofeja koje sam osvojila Finale Kupa Srbije koje sam igrala sa svojim matičnim klubom predstavlja za mene nešto posebno, jer smo se prvi put u svojoj istoriji posle 41 godine našle u finalu. Bez obzira na poraz, ispisale smo istoriju kluba. Dokazale smo da smo ozbiljna ekipa pogotovo u polufinalu Kupa, gde smo pobedile prošlogodišnjeg šampiona ekipu “Radničkog“ iz Kragujevca. Žao mi je što svojoj ekipi nisam pomogla u finalu, ali povreda kolena je bila jača od mene.
Osvojila si dve Lige šampiona sa ekipom „Budućnosti“, imaš srebrnu olimpijsku medalju sa reprezentacijom Crne Gore. Bez obzira na sve trofeje, borila si se u Aranđelovcu kao da je neko svetsko finale. Otkud tolika želja?
- Ja sam osoba koja ne voli da gubi. Profesionalac sam na svakoj utakmici, a i sama činjenica da nas pobeda vodi u finale, prvi put u istoriji kluba, bili su više nego dovoljni da mi motiv bude maksimalan, kao i celoj mojoj ekipi.
Zanimljivo je da si se posle izjednačujućeg gola, dve sekunde pre kraja radovala, iako to tebi nije baš svojstveno.
- Sezona iza nas bila je puna teškoća i problema. Da nismo bile složne i jedinstvene ne bismo sve ovo postigle. Sva ta dešavanja samo su nam dala još veći motiv i dodatnu snagu. Posle tog gola ponele su me emocije. Pomislila sam kako nam se sve vratilo i da smo sve to i zaslužile. Pogotovo mi je drago zbog drugih devojaka, jer sam cele sezone delila sa njima dobro i zlo. Sve nam se vratilo sa tim golom.
Kako je Ana Radović počela da igra rukomet?
- Imala sam šest godina. Odlazak sa svojom tadašnjom drugaricom u Medicinsku školu, gde je ona trenirala, početak je mog bavljenja rukometom. Pošla sam samo da gledam. Tada sam trenirala gimnastiku, i ostala 24 godine, a verujem da ću ostati i malo duže. Trener Dule Bugarski primetio je kako sam bacila loptu i odmah mi je rekao da je rukomet sport za mene.
Imaš karijeru kao retko ko. Kada ti je bilo najlepše, a kada najteže?
- Kao najteži trenutak u karijeri, ako ih je uopšte i bilo, mogu da navedem odlazak od kuće sa 18 godina u “Budućnost“, iz Podgorice. Iako je to bio odličan potez ne mogu reći da mi je bilo svejedno. Ostavila sam svoje roditelje, prijatelje i svoj grad gde sam ponikla i provela prelepo detinjstvo. Najlepši trenutak, sigurno je, odlazak na Olimpijske igre u London 2012. godine sa reperezentacijom Crne Gore i osvajanje srebrne medalje. Ostvarila sam san svakog sportiste i to je kruna moje karijere.
Oprobala si se i u inostranstvu. Kakva su tvoja iskustva?
- Osam sezona provedenih u Budućnosti iz Podgorice ne smatram kao provedeno u inostranstvu, jer sam se osećala kao kod svoje kuće. Osvojila sam Ligu Šampiona, dva Kupa Kupova, a sa reprezentacijom Crne Gore srebro na Olimpijskim igrama u Londonu. Smatram da mi je to jedan lep period u karijeri i sigurno ću se sećati do kraja života. Odlazak u danski „Kolding“ bio je pravi potez, jer način igranja rukometa u toj zemlji mi je odgovarao. Igrali smo finale Kupa u mojoj prvoj sezoni i verujem da bismo bile i uspešnije da se nisam vratila u Šabac zbog bolesti oca. Bilo gde da igram svuda pružam maksimum i samim tim dajem primer i ostalim devojkama kako se treba boriti za klub u kojem nastupaš. Srećna sam što sam se i pored produženog ugovora vratila iz Koldinga kući, jer sam provela sa svojim ocem poslednje dve godine njegovog života. Takođe želim da napomenem da mi je gubitak oca najteži trenutak u životu.
Kakav je život Ane Radović van rukometa?
- Pored toga što sam volela izlaske i živela burno za jednog sportistu, moram da kažem da je taj period iza mene. Kada završim obaveze oko kluba, vreme provodim kući sa svojom majkom Brankom i kućnim ljubimcem Brunom. Uglavnom gledam filmove i mogu da kažem da sam pravi filmofil. Kada se odlučim za izlazak, isključivo sam u kafiću “Lajf“, kod predsednika kluba koga, kao i njegovu porodicu, smatram za iskrene prijatelje. Drago mi je da sam na zalasku karijere upoznala takve ljude na koje se mogu osloniti u svakom trenutku. Bez obzira što imam želju da ponekad “pobegnem“ od rukometa, sve se ponovo svede na razgovore o klubu, utakmicama i svemu tome što rukomet donosi.
Šta posle aktivnog igranja rukometa?
- Uveliko razmišljam čime ću se baviti po završetku karijere. Sigurna sam samo da će biti vezano za rukomet. Možda to bude rad sa mladim kategorijama, a imam želju i da nastavim 50-godišnju tradiciju posla kojim su se bavili moji roditelji, a sada samo majka. Tašnerska radnja poznata je u gradu i smatram da je šteta to sve prekinuti. Sigurno je da će mi rukomet nedostajati. Kraj karijere treba da bude i početak nečeg novog što će mi ispuniti život. Majka Branka mi je najveći oslonac i podrška u životu.
Karijeru zavrŠavam u matiČnom klubu
Kapiten ostaje u Medicinaru. Planovi?
- Karijeru završavam sigurno u svom matičnom klubu. Dobijam svakodnevno ponude, ali me ne zanimaju, jer ne želim da ostavim svoju majku koja mi je najveća podrška u životu, a imam i želju da pokušam dostići još neki rezultat vredan pažnje sa “Medicinarom“. Nadam se da će Uprava uspeti da ojača igrački kadar, a time omogući postizanje još boljih rezultata. Možda se sledeće godine u isto vreme vidimo i razgovaramo o “Medicinaru“ šampionu Srbije.
N. K.
Najnoviji broj
18. april 2024.
