NAŠA UČEŠĆA NA EVROPSKIM PRVENSTVIMA
Žal za Francuskom, Italijom, Beogradom
Nema više čekanja, kreće mesec dana uživanja u fudbalu, Evropsko prvenstvo u Francuskoj. Prvenstvo će otvoriti Francuska i Rumunija, a u istom gradu, samo 6. jula 1960. godine, Francuska i Jugoslavija započeli su prvi Kup nacija, po ondašnjem sistemu, beše to polufinale.
Bio je to meč za pamćenje. Domaćina, favorita, šokirao je Milan Galić u 11. minutu. Još smo se radovali, kada je, nepun minut kasnije, Vinsen izjednačio. Šanse su se ređale, da bi Hoe doneo vođstvo „galskim petlovima“ na poluvremenu. Vizneski, kapiten Francuske povećava na 3:1, da bi ubrzo Žanetić smanjio zaostatak Jugoslovena na 3:2. Kada je Hoe drugim golom doneo velikih 4:2, delovalo je da povratka nema. Međutim, sve su promenila neverovatna četiri minuta naše reprezentacije. Knež iz mrtvog ugla, u 75. minutu pogađa mrežu Lamia, a onda golgeterski instinkt Dražena Jerkovića, u 78. i 79. minutu, dovodi na prava mesta da kratke odbitke francuskog golmana sprovede u mrežu. Od ovog šoka, Francuzi se nisu oporavili, a Jugoslavija je slavila finale. Tamo nas je čekao SSSR.
Finale je bilo na programu 10. jula, kada će biti i poslednji meč ovog šampionata. Bili smo bolji, napadali, a u 43. minutu, Jurković prodire po desnom boku, centrira, a Galić, sa zemlje, glavom loptu šalje iza leđa Jašina za 1:0. Znao je naš tim da mora odoleti na početku nastavka, ali nije uspeo. Šut Bubukina sa oko 20 metara kratko odbija Vidinić, a na pravom mestu je Metreveli za 1:1. Do kraja meča, Jugosloveni su dominirali, stvarali prilike, no najbolji golman svih vremena, Jašin, branio je utakmicu života. Iako primetan umora, naš tim je i u produžecima napadao više, ali sve je to bilo džaba. Lopta je bila na levom boku kod Valentina Ivanova. Usledio je centaršut, a sam kao duh u našem petercu našao se Ponedelnik koji je loptu glavom smestio u mrežu. Zaslužili smo zlato igrom, ali je psiha ponovo bila naš najveći neprijatelj. Na putu ka Španiji “™64, zaustavila nas je, na poslednjem koraku, Švedska (3:2, 0:0), a onda je sledilo novo finale, 1968. godine u Italiji.
Da bi došli do Italije, morali smo prvo da budemo najbolji u kvalifikacionoj grupi sa Albanijom i Zapadnom Nemačkom. Tri pobede i jedan poraz bili su dovoljni da se nađemo među osam najboljih ekipa Evrope, gde nas je čekala Francuska. Velikih 5:1 u Beogradu osigurao je miran revanš u Parizu (1:1). Voljom žreba, u polufinalu Kupa nacija, čekala nas je Engleska, svetski šampion i verovatno najbolji tim sveta u tom trenutku. Nije se naša selekcija uplašila, bila je ravnopravna sa favoritima, a potpuno ih je šokirala u 86. minutu. S“™ leve strane upućen je sjajan centaršut, maestralan prijem Džajića i rutinski volej iza leđa Gordona Benksa doneo nam je put u finale. Za zlato, čekao nas je meč sa domaćinom. U jako lošem meču, oni su igrali 0:0 sa Sovjetima, a onda je odlučivalo bacanje novčića.
Dan finala bio je 8. jun. Još jednom smo bili bolji u finalu. Prodor Trivića i snalažljivost Džajića u kaznenom prostoru donela nam je vođstvo u 39. minutu. Sve smo kontrolisali i delovalo je da pehar neće izmaći. Međutim, u 80. minutu, po mnogima prestrogo, arbitar dosuđuje slobodan udarac za domaće na oko 20 metara. Domengini nalazi rupu u živom zidu Jugoslavije, a lopta je u mreži. Remi i novi meč kroz dva dana. Jeste to uglavnom bio isti sastav našeg tima, ali igra nije bila ni približna tog 10. juna. Delovali su umorno naši fudbaleri, a Italijani poletno. Riva i Anastasi sa oko 15 metara pogađaju mrežu i veliko slavlje domaćih i novo razočarenje ovdašnje nacije.
Nije nas bilo u Nemačkoj 1972. godine. Slavili smo u prvoj grupi sa: Istočnom Nemačkom, Holandijom i Luksemburgom, ali je „plave“ na korak od cilja, zaustavio SSSR (3:0, 0:0)
Kvalifikacije za EP 1976. godine krenuli smo iz grupe sa Norveškom, Švedskom i Severnom Irskom. Suvereni prvo mesto uvelo nas je u poslednju kvalifikacionu rundu. Protivnik je Vels. U Kardifu, Katalinski dovodi „Jugu“ u vođstvo 1:0, ali remi pred revanš obezbeđuje Evans. Nije bilo sporno da smo kvalitetniji, što su Vukotić i Popivoda potvrdili u revanšu. Ponovo smo među četiri, a ovaj put smo i domaćini i favoriti. Bili smo jaki, a posle prvog poluvremena sa Zapadnom Nemačkom, izgledalo je da konkurenciju nemamo. Popivoda i Džajić postigli su golove, stvorili smo sijaset prilika i sve je delovalo fantastično. Marakana je več mislila o Čehoslovacima u finalu, ali nažalost, s“™ druge strane, bili su Nemci. Flohe je nagovestio loš epilog, a kada je izgledalo da ipak idemo u finale, Diter Miler u 82. minutu postiže gol za 2:2 posle neshvatljivo loše postavke naše odbrane posle kornera. U produžecima „plavi“nisu postojali, a Miler jeste. Nova dva gola u 115. i 119. minutu srušila su sve.
Do Italije “™80, nismo mogli kroz kvalifikacionu grupu sa Španijom, Rumunijom i Kiprom. „Crvena furija“ bila je bolja. Jednako nemoćni bili smo protiv Engleza u kvalifikacijama za EP 1988. godine. Bili smo, kao Jugoslavija, još u Francuskoj 1984. i Belgiji/Holandiji 2000. godine, ali mnogo više će se pamtiti kvalifikacije za te šampionate, nego naše igre tamo. U Francusku nas je odveo čuveni Radanović u Splitu, protiv Bugara, 3:2, dok smo u kvalifikacijama za poslednji EP u 20. veku, bili prvi ispred Irske, Hrvatske, zvanično treće reprezentacije na svetu, Makedonije i Malte.
Igre u Francuskoj bile su fijasko. Tri poraza: Francuska (3:2), Danska (5:0), Belgija (2:0). Dok će se nastupi SR Jugoslavije pamtiti kao efikasni, ali ne i uspešni. Gubili smo 3:0 od Slovenije, stigli do 3:3 u prvom kolu, pobedili Norvešku 1:0 i poraženi od Španije 4:3 u jednoj „čudnoj“ utakmici. Usledilo je četvrtfinale i potpuni horor. Holandija nas je ponizila sa 6:1. Slaba uteha je što smo imali prvog strelca Prenstva, Savu Miloševića.
Kvalifikacione grupe koje su činili: Italija, Vels, Azerbejdžan i Finska (Portugal 2004.); Portugal, Poljska, Finska, Azerbejdžan, Jermenija, Belgija i Kazahstan (Švajcarska i Austrija 2008.); Italija, Estonija, Severna Irska, Slovenija i Farska Ostrva (Poljska i Ukrajina 2012.), bile su neprelazne za SCG, odnosno Srbiju.
Nismo zaboravili EURO u Švedskoj 1992. godine, ali o njemu u sledećm broju.
Bio je to meč za pamćenje. Domaćina, favorita, šokirao je Milan Galić u 11. minutu. Još smo se radovali, kada je, nepun minut kasnije, Vinsen izjednačio. Šanse su se ređale, da bi Hoe doneo vođstvo „galskim petlovima“ na poluvremenu. Vizneski, kapiten Francuske povećava na 3:1, da bi ubrzo Žanetić smanjio zaostatak Jugoslovena na 3:2. Kada je Hoe drugim golom doneo velikih 4:2, delovalo je da povratka nema. Međutim, sve su promenila neverovatna četiri minuta naše reprezentacije. Knež iz mrtvog ugla, u 75. minutu pogađa mrežu Lamia, a onda golgeterski instinkt Dražena Jerkovića, u 78. i 79. minutu, dovodi na prava mesta da kratke odbitke francuskog golmana sprovede u mrežu. Od ovog šoka, Francuzi se nisu oporavili, a Jugoslavija je slavila finale. Tamo nas je čekao SSSR.
Finale je bilo na programu 10. jula, kada će biti i poslednji meč ovog šampionata. Bili smo bolji, napadali, a u 43. minutu, Jurković prodire po desnom boku, centrira, a Galić, sa zemlje, glavom loptu šalje iza leđa Jašina za 1:0. Znao je naš tim da mora odoleti na početku nastavka, ali nije uspeo. Šut Bubukina sa oko 20 metara kratko odbija Vidinić, a na pravom mestu je Metreveli za 1:1. Do kraja meča, Jugosloveni su dominirali, stvarali prilike, no najbolji golman svih vremena, Jašin, branio je utakmicu života. Iako primetan umora, naš tim je i u produžecima napadao više, ali sve je to bilo džaba. Lopta je bila na levom boku kod Valentina Ivanova. Usledio je centaršut, a sam kao duh u našem petercu našao se Ponedelnik koji je loptu glavom smestio u mrežu. Zaslužili smo zlato igrom, ali je psiha ponovo bila naš najveći neprijatelj. Na putu ka Španiji “™64, zaustavila nas je, na poslednjem koraku, Švedska (3:2, 0:0), a onda je sledilo novo finale, 1968. godine u Italiji.
Da bi došli do Italije, morali smo prvo da budemo najbolji u kvalifikacionoj grupi sa Albanijom i Zapadnom Nemačkom. Tri pobede i jedan poraz bili su dovoljni da se nađemo među osam najboljih ekipa Evrope, gde nas je čekala Francuska. Velikih 5:1 u Beogradu osigurao je miran revanš u Parizu (1:1). Voljom žreba, u polufinalu Kupa nacija, čekala nas je Engleska, svetski šampion i verovatno najbolji tim sveta u tom trenutku. Nije se naša selekcija uplašila, bila je ravnopravna sa favoritima, a potpuno ih je šokirala u 86. minutu. S“™ leve strane upućen je sjajan centaršut, maestralan prijem Džajića i rutinski volej iza leđa Gordona Benksa doneo nam je put u finale. Za zlato, čekao nas je meč sa domaćinom. U jako lošem meču, oni su igrali 0:0 sa Sovjetima, a onda je odlučivalo bacanje novčića.
Dan finala bio je 8. jun. Još jednom smo bili bolji u finalu. Prodor Trivića i snalažljivost Džajića u kaznenom prostoru donela nam je vođstvo u 39. minutu. Sve smo kontrolisali i delovalo je da pehar neće izmaći. Međutim, u 80. minutu, po mnogima prestrogo, arbitar dosuđuje slobodan udarac za domaće na oko 20 metara. Domengini nalazi rupu u živom zidu Jugoslavije, a lopta je u mreži. Remi i novi meč kroz dva dana. Jeste to uglavnom bio isti sastav našeg tima, ali igra nije bila ni približna tog 10. juna. Delovali su umorno naši fudbaleri, a Italijani poletno. Riva i Anastasi sa oko 15 metara pogađaju mrežu i veliko slavlje domaćih i novo razočarenje ovdašnje nacije.
Nije nas bilo u Nemačkoj 1972. godine. Slavili smo u prvoj grupi sa: Istočnom Nemačkom, Holandijom i Luksemburgom, ali je „plave“ na korak od cilja, zaustavio SSSR (3:0, 0:0)
Kvalifikacije za EP 1976. godine krenuli smo iz grupe sa Norveškom, Švedskom i Severnom Irskom. Suvereni prvo mesto uvelo nas je u poslednju kvalifikacionu rundu. Protivnik je Vels. U Kardifu, Katalinski dovodi „Jugu“ u vođstvo 1:0, ali remi pred revanš obezbeđuje Evans. Nije bilo sporno da smo kvalitetniji, što su Vukotić i Popivoda potvrdili u revanšu. Ponovo smo među četiri, a ovaj put smo i domaćini i favoriti. Bili smo jaki, a posle prvog poluvremena sa Zapadnom Nemačkom, izgledalo je da konkurenciju nemamo. Popivoda i Džajić postigli su golove, stvorili smo sijaset prilika i sve je delovalo fantastično. Marakana je več mislila o Čehoslovacima u finalu, ali nažalost, s“™ druge strane, bili su Nemci. Flohe je nagovestio loš epilog, a kada je izgledalo da ipak idemo u finale, Diter Miler u 82. minutu postiže gol za 2:2 posle neshvatljivo loše postavke naše odbrane posle kornera. U produžecima „plavi“nisu postojali, a Miler jeste. Nova dva gola u 115. i 119. minutu srušila su sve.
Do Italije “™80, nismo mogli kroz kvalifikacionu grupu sa Španijom, Rumunijom i Kiprom. „Crvena furija“ bila je bolja. Jednako nemoćni bili smo protiv Engleza u kvalifikacijama za EP 1988. godine. Bili smo, kao Jugoslavija, još u Francuskoj 1984. i Belgiji/Holandiji 2000. godine, ali mnogo više će se pamtiti kvalifikacije za te šampionate, nego naše igre tamo. U Francusku nas je odveo čuveni Radanović u Splitu, protiv Bugara, 3:2, dok smo u kvalifikacijama za poslednji EP u 20. veku, bili prvi ispred Irske, Hrvatske, zvanično treće reprezentacije na svetu, Makedonije i Malte.
Igre u Francuskoj bile su fijasko. Tri poraza: Francuska (3:2), Danska (5:0), Belgija (2:0). Dok će se nastupi SR Jugoslavije pamtiti kao efikasni, ali ne i uspešni. Gubili smo 3:0 od Slovenije, stigli do 3:3 u prvom kolu, pobedili Norvešku 1:0 i poraženi od Španije 4:3 u jednoj „čudnoj“ utakmici. Usledilo je četvrtfinale i potpuni horor. Holandija nas je ponizila sa 6:1. Slaba uteha je što smo imali prvog strelca Prenstva, Savu Miloševića.
Kvalifikacione grupe koje su činili: Italija, Vels, Azerbejdžan i Finska (Portugal 2004.); Portugal, Poljska, Finska, Azerbejdžan, Jermenija, Belgija i Kazahstan (Švajcarska i Austrija 2008.); Italija, Estonija, Severna Irska, Slovenija i Farska Ostrva (Poljska i Ukrajina 2012.), bile su neprelazne za SCG, odnosno Srbiju.
Nismo zaboravili EURO u Švedskoj 1992. godine, ali o njemu u sledećm broju.
D. Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
