PODSEĆANjE NA KNjIGU „ŠABAC GOSPODARA JEVREMA“ NOVICE PRSTOJEVIĆA
HRONIKA, I ROMAN, I DRAMA
U godini u kojoj obeležavamo dva veka od dolaska Jevrema Obrenovića u Šabac, ne možemo a da se ne setimo čoveka koji je, među prvima, proučavao i opisao ono doba kada je Šabac postajao čuven po prvinama. Reč je o našem pokojnom kolegi, Novici Prstojeviću, vrsnom novinaru i publicisti, koji je potpisao naslov „Šabac Gospodara Jevrema“, jedinu knjigu o Jevremu i Šapcu.
Pedantno i dokumentovano, autor je istovremeno i nostalgično nadnet nad „Kapiju Evrope“, koja se za Evropu otvarala u ono vreme. Arhaizmima i turcizmima, slikovito je tkao Prstojević povest o gradu, kog su nekad zvali „glava Bijogradu“ kroz priču o Jevremu, udivljen njegovim vizionarstvom i zatečen njegovim tragizmom.
Umesto prologa, nailazimo na stihove pesme „Rod rodila ranka kruška“, najstarije varoške himne koju su Cicvarići ispevali 1829. godine, povodom rođenja Jevremovog sina Miloša. U „Danu prvom: čekajući Gospodara“, Prstojević je poetski opisao susret Jevrema i Šapca, onako kako ga je zamislio, a koji je doživeo kao sudbinski: „Jego blagorodstvo Jevrem Obrenović učini im se, u trenu, mlađim nego što je bio. Onako visok, tankovijast i naočit, pod fesom, ogrnut putnom dolamom, u jednom potezu skoči sa premorenog konja, ali se trže pri osloncu na levu nogu na koju je, valjda, kao uspomenu na tamnovanje pod Turcima, na Kalemegdanu, lako hramao...“ Postavljen, samo nekoliko meseci po izlasku iz Nebojšine kule u kojoj je i kostobolju zaradio, ukazom knjaza Miloša, svog brata, za obor-kneza Nahije šabačke, mladi, prosvećeni i za novačenje uvek spremni, gospodar Jevrem je najbolje svoje godine Šapcu darovao ““ pripremio ga za početak zlatnog doba u kojem će biti nazvan Malim Parizom i drugom varoši u Knjaževstvu. Oslanjajući se na činjenice, autor je, ne bez mašte, živo i slikovito predstavljao pojedine događaje, kao da im je i sam svedočio. Ovako opisuje prvi susret Jevrema i Tomanije: „Tu, na Skeli, ugledao je devojku lepog lika i gospodarskog porasta koja je posebno glasom osvajala kojoj, iako je, kao i svi drugi Obrenovići, ženama opsednut bio, nije mogao da odoli. Kratko poznanstvo i nekoliko iskidanih rečenica na uzburkanoj Savi na Skeli, koja je, kako mu se činilo, suviše brzo brodila prema šabačkoj strani, prerasla je u ljubav na prvi pogled, koja je, uprkos odvraćanju provodadžija, krunisana brakom koji će trajati sve do njegove smrti, pune četiri burne decenije“.
Iako je, verujemo, u prvi mah želeo da napiše hroniku naše varoši, tragajući za dokumentarnom građom, Prstojević se „našao pred dramom koju može da režira jedino život“ ““ Pred Jevremom, mladim čovekom zagledanom u Evropu, koji je od kasabe, okupljajući najumnije srpske glave, stvorio od Šapca, u prvoj polovini prošlog veka, moderni grad i jedan od centara nove Srbije, a onda - okrenut protiv svog brata, knjaza Miloša Obrenovića, rastrzan porodičnim lomovima i dvorskim spletkama ““ proteran, za mnoga leta iz tog istog Šapca i Srbije... Ili pred njegovim jedincem, Milošićem, rođenom u Šapcu, a vaspitanom u tuđini, opsednutog ženama i lepotom poroka, koji je iza sebe ostavio sina Milana, prvog srpskog kralja posle Kosova, a ovaj opet sina Aleksandra, čijim se ubistvom, zatvara životni prsten dinastije Obrenovića ““
Autor ispoveda čitaocima da nije hteo, ni mogao, ni znao da piše ni roman, ni dramu, ni hroniku, a napisao je sve to, do srži potresen tragedijom Obrenovića. Nije zaboravio ni Anku, Jevremovu ćerku miljenicu i prvu srpsku spisateljicu, ni njenu kćer Katarinu u koju se zagledao rođak, knez Mihailo koji joj je darivao stihove „Što se bore misli moje....“
„Usred dokumenata i intima ovog grada“, autor je pronašao „više pitanja nego odgovora“, jer kako objasniti „slučaj“ da su oficirski zaverenici ubili Aleksandra i njegovu Dragu baš 29. maja, u isti dan kad je izvršen i atentat na kneza Mihaila, 35 godina kasnije.
Izbegavajući nabrajanje šabačkih prvina, koje je Prstojević precizno obradio, „podsećanje na zlatno doba šabačko i ljude o kojima tako malo znamo, a kojima toliko mnogo dugujemo“, donelo nam je neku „vrstu unutrašnje ravnoteže, vertikale, koja potvrđuje da je istorija samo vraćanje u budućnost, radi onoga što je bilo i šta bi, posle nas, biti moglo“.
Pedantno i dokumentovano, autor je istovremeno i nostalgično nadnet nad „Kapiju Evrope“, koja se za Evropu otvarala u ono vreme. Arhaizmima i turcizmima, slikovito je tkao Prstojević povest o gradu, kog su nekad zvali „glava Bijogradu“ kroz priču o Jevremu, udivljen njegovim vizionarstvom i zatečen njegovim tragizmom.
Umesto prologa, nailazimo na stihove pesme „Rod rodila ranka kruška“, najstarije varoške himne koju su Cicvarići ispevali 1829. godine, povodom rođenja Jevremovog sina Miloša. U „Danu prvom: čekajući Gospodara“, Prstojević je poetski opisao susret Jevrema i Šapca, onako kako ga je zamislio, a koji je doživeo kao sudbinski: „Jego blagorodstvo Jevrem Obrenović učini im se, u trenu, mlađim nego što je bio. Onako visok, tankovijast i naočit, pod fesom, ogrnut putnom dolamom, u jednom potezu skoči sa premorenog konja, ali se trže pri osloncu na levu nogu na koju je, valjda, kao uspomenu na tamnovanje pod Turcima, na Kalemegdanu, lako hramao...“ Postavljen, samo nekoliko meseci po izlasku iz Nebojšine kule u kojoj je i kostobolju zaradio, ukazom knjaza Miloša, svog brata, za obor-kneza Nahije šabačke, mladi, prosvećeni i za novačenje uvek spremni, gospodar Jevrem je najbolje svoje godine Šapcu darovao ““ pripremio ga za početak zlatnog doba u kojem će biti nazvan Malim Parizom i drugom varoši u Knjaževstvu. Oslanjajući se na činjenice, autor je, ne bez mašte, živo i slikovito predstavljao pojedine događaje, kao da im je i sam svedočio. Ovako opisuje prvi susret Jevrema i Tomanije: „Tu, na Skeli, ugledao je devojku lepog lika i gospodarskog porasta koja je posebno glasom osvajala kojoj, iako je, kao i svi drugi Obrenovići, ženama opsednut bio, nije mogao da odoli. Kratko poznanstvo i nekoliko iskidanih rečenica na uzburkanoj Savi na Skeli, koja je, kako mu se činilo, suviše brzo brodila prema šabačkoj strani, prerasla je u ljubav na prvi pogled, koja je, uprkos odvraćanju provodadžija, krunisana brakom koji će trajati sve do njegove smrti, pune četiri burne decenije“.
Iako je, verujemo, u prvi mah želeo da napiše hroniku naše varoši, tragajući za dokumentarnom građom, Prstojević se „našao pred dramom koju može da režira jedino život“ ““ Pred Jevremom, mladim čovekom zagledanom u Evropu, koji je od kasabe, okupljajući najumnije srpske glave, stvorio od Šapca, u prvoj polovini prošlog veka, moderni grad i jedan od centara nove Srbije, a onda - okrenut protiv svog brata, knjaza Miloša Obrenovića, rastrzan porodičnim lomovima i dvorskim spletkama ““ proteran, za mnoga leta iz tog istog Šapca i Srbije... Ili pred njegovim jedincem, Milošićem, rođenom u Šapcu, a vaspitanom u tuđini, opsednutog ženama i lepotom poroka, koji je iza sebe ostavio sina Milana, prvog srpskog kralja posle Kosova, a ovaj opet sina Aleksandra, čijim se ubistvom, zatvara životni prsten dinastije Obrenovića ““
Autor ispoveda čitaocima da nije hteo, ni mogao, ni znao da piše ni roman, ni dramu, ni hroniku, a napisao je sve to, do srži potresen tragedijom Obrenovića. Nije zaboravio ni Anku, Jevremovu ćerku miljenicu i prvu srpsku spisateljicu, ni njenu kćer Katarinu u koju se zagledao rođak, knez Mihailo koji joj je darivao stihove „Što se bore misli moje....“
„Usred dokumenata i intima ovog grada“, autor je pronašao „više pitanja nego odgovora“, jer kako objasniti „slučaj“ da su oficirski zaverenici ubili Aleksandra i njegovu Dragu baš 29. maja, u isti dan kad je izvršen i atentat na kneza Mihaila, 35 godina kasnije.
Izbegavajući nabrajanje šabačkih prvina, koje je Prstojević precizno obradio, „podsećanje na zlatno doba šabačko i ljude o kojima tako malo znamo, a kojima toliko mnogo dugujemo“, donelo nam je neku „vrstu unutrašnje ravnoteže, vertikale, koja potvrđuje da je istorija samo vraćanje u budućnost, radi onoga što je bilo i šta bi, posle nas, biti moglo“.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
