Prethodni događaji

U proleće i leto 1806. godine zbili su se brojni događaji, koji su prethodili Boju na Mišaru i koji svedoče da se ova bitka u dužem periodu pripremala. Od maja, pa sve do avgusta 1806. godine, Turci su veoma često prelazili Drinu i upadali u Srbiju. Tako su Mačva i Podrinje bili stalno poprište borbi koje su prethodile čuvenom Boju na Mišaru. Iz tog perioda poznate su akcije ustanika kod Badovinaca, Crne Bare, Crnobarskog Salaša u Rožnju i Bratačiću. U to vreme padaju i pregovori koje su Prota Mateja Nenadović i Stojan Čupić jula 1806. godine vodili sa bosanskim vezirom i šest paša u turskom glavnom stanu preko Drine. Njihov domaćin je bio paša Sirčić iz Goražda. Ovi pregovori o miru nisu dali očekivane rezultate, ali kako sam prota Mateja kaže, oni su na taj način zadržali Turke dvadesetak dana i omogućili Karađorđu da odvoji nešto vojske sa Deligrada i Beograda i krene ka Kolubari. Njemu u susret je krenuo prota Mateja (sastali su se na Belom Brdu, predeo na Kolubari kod Ćelija i Lajkovca, gde je postojao prelaz preko reke). Tu je Prota obavestio Karađorđa o neuspelim pregovorima i veoma teškom stanju na čitavoj liniji fronta od Save do Rožnja. Malodušnost napaćenog naroda Mačve i Pocerine i njihovih nižih starešina doveli su do pada morala ustanika. Uz to su Turci pustili glas da ne idu da porobe Srbe, već samo da ih vrate caru i obezbede odgovarajuće carske dažbine. Zabeleženo je da su neke starešine odlazile u turske logore noseći im hranu i druge potrepštine. Tu je Karađorđe sa Protom razjasnio neka pitanja - neki su protu Mateju bili lažno optužili da snosi glavnu krivicu za loše pregovore sa Turcima i za predaju naroda Mačve i Pocerine. Tu je Karađorđe naredio da Prota, pismima po konjanicima, obavesti valjevske starešine o njegovom dolasku, te da skupe sve ljude koji mogu pušku nositi i da se nađu na Bratačiću ispred Hadži begovih šanaca. Pismo je sadržavalo i Karađorđevu pretnju da će on poslati svoje ljude u sela i koga sposobnog za vojsku nađe kod kuće, onde će ga ubiti i na točak metnuti, a kuću zapaliti. Energičan nastup Karađorđa svakako je doprineo pobedi ustanika na Bratačiću, nad srebreničkim Hadži begom, koji pobeže ka Rožnju. Zatim je usledio dubok prodor turske vojske u dva kraka. Glavni pravac udara vodio je putem za Šabac vezir Sulejman-paša Skopljak (6. jula 1806. godine ušao je u Šabac). Sporednim pravcem preko šuma i sela nastupao je banjalučki Hasan paša. Njega su u selu Mesarcima potukli Jakov Nenadović, pop Luka Lazarević i Janko Katić. Progoneći Turke ka Šapcu i Drini, oni su u selu Krniću naleteli na jednog starog Turčina, koji je na prevaru ubio jednog od najvećih junaka Prvog srpskog ustanka, Janka Katića.
Ustanici su u jednom šumarku pored puta (danas je to sporedni put Krnić-Debrc) naišli na jednog starijeg, kržljavog i krezubog Turčina i uzviknuli “Predaj se Turčine“. On odgovori “Kome da se predam“. Tog trenutka na konju pristiže Janko Katić i reče: “Predaj se Janku Katiću. Ja sam vojvoda Janko Katić!“ Turčin poteže svoju malu pušku (kratež), pogodi u grudi Janka i ubi ga. Docnije je prota Mateja Nenadović pisao da i Turčin i njegova puška nisu vredeli ni tri groša, a ubi onakva junaka. Danas u centru sela Krnića postoji spomenik Janku Katiću otkriven povodom stopedesete godišnjice Prvog srpskog ustanka. (Inače, smatra se da je selo Mesarci dobilo ime po tome što se u njemu klala stoka za Karađorđeve ustanike na Mišaru).
Dok su se borbe vodile u Mesarcima i Krniću, glavnina turske vojske, pod komandom Sulejman-paše Skopljaka, kretala se drumom ka Beogradu i stigla u selo Ušće u kome se kraj rečice Vukodraže zaustavila da prenoći. Tu je trebalo da se spoji sa vojskom Hasan-paše i da zajedno krenu za Beograd. Obavešteni o tome, srpski ustanici su napustili gonjenje Hasan-pašine vojske, vratili se u Beljin, gde su potisli vojsku bosanskog vezira Sulejman paše, koji odustaje od prodora ka Beogradu i vraća se na ranije položaje u šabačko polje.
Uskoro se u logoru kod Beljina okupila glavnina ustaničke vojske na čelu sa Karađorđem. Odatle je Karađorđe odlazio u Pocerinu, u sela Grušić, Desić, Miloševac, Dvorište. Tamo je smrću kaznio neke turske ulizice, a za pocerskog vojvodu imenovao mladog Miloša Stojićevića iz Velike Vranjske kod Šapca. Sređivanje prilika u Pocerini za ustanički pokret bilo je od posebnog značaja jer je na pomolu bila najveća bitka 1806. godine i jedna od najvećih u Prvom srpskom ustanku. Kada se sutradan Karađorđe povratio u beljinski logor, došao mu je Miloš Stojićević vodeći 200 konjanika i 400 pešaka. I dok je Karađorđe prikupljao ustaničku vojsku u centralni logor u Beljinu, Sulejman paša Skopljak je dovlačio nova pojačanja iz Bosne u Šabac.