IZBACIVANjE JUGOSLAVIJE SA EURA 1992. GODINE
Nepravda, bruka, poniženje...
Poslednja decenija dvadesetog veka, bila je vreme velikih promena. Zid u Berlinu je pao, hladni rat se završavao, a nažalost, na ovim prostorima dolazile su godine kada je uspeh bilo preživeti, dok fudbal više nije bio važan. Naša psiha uzela nam je zlato na Prvenstvima 1960. i 1968. godine, a politika, svetski moćnici i nepravda, verovatno zlato 1992. godine u Švedskoj. Ovo je jedinstvena, nikada ponovljena priča o politici, sport je „samo“ nedužna žrtva.
U jesen 1990. otpočele su kvalifikacije za EURO. Velike promene su se osećale u vazduhu, ali je geopolitička situacija u Evropi, bar naizgled, bila nepromenjena. Teret nacionalnog dresa Jugoslavije preuzeli su „Čileanci“, omladinski šampioni sveta. Bili smo najbolji u kvalifikacionoj grupi sa: Danskom, Austrijom, Severnom Irskom i Farskim Ostrvima. Jedini neuspeh doživeli smo protiv Danske, u Beogradu, 1:2, ali smo to nadoknadili rutinskom pobedom u Kopenhagenu, 2:0. Darko Pančev je bio najbolji strelac kvalifikacija, a uz sve probeleme u SFRJ, reprezentacija je delovala moćno i s“™ pravom nosila ulogu favorita za titulu. Žreb nas je smestio u grupu A sa: Švedskom, Francuskom i Engleskom. Ratni vihor već je uzimao maha, selektor Ivica Osim povukao se sa svoje pozicije kada se zapucalo u Bosni, a ulogu šefa preuzeo Ivan Čabrinović. Hrvatski fudbaleri nisu bili na raspolaganju, a iz Beograda u Švedsku je ispraćen sastav: Omerović, Leković, Stojković, Dubajić, Mijatović, Novak, Stanojković, Brnović, Vujačić, Jokanović, Milanič, Savićević, Mihajlović, Najdovski, Radinović, Jugović, Petrić i Jakovljević. Baza je bila u Moskogenu. Pripreme su tekle naizgled normalno, ali je pritisak bio stravičan. a mediji iz celog sveta naglašavali su da „Jugoslavija ne postoji“. Treninge su obezbeđivali policajci sa psima, a strani novinari su, svakodnevno, postavljali pitanja koje nisu imala bilo kakve veze sa sportom, sve dok im to nije zabranio selektor rečima: „Nismo političari“. Došao je i 30. maj 1992. godine i odluka UN o uvođenju sankcija SRJ, koje su se, prvi i jedini put u istoriji, odnosili na SVE SFERE ŽIVOTA !!!! Duel sa Engleskom u prvom kolu Grupe A bio je blizu, a pritisak „javnosti“ sve veći. Urednik „Gazeta delo sporta“, Tosadi, isticao je kako se „ta lažna država mora izbaciti“ i da to nije izbor, „već obaveza“. Ondašnji premijer V. Britanije, Džon Mejdžor, obećao je da će učiniti sve kako ne bi došlo do meča Engleske i Jugoslavije. Već, 2. juna, stigla odluke UEFA da je Jugoslavija isključena sa EP. Poput osuđenika za teške zločine, autobus sa našim fudbalerima i stručnim štabom, u pratnji policije, ispraćen je do Stokholma. Ni tu nije bio kraj „iživljavanja“. Šveđani nisu želeli da izdaju dozvolu za punjenje goriva JAT ““ ovog aviona, a reprezentativci su ishod čekali u VIP salonu. Ostaju zapisane reči pilota, Stevo Popova da će uzleteti makar bez goriva i sleteti i na autoput, ali da fudbalere i avion Šveđanima ostaviti neće. Kapiten, Dragan Stojković stao je pred kamere, ali je uspeo samo da izgovori:
- Ja i svi moji drugovi... Stvarno nismo očekivali ovako nešto i ovako drastičnu kaznu jer smo mi ipak sportisti i nimalo nismo krivi za sve to što se dešava. Mi smo kroz kvalifikacije izborili plasman na zelenom tepihu. Sada nam je to oduzeto. Ne znam šta da kažem...
Gordan Petrić, half, naglašavao je kasnije da su igrači pripremani za takav “scenario“. Nije ni tajna da su se i Danci pripremali za šampionat i čekali nezaslužen poziv.
Najveći fer plej, pokazao je čuveni Mihael Laudrup. Odbio je da igra u Švedskoj jer se Danska tamo « politički plasirala ». Danci su bili u kampu gde i naša reprezentacija, vozili se autobusom na kojem je pisalo Jugoslavija, a na njihovim utakmicama, deo navijačkog dekora bile su zastave SFRJ.
« Dušebrižnicima » Englezima, želja se ispunila, izbegli su duel i verovatno poraz od Jugoslavije, a u prvom kolu izborili su remi sa Dancima, 0 :0. Ipak, prvi krug je, za njih, bio i poslednji. Tosadiju se ispunila želja da izbace « lažnu državu », a sigurno se nadao da bi, na mala vrata i Italijani mogli do EURA, s“™ obzirom da je nestao i SSSR, tim koji je bio bolji od njih u kvalifikacijama. Ipak, « interesantan » oblik uređenja i sa stanovišta političkih nauka, Zajednica nezavisnih država (ZND) zauzeo je u Švedskoj mesto SSSR ““ a. Nastupali su bez zastave i u čudnim crveno ““ crno ““ belim dresovima.
A na EP, pobedom u poslednjem kolu nad Francuzima, Danci su izborili polufinale odamah iza Švedske. U drugoj grupi, Holandija i Nemačka potvrdili su uloge favorita ispred Škotske i ZND. Bili su Danci autsajderi u polufinalu, ali su pobedili strašne Holanđane, branioce titule, 5 :4 (posle jednaesteraca). Nemci su « uništili snove » domaćina, 3 :2 i imali ulogu favorita u finalu. Ipak, nova briljantna partija Danske i pobeda od 2 :0 dovela ih je na tron takmičenja gde nisu trebali da učestvuju.
Na ovim prostorima, u junu i julu 1992. godine, slabo se mislilo o fudbalu, ali najvećim navijačima, ostala je velika gorčina, gorčina poniženja, nepravde, ali i činjenice da je titulu osvojila ekipa od koje smo mi bili znatno bolji. Ko zna šta bi bilo, da je bilo pravde, logike i zdravog razuma...
U jesen 1990. otpočele su kvalifikacije za EURO. Velike promene su se osećale u vazduhu, ali je geopolitička situacija u Evropi, bar naizgled, bila nepromenjena. Teret nacionalnog dresa Jugoslavije preuzeli su „Čileanci“, omladinski šampioni sveta. Bili smo najbolji u kvalifikacionoj grupi sa: Danskom, Austrijom, Severnom Irskom i Farskim Ostrvima. Jedini neuspeh doživeli smo protiv Danske, u Beogradu, 1:2, ali smo to nadoknadili rutinskom pobedom u Kopenhagenu, 2:0. Darko Pančev je bio najbolji strelac kvalifikacija, a uz sve probeleme u SFRJ, reprezentacija je delovala moćno i s“™ pravom nosila ulogu favorita za titulu. Žreb nas je smestio u grupu A sa: Švedskom, Francuskom i Engleskom. Ratni vihor već je uzimao maha, selektor Ivica Osim povukao se sa svoje pozicije kada se zapucalo u Bosni, a ulogu šefa preuzeo Ivan Čabrinović. Hrvatski fudbaleri nisu bili na raspolaganju, a iz Beograda u Švedsku je ispraćen sastav: Omerović, Leković, Stojković, Dubajić, Mijatović, Novak, Stanojković, Brnović, Vujačić, Jokanović, Milanič, Savićević, Mihajlović, Najdovski, Radinović, Jugović, Petrić i Jakovljević. Baza je bila u Moskogenu. Pripreme su tekle naizgled normalno, ali je pritisak bio stravičan. a mediji iz celog sveta naglašavali su da „Jugoslavija ne postoji“. Treninge su obezbeđivali policajci sa psima, a strani novinari su, svakodnevno, postavljali pitanja koje nisu imala bilo kakve veze sa sportom, sve dok im to nije zabranio selektor rečima: „Nismo političari“. Došao je i 30. maj 1992. godine i odluka UN o uvođenju sankcija SRJ, koje su se, prvi i jedini put u istoriji, odnosili na SVE SFERE ŽIVOTA !!!! Duel sa Engleskom u prvom kolu Grupe A bio je blizu, a pritisak „javnosti“ sve veći. Urednik „Gazeta delo sporta“, Tosadi, isticao je kako se „ta lažna država mora izbaciti“ i da to nije izbor, „već obaveza“. Ondašnji premijer V. Britanije, Džon Mejdžor, obećao je da će učiniti sve kako ne bi došlo do meča Engleske i Jugoslavije. Već, 2. juna, stigla odluke UEFA da je Jugoslavija isključena sa EP. Poput osuđenika za teške zločine, autobus sa našim fudbalerima i stručnim štabom, u pratnji policije, ispraćen je do Stokholma. Ni tu nije bio kraj „iživljavanja“. Šveđani nisu želeli da izdaju dozvolu za punjenje goriva JAT ““ ovog aviona, a reprezentativci su ishod čekali u VIP salonu. Ostaju zapisane reči pilota, Stevo Popova da će uzleteti makar bez goriva i sleteti i na autoput, ali da fudbalere i avion Šveđanima ostaviti neće. Kapiten, Dragan Stojković stao je pred kamere, ali je uspeo samo da izgovori:
- Ja i svi moji drugovi... Stvarno nismo očekivali ovako nešto i ovako drastičnu kaznu jer smo mi ipak sportisti i nimalo nismo krivi za sve to što se dešava. Mi smo kroz kvalifikacije izborili plasman na zelenom tepihu. Sada nam je to oduzeto. Ne znam šta da kažem...
Gordan Petrić, half, naglašavao je kasnije da su igrači pripremani za takav “scenario“. Nije ni tajna da su se i Danci pripremali za šampionat i čekali nezaslužen poziv.
Najveći fer plej, pokazao je čuveni Mihael Laudrup. Odbio je da igra u Švedskoj jer se Danska tamo « politički plasirala ». Danci su bili u kampu gde i naša reprezentacija, vozili se autobusom na kojem je pisalo Jugoslavija, a na njihovim utakmicama, deo navijačkog dekora bile su zastave SFRJ.
« Dušebrižnicima » Englezima, želja se ispunila, izbegli su duel i verovatno poraz od Jugoslavije, a u prvom kolu izborili su remi sa Dancima, 0 :0. Ipak, prvi krug je, za njih, bio i poslednji. Tosadiju se ispunila želja da izbace « lažnu državu », a sigurno se nadao da bi, na mala vrata i Italijani mogli do EURA, s“™ obzirom da je nestao i SSSR, tim koji je bio bolji od njih u kvalifikacijama. Ipak, « interesantan » oblik uređenja i sa stanovišta političkih nauka, Zajednica nezavisnih država (ZND) zauzeo je u Švedskoj mesto SSSR ““ a. Nastupali su bez zastave i u čudnim crveno ““ crno ““ belim dresovima.
A na EP, pobedom u poslednjem kolu nad Francuzima, Danci su izborili polufinale odamah iza Švedske. U drugoj grupi, Holandija i Nemačka potvrdili su uloge favorita ispred Škotske i ZND. Bili su Danci autsajderi u polufinalu, ali su pobedili strašne Holanđane, branioce titule, 5 :4 (posle jednaesteraca). Nemci su « uništili snove » domaćina, 3 :2 i imali ulogu favorita u finalu. Ipak, nova briljantna partija Danske i pobeda od 2 :0 dovela ih je na tron takmičenja gde nisu trebali da učestvuju.
Na ovim prostorima, u junu i julu 1992. godine, slabo se mislilo o fudbalu, ali najvećim navijačima, ostala je velika gorčina, gorčina poniženja, nepravde, ali i činjenice da je titulu osvojila ekipa od koje smo mi bili znatno bolji. Ko zna šta bi bilo, da je bilo pravde, logike i zdravog razuma...
D. Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
