66 godina od završetka učiteljske

Davne 1950. god prošlog veka generacija učenika 46.-50. završila je svoje školovanje. Bili smo druga posleratna generacija koja je brojala 28 devojaka i 24 dečaka. Danas nas je ostalo 7 muškaraca i 5 žena.
Od završetka školovanja nizali su se sastanci, proslave, jubileji. Danas to nije slučaj ““ ostalo je samo nas 12. Od toga tri žene koje su vezane za postelju i bolnicu, jedan kolega koji je u teškom i fizičkom i psihičkom stanju i nalazi se u domu sa stare u Beogradu. Znači, danas nas je ovde svega sedmoro. Želja nam je bila da se uz druženje još jedanput podsetimo na sve one godine koje su iza nas.
Kao što sam već na početku napomenula, sastajali smo se često i u velikom broju. Okupljali se u hotelu, na brodu na Savi, sali Mačvinog stadiona, u našoj bivšoj školi. Tada su bili prisutni neki naši profesori, ali to je bilo davno. Njih odavno nema, a evo danas ni naših nema 40. A mi smo već zagazili u devetu deceniju, no i pored toga žena nam je bila da se nas osmoro i danas sastanemo.
Te davne 1950. godine planskom raspodelom Ministarstva prosvete svi muškarci su poslati na Kosovo, a devojke razbacane po bespućima Homolja. Uslovi su bili više nego teški. Škole razrušene, samo sa po jednom učionicom i jednom prostorijom za život. Nije bilo ni puta ni saobraćaja, nije bilo telefona, radija, a i do novina se teško dolazilo. Škole su bile sa po 100 i više učenika, a učitelj samo jedan. Radilo se po ceo dan, a noću se uz patrolejku pripremalo za sledeći dan. Zatim smo vodili analfabetske tečajeve, učili žene da kuvaju, a često smo zamenjivali i lekara. Jednom mesečno smo odlazili pešice po desetine kilometara do sreza gde su održavane sindikalne konferencije, gde se primala plata i doznake za kupovinu osnovnih potrepština. To nas je kalilo, brzo smo sazrevali. I pored svega, mnogi su završili fakultete, a jedan kolega je dogurao do atašea i dugo godina radio u mnogim gradovima Evrope, ali nikad nije propustio priliku da prisustvuje našim druženjima. Drugi kolega je završio Filozofski fakultet i radio pri Ministarstvu prosvete u Prištini, gde je i umro. I on je redovno dolazio na naše sastanke.
Život je prolazio i polako smo se približavali urbanoj sredini, formirali svoje porodice, gajili svoju decu i uživali u njihovom odrastanju nastojeći da od njih stvorimo dobre i čestite ljude. Danas u ovim poznim godinama uživamo u svojim unucima, radujemo se njihovim uspesima i to nas održava u životu. Velika satisfakcija nam je kad svoje učenike vidimo kao uspešne lekare, advokate, ekonomiste, inženjere, prosvetne radnike. Raduje nas svaki susret sa njima i njihovim roditeljima. Mnogi nas i posećuju i time pokazuju poštovanje prema nama. Vremena imamo dovoljno da se posvetimo knjizi, a ljubav prema njoj nosimo iz škole, nju su nam usadili naši divni profesori. Oni su nas naučili pravim vrednostima, ponašanju, da poštujemo i volimo ljude. Mi smo se trudili da ih sledimo.
Na ovu 66-ogodišnjicu izlaska iz školske klupe evociramo uspomene na protekle dane i godine i trudimo se da smo stalno u kontaktu. Nadam se da se svi i danas prijatno osećamo i da se sa suzom u oku i čvrstim stiskom ruke rastajemo sa željom za dobro zdravlje.