KOMARAC

- Idem da legnem. U krevetu ću se preslišati filozofiju. „Profa“ traži od reči do reči, kako je predavao. Užas! - rekao sam ukućanima.
Ugasio sam svetlo i potrbuške se bacio na krevet sa federima koji su me još dugo ljuljali. - Platonova dijalektika uma - primoravao sam sebe.
Šta je sad ovo? Čuo sam ga čim je krenuo. Napravio je nekoliko krugova, propraćenih jedva čujnim zvukom. A zatim je nastala tišina. Ležao sam na leđima, otvorenih očiju, podvrnutih rukava od pidžame i čekao. Naleteo je ponovo, sa pojačanim zvukom. Počeo sam da se znojim.
Proklet bio, ponovo se udaljava, a lepo sam mu omogućio da sleti na ruku, da bih ga drugom smoždio - strujalo mi je kroz glavu. Odjednom je zujanje postalo nepodnošljivo. Osećao sam se kao da sam spojen sa strujom. Stao je u ugao oka, tamo gde se stavljaju kapi kod zapaljenja. Udario sam u to mesto iz sve snage. Zujalo mi je uho, a nos je počeo da me boli. Ništa se više nije čulo. Duboko sam izdahnuo, sa velikim olakšanjem i nastavio da se preslišavam: Ovakav put saznanja traži duhovnu disciplinu... Ali, nije išlo. Okrenuo sam se na stranu, a oči su se same sklopile. Ušao sam u fazu koja je između budnosti i sna. Počela je ona prijatna težina u glavi.
- Ali, zar je moguće? Tihi zvuk se ponovo pojavio. Ne, to je automobil. Ili je moje disanje? Ili je samo tišina? Do đavola, nisam se prevario! Krenuo je u novi napad, nikad odlučniji. Direktno mi je stao na obraz. Udario sam sebi šamar, kao što je to učinio Domeniko Modunjo, pevajući u San Remu.
Sat je otkucao tri puta. Razbudivši se do kraja jasno sam video okolni nameštaj. Upalio sam svetlo i tražio ga kao što speleolog pretražuje pećinu. Čelo mi je bilo orošeno znojem, a pogled zamaglio. Najzad sam ga ugledao. Snažno sam zamahnuo šakom i ostavio krvavu fleku na zidu. Bol u ruci sam brzo zaboravio. Ustao sam umoran, sa glavoboljom i podočnjacima.
Iz filozofije sam dobio dvojku.