SLOBODANKA RAKIĆ - ŠEFER, SLIKARKA IZ DUVANIŠTA
ŽIVOT JE NAJVEĆI I NAJLEPŠI POKLON VASIONE
Prepoznaješ li korene svog profila, svoje duhovne snage, u detinjstvu, u zavičaju, tamo „Ispod streje Dedine kolibe?
Sve što danas kao umetnik radim osmišljavam i po čemu se izdvajam i prepoznajem u srpskog likovnoj sceni, jeste seme iz mog detinjstva. Moje detinjstvo je plodna njiva koja me još hrani i iz čijih plodova cedim najzdravije i najslađe sokove. Prve korake pružila sam u Lipolistu kod babe Katarine i dede Dragoslava Brzakovića, kod kojih sam provela najraniji period do polaska u školu. Kad nas kosmos pošalje na onaj svet, on nam sve odredi; i gde ćemo se roditi i koje će nam zadatke dati i koliko breme tereta će na nas život natovariti. Tako sam ja u najranijem detinjstvu intuitivno shvatila da se razlikujem od druge dece, naročito, seoskih devojčica. Nekako me nisu htele u svoje društvo, kad bih im prišla, one bi zaćutale. Uzalud bih kupovala njihovu ljubav bananama, čokoladicama, južnim voćem i slatkišima koje mi je otac svaki čas donosio. Kad bi smo se igrale žmurke, ja bih se tako vešto sakrila da me nisu mogle nikako pronaći. Bila sam mala, brza, hitra, spretna, za čas bih se uspentrala na najbliže drvo i uvukla u gustu krošnju tako da sam im kvarila igru. U to vreme u modi su bile one glupave talijanske lutke veličine bebe, koje su zatvarala i otvarale našminkane oči. Meni je to bilo ružno i ja sam se okrenula dečacima. Oni su me prihvatili. K£ada uhvate žabu meni je pokažu, drugim devojčicama stave u džep.» Sa njima sam preskakala jendeke, bila sam im „sudija“ kad se nadmeću ko je jači, ko brži, ko hitriji, ko dalje dobaci loptu ili kamen, hvatali smo zajedno leptiriće, hranili mačke i kučiće. A kad bi dečaci bili zaposleni u svojim baštama i dvorištima, najčešće sam se sama igrala. Bila sam prilično introvertirano dete koje je imalo bogat unutarnji život koji je negde morao da se iskaže. Tako sam vasceli dan provodila u pesku pod starom lipom, dok mi je Žućko satima pravio društvo izležavajući se pored mene. Deda je primetio da sam tu najbezbednija pa se trudio da uvek imam dovoljno čistog peska, a ja sam svaki dan iznova pravila drugačiju maketu seoskog dvorišta. Bile su to vrlo maštovite scene i nije bilo prolaznika koji se nije divio toj mojoj umešnosti. Jedino babine kokoške nisu mnogo marile za moju arhitekturu, čim bih otišla da operem ruke, ručam, spavam, ili da babi nešto pomognem, one bi našle baštu u mome dvorštu da iščeprkaju kakvu glistu ili bubicu.
Sve što danas kao umetnik radim osmišljavam i po čemu se izdvajam i prepoznajem u srpskog likovnoj sceni, jeste seme iz mog detinjstva. Moje detinjstvo je plodna njiva koja me još hrani i iz čijih plodova cedim najzdravije i najslađe sokove. Prve korake pružila sam u Lipolistu kod babe Katarine i dede Dragoslava Brzakovića, kod kojih sam provela najraniji period do polaska u školu. Kad nas kosmos pošalje na onaj svet, on nam sve odredi; i gde ćemo se roditi i koje će nam zadatke dati i koliko breme tereta će na nas život natovariti. Tako sam ja u najranijem detinjstvu intuitivno shvatila da se razlikujem od druge dece, naročito, seoskih devojčica. Nekako me nisu htele u svoje društvo, kad bih im prišla, one bi zaćutale. Uzalud bih kupovala njihovu ljubav bananama, čokoladicama, južnim voćem i slatkišima koje mi je otac svaki čas donosio. Kad bi smo se igrale žmurke, ja bih se tako vešto sakrila da me nisu mogle nikako pronaći. Bila sam mala, brza, hitra, spretna, za čas bih se uspentrala na najbliže drvo i uvukla u gustu krošnju tako da sam im kvarila igru. U to vreme u modi su bile one glupave talijanske lutke veličine bebe, koje su zatvarala i otvarale našminkane oči. Meni je to bilo ružno i ja sam se okrenula dečacima. Oni su me prihvatili. K£ada uhvate žabu meni je pokažu, drugim devojčicama stave u džep.» Sa njima sam preskakala jendeke, bila sam im „sudija“ kad se nadmeću ko je jači, ko brži, ko hitriji, ko dalje dobaci loptu ili kamen, hvatali smo zajedno leptiriće, hranili mačke i kučiće. A kad bi dečaci bili zaposleni u svojim baštama i dvorištima, najčešće sam se sama igrala. Bila sam prilično introvertirano dete koje je imalo bogat unutarnji život koji je negde morao da se iskaže. Tako sam vasceli dan provodila u pesku pod starom lipom, dok mi je Žućko satima pravio društvo izležavajući se pored mene. Deda je primetio da sam tu najbezbednija pa se trudio da uvek imam dovoljno čistog peska, a ja sam svaki dan iznova pravila drugačiju maketu seoskog dvorišta. Bile su to vrlo maštovite scene i nije bilo prolaznika koji se nije divio toj mojoj umešnosti. Jedino babine kokoške nisu mnogo marile za moju arhitekturu, čim bih otišla da operem ruke, ručam, spavam, ili da babi nešto pomognem, one bi našle baštu u mome dvorštu da iščeprkaju kakvu glistu ili bubicu.
Najnoviji broj
18. april 2024.
