UMETNICA LjILjANA ĐAPIĆ
NEIZBEŽAN SUSRET
„U slikarstvu najviše mi godi ta okrenutost prema sebi, ta neka introspekcija. To neko dublje promišljanje koje vi imate dok radite. Smatram da je to veoma lekovito za svakog. Nije to vid terapije. Pre bih rekla meditacije. Prosto se izolujete od ove naše ružne stvarnosti“, kaže članica Udruženja slikara amatera „Krug 10“
Iako je u mladosti životni put odveo na drugu stranu svojoj prvobitnoj ljubavi slikarstvu Šapčanka Ljiljana Đapić vratila se u penzionerskim danima. Željna da što bolje savlada slikarsku tehniku pohađala je, kao sasvim ozbiljna žena, kako je i sama istakla, časove slikanja kod pokojnog slikara Kovanovića. Posle je sve išlo samo od sebe iz slike u sliku.
- Kao đak bila sam talentovana za slikarstvo ali nisam izabrala da studiram likovnu umetnost jer je tada bila jaka konkurencija na državnom fakultetu gde se inače primao mali broj ljudi. Znala sam da nemam šanse. Na neki način sam bila frustrirana ceo život zbog toga. Prof. Dragiša Marsenić, koji mi je predavao u Gimnaziji, podsticao me je da upišem Primenjenu akademiju ali pošto sam ja tada bila mlada i nadobudna smatrala sam da se Primenjena akademija vrednuje niže od slikarstva pa nisam otišla. Pogrešila sam. Život me je odveo u druge vode. Studirala sam jezike, radila sam u spoljnoj trgovini, bankarstvu, ali kada su te aktivnosti utihnule i kada sam videla da se približava penzija znala sam da je moj susret neizbežan sa slikarstvom - kaže Ljiljana koja je skolonost ka kreativnom izražavanju i oblikovanju nasledila od svoje majke krojačice.
Slikanje za nju nije samo „sesti ispred platna i početi sa radom“. Promišljanje je sastavni deo procesa u kome je sam čin izrade slike vremenski kraći od pripreme.
- Da sam slikala sve ono vreme koliko sam razmišljala o slikama imala bih veoma dug staž. Svi slikari prolaze kroz određene faze. Tako se početak mog slikanja razlikuje od onoga što danas radim. Sada već imam potrebu da izađem iz svih formi i zađem u neko asocijativno slikarstvo.
Simbolizam, poentilizam, odnos svetlog i tamnog na slici, ono je što trenutno preokupira njene mislim a samim tim i rad koji se odvija u ranim jutarnjim satima.
- Meni treba mir i zatvorena soba. I rano jutro. To je moje doba za slikanje. Nekad znam da ustanem vrlo rano, u pet ujutru. To mi je najproduktivniji deo dana. Sada već radim dosta brzo. Realizacija kod mene ne traje dugo. Prosto želim da što pre vidim sliku završenom. Ali nekad se to pretvori u uživanje pa se dorađuje danima. Najbolje je kad završite sliku da je okrenete prema zidu i da je više ne gledate i ne dorađujete. Treba znati kada je vreme da prestanete.
Uzor joj je flamansko slikarstvo ali danas je teško baviti se tim. Zato su impresionisti još uvek glavna tema njenog interesovanja.
- Mislim da nema slikara koji će biti zadovolja urađenom slikom. Ja imam taj neki ritual da kad završim sliku više ne mogu da je gledam uopšte jer mi se čini da je mnogo propusta, da je nesavršena. Ali dobro, posle uz mišljenja drugih i vi na kraju krajeva svaki put je vidite na drugačiji način. To ste vi.
Na prvu samostalnu izložbu, koja je održana u galeriji Udruženja „Krug 10“ u jesen 2014. godine, bukvalno je bila naterana od strane ostalih članova.
- Smatrala sam da nisam dovoljno još sazrela da imama samostalnu izložbu. Tada sam se predstavila sa svim mojim radovima. Bilo je tu svega, od pejzaža, portreta do nekog simboličnog slikarstva. Sada već planiram drugu koja će biti tematska.
Kao i ostali članovi „Krug 10“ Ljiljana je i članica Udruženja likovnih stvaralaca Šapca tako da je prošle godine bila i učesnica tradicionalne Likovne kolonije „Aprilski susreti“.
- Mi ovde razmenjujemo naša mišljenja o slikama, družimo se. To je jedan vid društvenog života nas slikara. Udruženje je neka podrška. Pogotovo ljudima trećeg doba. S druge strane, likovne kolonije su mesto ispunjeno neverovatnom energijom, ali i mesto gde možete da malo zavirite u tuđi rad, postupak i da naučite nešto novo. Mislim da slikari ne bi trebali da izbegavaju ovakve susrete osim ako su izraziti individualci ili veliki slikari koji imaju izgrađen neki svoj stil.
Preokupacija u poslednje vreme su joj gradski pejzaži, tačnije ono što je ostalo od nekadašnjeg starog Šapca. Zato sa fotoaparatom u ruci obilazi ulice u potrazi za starim kućama, kapijama, ogradama, fasadama.
- Nekako sam ušla u slikarstvo gradskih pejzaža tako da mi je preokupacija da slikam ono što još uvek ostaje od starog Šapca i što može da se pronađe. Mislim da su svi umetnici potencijalno dobri fotografi. Ako znate da pravite kompoziciju na platnu znate i da odaberete kadar u prirodi. I predsednik našeg ULSŠ Slobodan Peladić je dobar fotograf. To ide jedno sa drugim. To je vizuelna umetnost.
Iako ima pozamašnu kolekciju fotografija ne namerava da se tome posveti više. Slikanje joj je na prvom mesto a to je već potvrdila dosadašnjim radom, upornošću, odricanjem od drugih zadovoljstava, a pre svega, neizmernom ljubavlju.
- Mladima bih poručila da slede svoj put. Ako su izabrali slikarstvo ne treba da odustaju iako nikada to neće krunisati nekim materijalnim uspehom. Retko kome to uspe. Čovek treba da živi svoj život onako kako misli da je za njega najbolje.
- Kao đak bila sam talentovana za slikarstvo ali nisam izabrala da studiram likovnu umetnost jer je tada bila jaka konkurencija na državnom fakultetu gde se inače primao mali broj ljudi. Znala sam da nemam šanse. Na neki način sam bila frustrirana ceo život zbog toga. Prof. Dragiša Marsenić, koji mi je predavao u Gimnaziji, podsticao me je da upišem Primenjenu akademiju ali pošto sam ja tada bila mlada i nadobudna smatrala sam da se Primenjena akademija vrednuje niže od slikarstva pa nisam otišla. Pogrešila sam. Život me je odveo u druge vode. Studirala sam jezike, radila sam u spoljnoj trgovini, bankarstvu, ali kada su te aktivnosti utihnule i kada sam videla da se približava penzija znala sam da je moj susret neizbežan sa slikarstvom - kaže Ljiljana koja je skolonost ka kreativnom izražavanju i oblikovanju nasledila od svoje majke krojačice.
Slikanje za nju nije samo „sesti ispred platna i početi sa radom“. Promišljanje je sastavni deo procesa u kome je sam čin izrade slike vremenski kraći od pripreme.
- Da sam slikala sve ono vreme koliko sam razmišljala o slikama imala bih veoma dug staž. Svi slikari prolaze kroz određene faze. Tako se početak mog slikanja razlikuje od onoga što danas radim. Sada već imam potrebu da izađem iz svih formi i zađem u neko asocijativno slikarstvo.
Simbolizam, poentilizam, odnos svetlog i tamnog na slici, ono je što trenutno preokupira njene mislim a samim tim i rad koji se odvija u ranim jutarnjim satima.
- Meni treba mir i zatvorena soba. I rano jutro. To je moje doba za slikanje. Nekad znam da ustanem vrlo rano, u pet ujutru. To mi je najproduktivniji deo dana. Sada već radim dosta brzo. Realizacija kod mene ne traje dugo. Prosto želim da što pre vidim sliku završenom. Ali nekad se to pretvori u uživanje pa se dorađuje danima. Najbolje je kad završite sliku da je okrenete prema zidu i da je više ne gledate i ne dorađujete. Treba znati kada je vreme da prestanete.
Uzor joj je flamansko slikarstvo ali danas je teško baviti se tim. Zato su impresionisti još uvek glavna tema njenog interesovanja.
- Mislim da nema slikara koji će biti zadovolja urađenom slikom. Ja imam taj neki ritual da kad završim sliku više ne mogu da je gledam uopšte jer mi se čini da je mnogo propusta, da je nesavršena. Ali dobro, posle uz mišljenja drugih i vi na kraju krajeva svaki put je vidite na drugačiji način. To ste vi.
Na prvu samostalnu izložbu, koja je održana u galeriji Udruženja „Krug 10“ u jesen 2014. godine, bukvalno je bila naterana od strane ostalih članova.
- Smatrala sam da nisam dovoljno još sazrela da imama samostalnu izložbu. Tada sam se predstavila sa svim mojim radovima. Bilo je tu svega, od pejzaža, portreta do nekog simboličnog slikarstva. Sada već planiram drugu koja će biti tematska.
Kao i ostali članovi „Krug 10“ Ljiljana je i članica Udruženja likovnih stvaralaca Šapca tako da je prošle godine bila i učesnica tradicionalne Likovne kolonije „Aprilski susreti“.
- Mi ovde razmenjujemo naša mišljenja o slikama, družimo se. To je jedan vid društvenog života nas slikara. Udruženje je neka podrška. Pogotovo ljudima trećeg doba. S druge strane, likovne kolonije su mesto ispunjeno neverovatnom energijom, ali i mesto gde možete da malo zavirite u tuđi rad, postupak i da naučite nešto novo. Mislim da slikari ne bi trebali da izbegavaju ovakve susrete osim ako su izraziti individualci ili veliki slikari koji imaju izgrađen neki svoj stil.
Preokupacija u poslednje vreme su joj gradski pejzaži, tačnije ono što je ostalo od nekadašnjeg starog Šapca. Zato sa fotoaparatom u ruci obilazi ulice u potrazi za starim kućama, kapijama, ogradama, fasadama.
- Nekako sam ušla u slikarstvo gradskih pejzaža tako da mi je preokupacija da slikam ono što još uvek ostaje od starog Šapca i što može da se pronađe. Mislim da su svi umetnici potencijalno dobri fotografi. Ako znate da pravite kompoziciju na platnu znate i da odaberete kadar u prirodi. I predsednik našeg ULSŠ Slobodan Peladić je dobar fotograf. To ide jedno sa drugim. To je vizuelna umetnost.
Iako ima pozamašnu kolekciju fotografija ne namerava da se tome posveti više. Slikanje joj je na prvom mesto a to je već potvrdila dosadašnjim radom, upornošću, odricanjem od drugih zadovoljstava, a pre svega, neizmernom ljubavlju.
- Mladima bih poručila da slede svoj put. Ako su izabrali slikarstvo ne treba da odustaju iako nikada to neće krunisati nekim materijalnim uspehom. Retko kome to uspe. Čovek treba da živi svoj život onako kako misli da je za njega najbolje.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
18. april 2024.
