MIŠARSKA BITKA: POVODOM DVESTA DESETE GODIŠNjICE (3)
PLAN BITKE REZULTAT DOGOVORA
Na južnoj strani izvan šanca iskopani su bunari za snabdevanje vojske vodom. U šancu je iskopano i dobro obezbeđeno skladište za municiju, a ispred strelaca u grudobranu izgrađene su niše za fišeke. Sa južne strane izgrađene su široke vratnice za ulaz u šanac, a prema polju ispred šanca kapija za ispad pešadije i konjice u toku boja. Šanac je mogao da primi mešovitu posadu do 7.000 ljudi. Zbog ovako izgrađenog šanca, neki vojni istoričari tretiraju Karađorđa kao prvog srpskog inženjerca. Šanac je u obimu imao 600 hvati (1 hvat iznosi 4 metra ““ turska metra). Znači da je šanac u obimu imao 2.400 metara.
Dok šanac još nije bio gotov (29. jula ili 11. avgusta 1806. godine), izađoše Turci iz logora oko Šapca, priđoše Mišaru i napadoše Srbe. Dve grupe su jurišale i obe su uz gubitke odbijene, pa su se razbijeni vratili u svoj logor sa saznanjem gde su se ustanici utvrdili.
Kada je šanac uglavnom dovršen, Karađorđe naredi da se seljaci - kopači sklone kod stare crkve sela Orida gde je urađeno previjalište za ranjenike, sa četiri starca vidara.
Napravljena su i nosila od motaka i seljačkih ponjava i određeni mladići koji će prenositi ranjenike. U šumi, kod izvora Slatine, postavljeni su kazani za kuvanje jela za borce.
Karađorđe je naredio da se u susednim selima otkupljuje stoka, brašno i druge namirnice za ishranu vojske, kao i po pola litra rakije za svakog vojnika. Predveče se iza šanca zapušiše brojni kazani. Hleb se mesio i pekao u susednim selima. Radilo se bez odmora. Seoski knezovi, staro i mlado, imali su pune ruke posla.
Do plana odbrane došlo se kroz neku vrstu savetovanja Karađorđa sa vojvodama. Neki podaci govore da je Ratni savet održan 31. jula, odnosno 12. avgusta 1806. godine. Tim povodom poznati slikar Milić Stanković, od Mačve, ovaj Savet je ovekovečio svojom slikom, koja se danas nalazi u Memorijalnom muzeju na Mišaru.
Plan bitke i raspored ustaničkih snaga bio je sledeći: Karađorđe i Milan Obrenović imali su ostati sa pešadijom i artiljerijom u šancu i prihvatiti frontalnu borbu sa glavninom carske vojske: konjanici pod komandom pop Luke Lazarevića i prote Mateje Nenadovića, kao spoljna rezerva, da se smeste privremeno u šumu između Jelenče i Žabara, i da na ugovoren znak (dva uzastopna pucnja topa) izvrše juriš u desni bok i pozadinu borbenog poretka turske vojske koja bude napadala šanac. Sa konjicom su i knez Sima Marković, Lazar Mutap i Petar Jokić, dok je ukupno konjanika bilo 1.500 do 2.000.
Bilo je i drugih predloga. Tako Petar Jokić navodi da su Milan (Obrenović) i Jakov (Nenadović) predlagali da bi bilo bolje da Gospodar sam izađe s konjanicima, a oni da ostanu u šancu; jer vele oni: „Mogu tebe Turci opkoliti ako budeš ovde, pa ko da ti pomogne, a ako bi mi bili ovde, ti bi nas pozdravo izbavio.“
- Ne, ne braćo, reći će opet Gospodar: ako mene Turci opkole, vi ćete meni pomoći onako isto kao i ja vama; ali ja moram ostati u šancu, jer ako ja izađem svi će se ovde poplašiti misleći da sam ja izmakao.
Sem toga, možda je ovakav plan i raspored ustaničkih snaga rezultat i činjenice što je Karađorđe najviše voleo da se bori kao pešak.
Tom prilikom bi za pojasom imao dve kubure i jatagan, a o bedrima sablju. Na tri koraka za njim jedan momak mu je nosio pušku. U plan odbrane ulazilo je i Karađorđevo naređenje, izdato borcima u šancu neposredno pred bitku, da niko ne sme ispaliti nijedan metak nasumce. Municija se nije smela trošiti uzalud. Pod smrtnom pretnjom bilo je zabranjeno pojedinačno pucanje dok Karađorđe ne da znak za to, a to je bio pucanj Karađorđeve „krdžalinke“ (duga puška).
Da pogledamo sada kakvo je bilo stanje u turskom taboru. Čuvši da je Karađorđe potisnuo njegovu vojsku i sa mišarskog polja i da se tamo utvrđuje, Sulejman-paša Skopljak, odvažan, smeo i hrabar ratnik, prekaljen u mnogim bojevima i u koga je Porta polagala velike nade, sazvao je sve glavne starešine koji su se tu zatekli, u konak šabačke tvrđave. Pošto ih je obavestio o kretanju ustaničke vojske i glasovima koji su se širili po Evropi da ih Srbi potiskuju prema Šapcu, i istakao da se takva sramota više ne sme pustiti, rekao im je da je odlučio da sutra izjutra svom snagama krenu na Đaure i njihovim glavama okiti Šabac i Beograd. Međutim, uplašeni vestima o veličini i snazi Karađorđeve vojske, starešine zamoliše Sulejman-pašu da se ne vrši napad dok se dobro ne izvide ustanički položaji i prikupi još vojske iz Bosne. Sulejman-paša se pokolebao, iako je imao nekoliko puta brojniju vojsku od Karađorđa. Odložio je napad i naredio da se kroz šume pošalju izviđači prema ustaničkom položaju. Istovremeno je poslao grupu konjanika bosanskom veziru Hozrev-Mehmed-paši u Travnik sa pismom u kome mu je prikazao kritičnu situaciju pod Šapcem. Zatražio je hitno pojačanje bez kojeg se ne može probiti ka Beogradu i raju umiriti, a ni opstati u Šapcu. Kada je primio pismo, Hozrev-paša mu odmah uputi svoju rezervu od 2.000 vojnika i uputi poziv svim pravovernima u Bosni da odmah krenu na Drinu. U njemu je bilo sadržano i ovo:
„Ostale poslove sve napustite, od dva sata jedan napravite... Noći i dane pomešajte i brzim skokom u ordiju stigaite... Danas je dan u kome treba pokazati stalnost versku, jer su naša verska braća u velikoj teskobi prema mnoštvu odmetnika.“ Sulejman-paša je doneo odluku da 13. avgusta udari na ustanike. Uvereni u svoju pobedu, Turci prirediše uveče pijanku i veselje i poručiše Austrijancima preko Save da sutradan budu na okupu i vide šta će uraditi sa nevernim Đaurima.
Dok šanac još nije bio gotov (29. jula ili 11. avgusta 1806. godine), izađoše Turci iz logora oko Šapca, priđoše Mišaru i napadoše Srbe. Dve grupe su jurišale i obe su uz gubitke odbijene, pa su se razbijeni vratili u svoj logor sa saznanjem gde su se ustanici utvrdili.
Kada je šanac uglavnom dovršen, Karađorđe naredi da se seljaci - kopači sklone kod stare crkve sela Orida gde je urađeno previjalište za ranjenike, sa četiri starca vidara.
Napravljena su i nosila od motaka i seljačkih ponjava i određeni mladići koji će prenositi ranjenike. U šumi, kod izvora Slatine, postavljeni su kazani za kuvanje jela za borce.
Karađorđe je naredio da se u susednim selima otkupljuje stoka, brašno i druge namirnice za ishranu vojske, kao i po pola litra rakije za svakog vojnika. Predveče se iza šanca zapušiše brojni kazani. Hleb se mesio i pekao u susednim selima. Radilo se bez odmora. Seoski knezovi, staro i mlado, imali su pune ruke posla.
Do plana odbrane došlo se kroz neku vrstu savetovanja Karađorđa sa vojvodama. Neki podaci govore da je Ratni savet održan 31. jula, odnosno 12. avgusta 1806. godine. Tim povodom poznati slikar Milić Stanković, od Mačve, ovaj Savet je ovekovečio svojom slikom, koja se danas nalazi u Memorijalnom muzeju na Mišaru.
Plan bitke i raspored ustaničkih snaga bio je sledeći: Karađorđe i Milan Obrenović imali su ostati sa pešadijom i artiljerijom u šancu i prihvatiti frontalnu borbu sa glavninom carske vojske: konjanici pod komandom pop Luke Lazarevića i prote Mateje Nenadovića, kao spoljna rezerva, da se smeste privremeno u šumu između Jelenče i Žabara, i da na ugovoren znak (dva uzastopna pucnja topa) izvrše juriš u desni bok i pozadinu borbenog poretka turske vojske koja bude napadala šanac. Sa konjicom su i knez Sima Marković, Lazar Mutap i Petar Jokić, dok je ukupno konjanika bilo 1.500 do 2.000.
Bilo je i drugih predloga. Tako Petar Jokić navodi da su Milan (Obrenović) i Jakov (Nenadović) predlagali da bi bilo bolje da Gospodar sam izađe s konjanicima, a oni da ostanu u šancu; jer vele oni: „Mogu tebe Turci opkoliti ako budeš ovde, pa ko da ti pomogne, a ako bi mi bili ovde, ti bi nas pozdravo izbavio.“
- Ne, ne braćo, reći će opet Gospodar: ako mene Turci opkole, vi ćete meni pomoći onako isto kao i ja vama; ali ja moram ostati u šancu, jer ako ja izađem svi će se ovde poplašiti misleći da sam ja izmakao.
Sem toga, možda je ovakav plan i raspored ustaničkih snaga rezultat i činjenice što je Karađorđe najviše voleo da se bori kao pešak.
Tom prilikom bi za pojasom imao dve kubure i jatagan, a o bedrima sablju. Na tri koraka za njim jedan momak mu je nosio pušku. U plan odbrane ulazilo je i Karađorđevo naređenje, izdato borcima u šancu neposredno pred bitku, da niko ne sme ispaliti nijedan metak nasumce. Municija se nije smela trošiti uzalud. Pod smrtnom pretnjom bilo je zabranjeno pojedinačno pucanje dok Karađorđe ne da znak za to, a to je bio pucanj Karađorđeve „krdžalinke“ (duga puška).
Da pogledamo sada kakvo je bilo stanje u turskom taboru. Čuvši da je Karađorđe potisnuo njegovu vojsku i sa mišarskog polja i da se tamo utvrđuje, Sulejman-paša Skopljak, odvažan, smeo i hrabar ratnik, prekaljen u mnogim bojevima i u koga je Porta polagala velike nade, sazvao je sve glavne starešine koji su se tu zatekli, u konak šabačke tvrđave. Pošto ih je obavestio o kretanju ustaničke vojske i glasovima koji su se širili po Evropi da ih Srbi potiskuju prema Šapcu, i istakao da se takva sramota više ne sme pustiti, rekao im je da je odlučio da sutra izjutra svom snagama krenu na Đaure i njihovim glavama okiti Šabac i Beograd. Međutim, uplašeni vestima o veličini i snazi Karađorđeve vojske, starešine zamoliše Sulejman-pašu da se ne vrši napad dok se dobro ne izvide ustanički položaji i prikupi još vojske iz Bosne. Sulejman-paša se pokolebao, iako je imao nekoliko puta brojniju vojsku od Karađorđa. Odložio je napad i naredio da se kroz šume pošalju izviđači prema ustaničkom položaju. Istovremeno je poslao grupu konjanika bosanskom veziru Hozrev-Mehmed-paši u Travnik sa pismom u kome mu je prikazao kritičnu situaciju pod Šapcem. Zatražio je hitno pojačanje bez kojeg se ne može probiti ka Beogradu i raju umiriti, a ni opstati u Šapcu. Kada je primio pismo, Hozrev-paša mu odmah uputi svoju rezervu od 2.000 vojnika i uputi poziv svim pravovernima u Bosni da odmah krenu na Drinu. U njemu je bilo sadržano i ovo:
„Ostale poslove sve napustite, od dva sata jedan napravite... Noći i dane pomešajte i brzim skokom u ordiju stigaite... Danas je dan u kome treba pokazati stalnost versku, jer su naša verska braća u velikoj teskobi prema mnoštvu odmetnika.“ Sulejman-paša je doneo odluku da 13. avgusta udari na ustanike. Uvereni u svoju pobedu, Turci prirediše uveče pijanku i veselje i poručiše Austrijancima preko Save da sutradan budu na okupu i vide šta će uraditi sa nevernim Đaurima.
Bogdan Sekendek
Najnoviji broj
18. april 2024.
