Slučaj nediscipline

Karađorđe je od svojih ljudi preko Save doznao da će Turci na Srbe udariti 13. avgusta. „Sav Srem je sazvan od Turaka da vidi kako će vas Turci povezati i mimo Šapca proterati. Drž“™ se Đoko Petroviću.“ Taj tajni glasnik saopštio je u pismu i broj turske vojske, kakvo je naoružanje, gde su najslabija, a gde najjača mesta i savetuje Srbima šta treba da čine.
Trinaesti avgust 1806. godine bio je sunčan i vedar dan. Karađorđe je obilazio jedinice i davao poslednja uputstva i pojačavao pojedina mesta u šancu. U ruci je držao tanki štapić i njime je bez reči pokazivao starešinama i vojnicima gde ko treba da bude.
Najednom se od Šapca začulo udaranje doboša, pištanje zurli i grmljavina topova. Turska vojska je nastupala u svom uobičajenom borbenom poretku. Turci još nisu bili na domet srpskih pušaka kad odjednom u šancu odjeknu hitac. „Ko je to, po duši ga!“ - ciknu Karađorđe. Zatim trže kuburu i priđe momku koji je njegovu naredbu prekršio i čija se puška još dimila. „Ne, Gospodaru!“ - povikaše vojvode i pokazaše jataganima na lipu sa koje je padao turski osmatrač, koji je svojim belim jaglukom davao znak turskim tobdžijama da njihova đulad ne dopiru do srpskih utvrđenja. - „Sreća tvoja momče, što si ga tako lepo zgodio!“ - reče Karađorđe vraćajući kuburu za silav. Na ovo su neki vojnici iz opkopa odgovorili: „Srećan znak i u dobar čas, Gospodaru!“ - i sve se opet u srpskom šancu ućutalo. Mladić koji je smaknuo turskog osmatrača zvao se Tadija Crnoborac. Prema nekim podacima on se zvao Uroš i bio je veoma mlad.
Juriš srpske konjice i dvoboj Kulin kapetana
i pop Luke Lazarevića
Kada je turska vojska bila najzauzetija borbom oko šanca, na ugovoreni znak (dva uzajamna topovska hica sa pauzom) usledio je gromoviti juriš srpske konjice pod komandom pop Luke Lazarevića. Kao nabujala reka kad probije branu, dve hiljade srpskih konjanika u jurišu su dizali oblake prašine, a sablje su sevale kao plamene munje. Čim je konjica izašla iz šume, razdvojila se u dva dela: jedno se krilo predvođeno pop Lukom uputilo šancu, a prota Mateja Nenadović, s drugim krilom, udari na glavni turski stan, koji se nalazio u blizini mosta na rečici Dumači. Među iznenađenim Turcima nastade velika zabuna i panika. Karađorđe, osmatrajući tok konjičkog juriša, donosi odluku da svojom unutrašnjom rezervom iz šanca, preduzme odlučan napad i u sadejetvu sa konjicom napadne tursku vojsku s fronta i dovrši njen poraz.
Kapija na šancu je otvorena i kroz nju je jurnula srpska pešadija u susret neprijatelju. Napadnuta jednovremeno s boka, pozadine i fronta, turska vojska je pretrpevši velike gubitke počela je da beži sa bojišta. Sulejman-paša je u toku dana preduzimao još dva napada na mišarski šanac. Međutim, oba ova napada ustanici su spremno dočekali i odbili. U drugom napadu preduzetom oko podne, pored pešadije učestvuje i turska konjica predvođena Kulin-kapetanom. Slučaj je hteo da se u toku najžešćeg boja susretnu hrabri „đaurski pop“ Luka Lazarević i krajiški Kulin-kapetan, koji je smatrao za dužnost svoje vere i časti da odrubi glavu srpskom popu. Čim se vide, oni se poznaju i polete jedan na drugoga. Kubure iznevere obojicu. Pop Luka trgne sablju, ali je Kulin dočeka i prebije na dvoje, steše mu kožu s temena i ljuto ga rani. Videći da je ranjen i da će poginuti, pop Luka udari nogom u trbuh jednog Turčina koji mu se prišunjao i pritera svoga konja do Kulinovog, te Kulina, gvozdenom šipkom za čišćenje puške (harbijom), udari tako snažno po glavi da ga je svog oblila krv. U međuvremenu pop Luka dobije još dve rane u desnu ruku. Skupivši svu snagu, sjaše s konja i sav krvav skloni se u obližnju šumu. Tu ga obuze nesvestica. U pokušaju da spase Luku pogibe Teodor Dragićević iz Žabara, a njegovi momci plotunom ubiše Kulin-kapetana. (Neki podaci govore da je njegovo pravo ime Mehmed Kulenović i da je sahranjen u Janji, na levoj obali Drine. Ovo je verovatno učinjeno zbog velike vrućine i njegov leš nije mogao biti transportovan dublje u Bosnu, do Vakufa).
Goneći Turke, Srbi su našli krvav fes pop Luke i misleći da je poginuo, jako su ga žalili. Ali u noć se pop Luka izvukao iz šume i izranjivan i krvav dođe u šanac. Nastala je velika radost kada su starešine i vojnici ugledali hrabrog komandanta srpske konjice.
Svi su pritrčali da ga ljube i da mu čestitaju junačke rane. Tog dana je pop Luka Lazarević svojom konjicom odlučio ishod bitke u kojoj su Srbi izvojevali jednu od najslavnijih pobeda u Prvom ustanku.
Pretrpevši i u trećem napadu neuspeh, oko 16 časova potučena turska bosanska vojska počela se užurbano povlačiti prema Šapcu, gde su se stali utvrđivati. Bitka koja je počela u 8 ujutru, završena je oko 18 časova uveče 1/13. avgusta 1806. godine.