OBIČNI LETNjI DAN

Sunce se teško probijalo kroz zavese od grubog sukna, ali i to je bilo dovoljno da nas probudi. Iako je tekao letnji raspust, rano smo se razbudili, što je iznerviralo majku, a i ostale stanare. Počinjao je još jedan dan koji je trebalo ispuniti igrom i radošću.
Pošto je bilo rano jutro, a napolju nije bilo dece, jedva smo čekali da majka krene u pazar, pa da počnemo tuču jastucima. Perje je letelo na sve strane i završilo se mojim plačem, jer je brat bio znatno snažniji. Pomirenje smo brzo sklopili, da bismo sobu doveli u red, a majku smo dočekali u krevetu, pokriveni do grla, kao da se ništa nije desilo.
Doručak, od popare i vrelog mleka, mnogo nam je prijao. Na ulici su se čuli dečiji glasovi i ništa nas nije moglo sprečiti da im se ne pridružimo. Brzo smo se podelili u dve ekipe i igrali fudbal sve do podne kada je sunce počinjalo neprijatno da peče po kratko podšišanim glavama. Povukli smo se u hlad i nastavili igru klikerima, koje smo držali u postavi od šlica kratkih pantalona, inače bi u trčanju iz džepova na zemlju ispadali. Klikeri su bili raznorazni: najlošiji od pečene gline, pa gumeni, čelikanci, od plastike, staklenci i najzad „amerikanci“, koje su imali deca iz bolje stojećih kuća. Kada smo se trampili, išlo je tri i više staklenaca za jedan „amerikanac“. Gađali smo na običan način, sa položenom šakom na zemlju, a kliker se stavljao u prostor koji je pravio uzdignuti drugi i treći prst, i na „francuski“, gde je kliker dolazio u prostor između zgrčenog palca i kažiprsta. Klikere smo teško nabavljali, pa smo se ljutili na one koji su snažno udarali po njima.
Roditelji su nas, sa kućnih pragova, i po desetak puta pozivali na ručak. Zavideli smo onoj deci koja su za ručak mogla da jedu hleba i masti, a nas dvojicu je, zbog vitamina, majka mučila keljom i šargarepom. Usput smo grđeni zbog prljavih, ispucalih ruku. Posle ručka, obavljenog na brzinu, nastavljali smo sa „krajcaricom“. Petoparac, izrađen od aluminijuma, bio je lak i ne tako pogodan za bacanje na zacrtanu liniju, ali se zato žuta banka prosto zarivala u zemlju. Pobeđivao je onaj ko je bio bliži liniji i tada je nosio bačeni novac, a naši roditelji su nam zbog toga branili tu igru.
U to vreme smo gledali film o bokserskom šampionu, što je bio razlog da napravimo ring u šupi našeg drugara. Njegov otac je bio ćurčija pa nam je za tu priliku dao dva para rukavica postavljenih vunom, ali to nije bila dobra zaštita jer su u žaru borbe zadavani jači udarci. Kući sam se vratio sa modricom ispod oka.
Po podne smo otišli u Veliki park i spuštali se niz bunker na kori od lubenice, a ko je imao novac, mogao je da iznajmi bicikl. Najlepša je bila zelena „specijalka“ i za vožnju na njoj trebalo je odvojiti tri banke. Mnogi su čežnjivim pogledom pratili srećnog vozača.
Svako od nas je imao praćku. Najjače su bile one od traktorske gume, dok su neka deca imala „raklje“, praćku u obliku slova V, a koristila se crvena guma skinuta sa poklopca tegle od džema.
Vrlo teško smo se podelili na kauboje i Indijance jer Indijanac je retko ko pristajao da bude. Park je brujao od ratnih pokliča, a jato vrana je graktanjem negodovalo zbog narušenog mira.
Sumrak i svežina su ulazili među krošnje drveća, a mi nikako nismo mogli da se dogovorimo šta je bolje: ili igrati fudbal pod neonskim svetlom, ili posetiti komšijinu krušku.