www.korzo.com

Nemojte džabe kuckati ovu adresu, nema ništa tamo.
Razmišljam ovih dana koliko se svet promenio od kako smo mi, sada odrasli, bili tinejdžeri i koliko su neke stvari samo naizgled iste. Ne brinite, nije ovo ona priča „u naše vreme je bilo lepše“, niti „ovi današnji klinci nemaju pojma šta je život“, niti „mi smo, bre, igrali lastiš do petnaeste, pa šta nam fali“... Naprotiv, imam neodoljivu potrebu da napravim neku poveznicu, neki link, otkud znam, nešto što će dokazati da ipak nismo sa različitih planeta.
I, eto.
Vi danas imate Fejsbuk, knjigu lica.
Mi smo imali ulicu lica.
Nije toliko drugačije koliko izgleda na prvi pogled. Glavna razlika je što vi možete da sedite u sobi i listate svoju „knjigu“. Mi smo morali da dignemo donji deo leđa sa kreveta i da izađemo napolje.
Izraz „korzo“ koristili su naši roditelji. Mi smo govorili ““ „idem u grad“. Ako hoćeš da čuješ novosti i razmeniš tračeve ““ ideš u grad. Ako hoćeš da vidiš simpatiju ““ ideš u grad. Ako hoćeš da se nađeš sa društvom van škole ““ ideš u grad. Ako hoćeš da znaš koliko te ljudi zna ““ ideš u grad...
Osamdesetih, grad je podrazumevao Glavnu ulicu, od sadašnje Komercijalne banke, pa do radnje u kojoj su se prodavali lusteri (sad je tu neka kockarnica, kladionica, mislim). Rajko je i tada prodavao sladoled, ali je poslaja bila još gore, prema „Novoj“ robnoj kući, sa leve strane. Komša je semenke, suncokret i kikiriki zamotavao u fišeke na početku Glavne, na uglu kod „Borova“. Glavna ulica se zatvarala za saobraćaj u šest posle podne, a mlad svet izlazio je posle devet. Najveća gužva bila je, naravno, petkom i subotom, ali izlazilo se skoro svako veče.
Momci su stajali u većim gomilama, devojke su uglavnom šetkale okolo-naokolo, po dve, tri u paketu. Kafića u Glavnoj nije bilo. Ni slučajno nije bilo svejedno gde ko stoji. Svaka ekipa imala je svoje mesto. Na početku korzoa, kod banke, stajali su nama stariji likovi (nemam pojma koliko su godina „stariji“ imali, verovatno su bili u srednjim dvadesetim), srednjoškolke su ih zvale „mladoženje“ i nisu se mnogo zadržavale u tom delu šetališta. Negde u sredini, kod Prosvetno pedagoškog zavoda, odnosno Agrobanke, odnosno zgrade u kojoj je sada jedan kafić, kao i preko puta nje, stajale su starije srednjoškolske ekipe, a na samom kraju, „kod lustera“, mlađi srednjoškolci i stariji osnovci.
Je l“™ možete da stvorite sliku?
Ako hoćeš da vidiš nekog, ako hoćeš da mu staviš do znanja da ti se sviđa, ti šetaš. Prvo moraš da skontaš kojoj ekipi pripada i gde stoji, s kim se šeta. Onda strateški prolaziš kroz gomilu, pa kad priđeš kritičnom mestu, ti, kao slučajno okreneš glavu tamo gde osoba stoji... Ili, stojiš, pratiš pogledom, pa hvataš ritam šetnje osobe koja ti se sviđa, da ti slučajno ne promakne kad prođe pored tebe.
Mislite da ste vi izumeli stokovanje? Kako da ne. Mi smo ga doveli do savršenstva i to uživo, ne iz sobe. Tada zvalo šmekanje.
Ako vam se pogledi sretnu kao po nekom pravilu, svaki put kada se mimoiđete, mogli ste biti sigurni da se šmekate obostrano. Ako vam ona priđe, ili vas on zaustavi u toj šetnji, znali ste da je to ““ to. Dobijali biste pravo na ćaskanje u tom društvu i to, i svako sledeće veče. Sledeći korak bi bio izdvajanje iz društva, „da te nešto pitam“. Ako „ispitivanje“ dobro prođe, mogli ste postati par, pa na korzo ići zajedno, držeći se za ruke.
Dakle, niste izmislili ni „promenu statusa“. Nismo to zvali „u vezi“, nego zabavljanje.
Znam da vam nije prijatno kada „osobi od interesa“ pošaljete značajnu porukicu, dobijete signal da je osoba poruku pročitala /seen/, ali ne odgovara.
Zamislite sada to sinovanje uživo: šetate i gledate, gledate, gledate, gledate, znate da ste u krugu od bar trideset osoba viđeni da gledate (šmekate, stokujete, kako god), znate da je značajna osoba svesna da gledate... A značajna osoba neće da baci ni pola pogleda u vašem pravcu. Ili, da stvar bude gora, baš kad prođete, ljubi nekog drugog. Lepota, a? E to vam je sinovanje na korzou... Izmišljeno je i pre nego što ste začeti!
Preživeli smo. Preživećete.
Negde u toj ulici lica, u žamoru korzoa, rodila se ljubav iz koje ste se rodili baš vi.
Haj“™mo sada u novi krug.
Proveri sebe:
Imaš li društveni život na raspustu?

1. Budiš se:
a. Oko devet
b. Oko jedanaest
v. Oko ručka
2. U toku prepodneva:
a. Praviš planove za popodne i veče
b. Praviš pregled zbivanja na društvenim mrežama
v. Šta je to pre podne?
3. Izaberi rečenicu koja opisuje tvoje uobičajeno ponašanje:
a. Pozivaš nekog od društva da dođe kod tebe ili da izađete
b. Čekaš da te neko od društva pozove pa izlazite
v. Kad te neko pozove mrzi te da se pomeraš iz kuće
4. Gradski bazen/plaža je:
a. Prilika koja se ne propušta - osveženje na vrućini i blejanje sa društvom
b. Mesto na koje odeš kad društvo baš insistira
v. Daleko
5. Uveče:
a. Izađeš sa društvom i ne vraćaš se do roditeljskog „policijskog časa“
b. Ponekad izađeš sa BF ili se zanimaš svojim hobijem
v. Sediš u sobi, gledaš TV ili revidiraš situaciju na društvenim mrežama
6. Bioskop je:
a. Dobar početak večernjeg izlaska
b. Prilika da pogledaš dobar film van svog kreveta i razmeniš novosti sa BF
v. Glupost za davanje para za film koji je na netu izašao prošle godine.
7. Letovanje je:
a. prilika da ispoljiš svoj avanturistički i istraživački duh
b. Kupanje, sunčanjeranje bez dobrog vaj-faja.

Ko Čita, ne skita
Dženi Kolgan:
Vidimo se u Kapkejk kafeu
Ova knjiga, kao i neke druge koje sam preporučila, spada u „lako štivo“, ali stvarno, stvarno me ne grize književna savest zbog toga. Kada glavna junakinja, Isi Rendal, izgubi kancelarijski posao ona odlučuje da počne da radi ono u čemu je jako dobra i ono što voli: da otvori kafe i pravi i prodaje kapkejkove. U knjizi imate sve: priču o novim počecima, priču o ljubavi, prijateljstvu... Da, naći ćete i gomilu recepata za kapkejkove od kojih će vam voda poći na usta.
Kad radite ono što volite, uopšte nemate utisak da nešto radite. Prosto, živite.
Knjigu (kao i njen nastavak, Božić u kapkejk kafeu) možete naći u Biblioteci šabačkoj.
Pridružite se Knjigožderima!