Berza

  • niis 680 ▼ -0,73%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
(7. jul 2016.)

Letnji pljusak

«Pomozi mi da iznesem šivaću mašinu pod hladnjak, nakupilo se dosta popravki. Živeti se mora, a od čega ako se ne radi? Daj mi tu lutku, naučiću te kako se šije!», rekla mi je tetka Mica jednog dana kad sam došla kod nje.
Kad smo namestile mašinu, tetka Mica je donela platneni džak i izručila ga pred mene. Oči su mi zasijale od krpica raznih boja i šara.
Evo, to je tvoje, još da iznesem moje, pa da nas dve počnemo sa šivenjem. A sad idi i napumpaj hladne vode, doneću slatko od belih trešanja.»
Kada smo se zasladile, svaka se okrenula svom poslu. Mašina je štepala, a ja krojila lutki “točak“ suknju.
U to vrelo letnje podne, iznenada i neočekivano kapija škripnu i pred nama se pojavi nepoznat čovek. Visok, crn, oštrog pogleda i zalizane kose; obučen u tamno odelo i kravatu, pod miškom drži valjkasti zamotuljak u hartiji. Toliko smo iznenađene njegovom pojavom da ni jedna ne odgovori na pozdrav. Kada nam priđe od njega dopre miris briljantina..
Jeste li vi ta i ta?», obrati se tetka Mici.
«Jesam, gospodine...», jedva čujnim glasom odgovori i uplašeno ga pogleda.
Neko me poslao da sašijete haljinu za moju...»
Ta, šta je sa vama, gospodine? Ja nisam šnajderka, ja uopšte ne šijem!»
Ali, drugarice, meni su rekli da šijete... i to odlično!»
Nnnii slučajno, ttaman posla... Kko je to mogao reći, ja... ja nemam ni mašinu!»
«A što ste se tako zbunili, drugarice? Pa ovo ispred vas je mašina! » , upita oštro i dodirnu metalnu glavu sa srebrnim slovima “˜Singer“™.
Ah, to... pa... ustvari, zabavljamo se ona i ja... za lutku, za njenu lutku šijemo.»
Drugarice, drugarice, smirite se!», reče čovek i dodirnu tetka Micu po ramenu.
«Jjjaa, ja sam samohrana udovica, ne mogu da plaćam porez, nemam čime... Ko li me je prijavio, gospodine?»
«Ali, ja nisam iz poreznog, došao sam da sašijete haljinu za moju drugaricu!» , reče i priđe joj je sasvim blizu, pa šapatom nastavi:
Molim vas sašijte tu haljinu, jako mi je stalo. Neću vam nauditi, naprotiv, platiću više od drugih i častiću, ako joj se svidi...»
Kao krupne graške pasulja, znoj se slivao niz tetka Micino lice; sve vreme je gledala dole, mučila se, mučila...
Čovek pocepa hartiju i pred mojim očima se pojavi prelepa crvena tkanina.
Meru za haljinu nemam... ona je otprilike kao vi, i visine i građe, model odaberite Vi. Evo, plaćam unapred, samo hoću haljinu za dva dana. Može?»
»A, ako niste iz poreznog... da niste iz... iz... iz UDB-e, gospodine?»
«Nisam iz UDB-e. Nisam gospodin! Ja sam drug i to je dovoljno!», reče i nestade.
Da nije provokator? A dete... šta misliš, da nije provokator?», pita tetka Mica i gleda sa strahom u očima: «Idi po majku!»
Utrčala sam u hladovinu majčine sobe. Kad sam joj sve ispričala odmah je krenula. Tek što smo stigle do hladnjaka, kad se majka okrenula i procedila kroz zube:
«A gde si ti poletela? Mica je zvala mene, a ne tebe ““ ti si dosta čula i videla, pa bi još...Vraćaj se kući i nikom ni reči! Samo bi to trebalo jadnoj Mici.»
Majka je te večeri kasno došla kući. Bila je spokojna, a ja ništa nisam smela da pitam; sve tri bile podjednako nestrpljive do dolaska nepoznatog.
Došao je, pričala je majka, i opet doneo zamotuljak. Haljina koju je Mica sašila, mu se dopala, pa je dodao i čast. «I devojčici, za sladoled!», rekao je misleći da sam Micina kćerka.
Od tada je redovno dolazio dva puta mesečno i uvek kavaljerski plaćao.
U međuvremenu se proneo glas da je “drug“ bio jedan od važnih ličnosti i da je pored žene imao i “™drugaricu“™ za koju je Mica šila haljine, zato je i hteo nju, nepoznatu samohranu šnajderku koju sem komšiluka niko nije znao. Predhodno je čuo da Mica šijucka, a ne plaća porez ““ to znači da neće pričati, tajnost zagarantovana, a korist obostrana.
Celo leto tetka Mica je šila i zarađivala, kupovala bombone za mene, drva za zimu, zelenu kafu za majku koja ju je pekla u pržunu, a miris se širio ulicom. Svi smo bili zadovoljni.
Krajem jula drug je kao i obično doneo upakovan materijal koji nas je oduševio. “Teška svila sa osobenim dezenom!“, rekla je majka, a tetka Mica - nadmašila samu sebe. Sašila je najlepšu haljinu. Kad je bila gotova, stavila ju je na vešalicu i okačila o granu loze ispod hladnjaka. S divljenjem smo je gledale: «Stvarno je lepa, a sad moram da prilegnem!», rekla je tetka Mica, ušla u zamračenu sobu, opružila se i zapala u težak omamljujući san. Trgla se od snažnog praska groma, skočila, otvorila vrata i pretrnula; nebo se otvorilo, kiša je pljuštala. «Haljina!Šta je sa haljinom, jadna ti sam?», reči se izgubiše u prasku groma i mukloj tutnjavi. U neverici ugleda ogromnu baru pod hladnjakom: sa opalim lišćem i trunjem, ugleda i haljinu.
Dotrčala je kod nas mokra i uplakana. Majka je preuzela sve u svoje ruke:
«Kad ON treba da dođe?
Za sat, dva... možda predveče... Ne znam, ništa ne znam...», govorila je smušeno, dok je mama prala haljinu i sušila je teškom crnom peglom u koju sam svaki čas duvala da raspaljujem žar; najzad, suvu i ispeglanu majka je stavila na vešalicu i okačila na vrata i tek tad smo primetile da se - haljina skupila, sav trud je bio uzaludan! Opet se tetka Mica uhvatila za glavu kukajući nad zlom sudbinom...ćutale smo i čekale. ALI, drug se nije pojavio ni te večeri, ni sutradan...a, ni mnogo kasnije. Više ga nismo videli.
«Pukla veza... znaš s kim...», rekla je majka i trepnula prema tetka Mici.
«Znam,zato je i premešten», reče tetka Mica i odahnu. «Ah, bar ću mirno spavati...»
A, šta je bilo sa haljinom? Najlepše što je moglo biti; pripala je meni i bila najlepša koju je jedna devojčica mogla imati - u to vreme.
Mila Starčević (“Priče moga grada

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa