BRANKA KRILOVIĆ ““ POZORIŠNI KRITIČAR
ENERGIJA MOJIH DRAGIH
Bilo je leto, 1974-te godine£. Radio sam preko „Studentske zadruge“ u „Plastici“ u Zemunu i vraćao se u pozne sate u Studenski grad. U velikoj gužvi u autobusu, prepoznao sam Branku Krilović. Jedva smo dve-tri reči razmenili. Dugo posle, činilo mi se da sam to umoran sanjao. Te jeseni bio sam organizator protestnog skupa zavičajnih studenata, a u delegaciji koja je išla na razgovor sa predsednikom šabačke opštine bio je i Brankin brat, Branko. Mladić britkog uma, razgovetnog opštenja, hrabar i uporan do drskosti. Istl
Kasnije, razmišljajući o Branki i o Branku, verovao sam da potiču iz valjane porodice i da je prijatno poznavati ih i biti im prijatelj. Zračili su čestitošću i iskrenošću. Imali su, kako ja kažem, visoku higijenu duha. Kao da su mi bili brat i sestra. Nažalost, Branko nas je rano napustio.
Branku sam, neke daleke godine, upoznao u Domu omladine u Šapcu. U Klubu mladih stvaralaca. Bila je učenica gimnazije. Pomalo izdvojena tiha, posebna. Ubedljivo lepo čitala je svoje pesme. Uvek smirena, ozbiljna, radna. Zračila je otmeno i pomalo usamljeno.
Danas, Branka Krilović je veoma uspešna žena, najcenjeniji (televizijski) pozorišni kritičar Radio-televizije Beograd, dakle, Srbije. O njenoj ličnosti najbolje govore njeni komentari naše pozorišne scene, njen sud - veoma prepoznatljivo obrazložen i visoko cenjen u tom svetu.
Silazeći u predele mladosti prepoznajem te u časopisima, zbornicima. Ponovo čitam tvoje pesme i pitam se zašto si utihnula?
Ne! Nisam. Poezija je samo promenila formu, mislim da je ima u tv-prilozima koje pravim. Uostalom, nedavno je urednik jednog časopisa insistirao da mu pošaljem pesme. Poslala sam, objavio je, i sasvim su u redu. Kad me, s vremena na vreme, neko ko me duže zna upozoravajuće upita; “Zašto više ne pišeš“ odgovorim pišem, za sebe, unutra. Ako otkucam pročitam sinu, koji, inače, bolje piše od mene. Milovan Vitezović je, kad sam objavila zbirku priča „Jutarnji akt“ pitao; „A pesme“? Mada su te priče, u stvari pesme. Čitam povremeno svoje ranije novinarske tekstove. Pa to je veća literatura od nečijih knjiga. Lep je osećaj da veruju u vas, i verovatno ću u to ime jednom sesti i objaviti zbirku. Inače, još ponekad sretnem nekog fanatika sa književnih večeri koji me recituje, što je zaista uzbudljivo. Naravno da je u meni, u svemu što radim, ono što sam ponela iz kuće, iz kraja. Svojevremeno me je, posle jedne naše polemike u novinama Duško Radović pitao odakle mi hrabrost da kritikujem veličine, zar se ne plašim? Zašto bih se plašila, pa ja uvek mogu da se vratim u baštu moga oca, rekla sam. Iza toga smo postali prijatelji. I zaista, energija ravnice, svih mojih dragih koji su tu ili su samo naizgled otišli, energija roditelja, moje braće, to je moja vrhovna zaštita. I tako će uvek biti.
Branku sam, neke daleke godine, upoznao u Domu omladine u Šapcu. U Klubu mladih stvaralaca. Bila je učenica gimnazije. Pomalo izdvojena tiha, posebna. Ubedljivo lepo čitala je svoje pesme. Uvek smirena, ozbiljna, radna. Zračila je otmeno i pomalo usamljeno.
Danas, Branka Krilović je veoma uspešna žena, najcenjeniji (televizijski) pozorišni kritičar Radio-televizije Beograd, dakle, Srbije. O njenoj ličnosti najbolje govore njeni komentari naše pozorišne scene, njen sud - veoma prepoznatljivo obrazložen i visoko cenjen u tom svetu.
Silazeći u predele mladosti prepoznajem te u časopisima, zbornicima. Ponovo čitam tvoje pesme i pitam se zašto si utihnula?
Ne! Nisam. Poezija je samo promenila formu, mislim da je ima u tv-prilozima koje pravim. Uostalom, nedavno je urednik jednog časopisa insistirao da mu pošaljem pesme. Poslala sam, objavio je, i sasvim su u redu. Kad me, s vremena na vreme, neko ko me duže zna upozoravajuće upita; “Zašto više ne pišeš“ odgovorim pišem, za sebe, unutra. Ako otkucam pročitam sinu, koji, inače, bolje piše od mene. Milovan Vitezović je, kad sam objavila zbirku priča „Jutarnji akt“ pitao; „A pesme“? Mada su te priče, u stvari pesme. Čitam povremeno svoje ranije novinarske tekstove. Pa to je veća literatura od nečijih knjiga. Lep je osećaj da veruju u vas, i verovatno ću u to ime jednom sesti i objaviti zbirku. Inače, još ponekad sretnem nekog fanatika sa književnih večeri koji me recituje, što je zaista uzbudljivo. Naravno da je u meni, u svemu što radim, ono što sam ponela iz kuće, iz kraja. Svojevremeno me je, posle jedne naše polemike u novinama Duško Radović pitao odakle mi hrabrost da kritikujem veličine, zar se ne plašim? Zašto bih se plašila, pa ja uvek mogu da se vratim u baštu moga oca, rekla sam. Iza toga smo postali prijatelji. I zaista, energija ravnice, svih mojih dragih koji su tu ili su samo naizgled otišli, energija roditelja, moje braće, to je moja vrhovna zaštita. I tako će uvek biti.
Najnoviji broj
18. april 2024.
