VUČIĆU, IDI NA MAURICIJUS
U svetu trenutno ima nekoliko diktatora raznih sorti. Neograničenu vlast neki od njih prikrivaju komunističkom ideologijom ili nacionalizmom. Srbiji je zapao najgori oblik ogoljenog kriminogenog apsolutizma koji se zasniva isključivo na mentalnim poremećajima Aleksandra Vučića.
U decembru 2010. godine, kad je pročitao rukopis moje prve knjige o Vučiću („Vučićev rečnik“), Vojislav Šešelj mi se javio iz Haga i rekao: „Dobro si pogodio prirodu njegovog ludila“. Nažalost, od tada je ludilo metastaziralo, raširilo se i zarazilo sve segmente društva i države. Nelečen, vladar u toj bolesti uživa, a narod pati.
Svim potezima i izjavama Vučić sprovodi lobotomiju nad podanicima, pretvarajući celu Srbiju u vlastito ogledno dobro. Samovoljno, vođen ličnim hirovima, upravlja svim institucijama. Policiju je pretvorio u pretorijansku gardu koja služi za zaštitu imperatora i njegove dvorske svite. Naoružane odrede dao je na upravljanje Nebojši dr Stefanoviću, koji, bahat i primitivan, povodom masakra u Žitištu izjavljuje: „Kad primetite nešto sumnjivo, odmah zovite policiju“. Vučićeva policija će pomoći građanima, osim ako ih hapse i zlostavljaju režimski mafijaši pod fantomkama, kao u Savamali ili na vidikovačkoj pijaci, gde je brutalnost komunalaca plaćena jednim životom.
U još teže stanje Vučić je doveo pravosudni sistem. Njegovi sudovi oslobodili su krivične odgovornosti za najteža dela Stanka Subotića Caneta, Mihalja Kertesa, Zvonka Veselinovića i poništili prvostepenu presudu narko-bosu Darku Šariću. Umesto režimu podobnih švercera i prevaranata, sudovi drakonski kažnjavaju normalne građane. Tortura je toliko uzela maha da ljude koji nisu platili prekršajne kazne hapse na granici. Ko je uhvaćen u autobusu bez karte i nije podmirio ceh od 6.000 dinara, ne može da ide na letovanje. E, kad Željko Mitrović duguje šest miliona evra neplaćenog poreza, to nema veze, bez problema može da Mediteranom krstari svojom jahtom vrednom deset miliona evra. Kad majstori iz Elektrodistribucije uhvate Lepu Brenu da u nekoliko svojih objekata pomoću „šokatora“ krade struju vrednu preko 40.000 evra, nikom ništa. Štetu će nadoknaditi sudski izvršitelji, koji progone obične proleterske porodice koje, usled neimaštine, duguju po nekoliko hiljada dinara.
Istovremeno dok uništava ostatke srpske privrede, mandatar se minhauzenski maštovito i uporno divi nepostojećim uspesima svoje vlasti.
““ Bili smo na rubu propasti, sada samo među najbogatijim državama u Evropi ““ ruga se Vučić žrtvama ekonomske katastrofe koju je lično kreirao.
S namerom da opseni i opet prevari lakoverne glasače, tokom izborne kampanje svakodnevno je seckao crvene vrpce i sadio kamen-temeljce, otvarajući nezavršene puteve i najavljujući izgradnju preduzeća. Kako to u praksi izgleda vidi se na primeru fabrike municije u Uzićima kod Požege. Krajem aprila predsednik Srpske napredne stranke položio je temeljac i obećao da će u toj firmi biti uposleno 350 radnika koji će godišnje proizvoditi 140 miliona komada razne municije. Investiciju od 90 miliona evra obezbedio je „Borbeni složeni sistem“, ćerka-firma Jugoimport-SDPR-a. Dva i po meseca kasnije, u Uzićima je nikla velelepna livada. Jednog dana u dalekoj budućnosti, kad iskopaju Vučićev kamen-temeljac, arheolozi neće uspeti da rastumače zašto ga je neko zakopao usred nedođije.
Do kraja ove godine još 60.000 radnika ostaće bez posla. Pošto Vučić priča da je Srbija postala „ekonomski tigar“, otpušteni radnici mogu da se pridruže penzionerima, pa da zajedno rasteruju pse lutalice od kontejnera, boreći se za koru suvog hleba.
Ponosan na svoje vizionarske sposobnosti, Vučić veselo objavljuje kako je srpsku ekonomiju zaštitio od potresa koje je u svetskom privrednom sistemu izazvao izlazak Velike Britanije iz Evropske unije. Devalvirali su funta i evro, ali, zahvaljujući mudrim potezima naše vlasti, dinar je stabilan i neuništiv. Vučić je na vreme, kaže, pripremio plan za odbranu privrede.
Najuspešniji srpski stend-ap komičar, aktuelni mandatar, koristi svaku priliku da uveseljava publiku. Povod nije bitan, jednako strasno iznosi sve vrste emocija. Kad „Fijat“ najavi ukidanje jedne smene i otpuštanje 900 radnika iz fabrike u Kragujevcu, mandatar održi konferenciju za novinare i, sav skrušen, prizna da je to loša, jako loša vest. Onda ode u Torino, razgovara s portirom u „Fijatu“, vrati se u Beograd i svečano objavi mnogo radosnu vest ““ italijanski automobilski gigant zaista će ukinuti jednu smenu, ali nastavlja da radi u dve, bar još neko vreme, ako dobije novi paket subvencija.
Kao pravi Srbin s dna bugojanske kace, vladar odbija terapiju i leči se sam. Upravo na konferencijama za medije. Nema tog leka koji bolje smiruje živce od istresanja nervoze na novinare. Statisti iz režimskih medija bombarduju ga žestokim pitanjima, poput: „Da li je moguće da ima i onih koji ne vide da ste vi u pravu“, „Zašto ulažu napor da vam se suprotstave kad se zna da ste nepobedivi“ i sl. Posle takvog petinga, u drugom činu horor-predstave reč dobije i poneki novinar iz nezavisnog medija, tek da bi Vučiću nabacio šlagvort za režanje. Scenario je uvek isti. Vladar se prvo snuždi, malo prediše i koluta očima, zgrožen činjenicom da, eto, ipak ima i onih koji sumnjaju u njegove maestralne uspehe. Ali, neka, zna on da je ta sumnja neiskrena, da nju podjaruju domaći izdajnici i strani plaćenici. Posle dahtanja i prenemaganja, Vučić skida masku i pokazuje svoje pravo lice ““ agresivne babe piljarice.
““ Draga Jelena, i vi znate da dokazi za vaše tvrdnje ne postoje, iako biste vi silno želeli da vam neko poveruje. Draga, nemojte da se ljutite što vas se ne plašim. Ja nikada neću“¦ ““ i onda počinje siktanje koje nema veze s postavljenim pitanjem.
Zamena teza uspevaće dok se ne nađe novinar koji će mu odgovoriti kako zaslužuje:
““ Dragi Aleksandre, nisam vas to pitao.
U okviru priprema za konstituisanje nove vlade, mandatar konsultacije vodi preko naslovnih strana „Kurira“ i „Informera“. Na njima targetuje Zoranu Mihajlović, bogatašicu koja besramno iritira sirotinju svojim skupim firmiranim satovima. Ivica Dačić je još gori. Ne samo što je uzimao mito u koferu i poslovao s najopasnijim narko-bosovima na svetu Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana, i Darkom Šarićem, nego ima i pomamljene ljubavnice koje šenluče po partiji i javnim preduzećima. Vučićevi bilteni su sablažnjeni Dačićevim ponašanjem. Nekada se hvalio da je ćerku Andreu napravio u jednom hotelu na Šanzelizeu, gde noćenje košta 3.000 evra, a sad se, po mnogo većim cenama, tamo provodi s nestašnim saradnicama. Ni Aleksandar Antić nije bolji. Izgleda tunjavo, ali spreman je na svako nepočinstvo, pa i da reketira koga stigne.
Sve njih, kad za to dođe vreme, Vučić će skinuti sa stuba srama, na koji ih je sam okačio, pa će ih ubaciti u vladu i dati im, takvima kakvi su, najodgovornije funkcije. No, ko hoće da se uhvati u kolo s njim, mora da prođe kroz kurirsko sito i informersko rešeto.
Isti tretman mogu da očekuju i ostali Vučićevi saveznici koji se nadaju ulasku u vlast. Dakle, neka se na blato pripreme Nenad Popović, Velimir Ilić, Dragan Marković Palma“¦ Drhtaće dok mandatar ne podeli resore i ne napiše ekspoze.
Kako sa koalicionim partnerima, Vučić se tako ponaša i prema onima koji su ga doveli i koji ga još trpe na vlasti. Amerikanci su još prošlog leta zategli povodac, pokušavajući da pripitome i dresiraju svog ljubimca. Otvoreno su mu dali do znanja da neće tolerisati nerešavanje slučaja ubistva braće Bitići, nekažnjavanje učesnika korupcionaške afere u kojoj je stradala firma Marka Krandala i Lidije Udovički, kao i zavođenje medijskog mraka. Vučić je pokušao da balansira, ali karakter je jači od inteligencije. Prvo je lažirao rezultate izbora, a onda je, kao kompletni idiot, organizovao noćno rušenje objekata u Savamali i zlostavljanje građana. Dovoljno da Amerikanci finansijski i logistički podrže pokret „Ne da(vi)mo Beograd“.
Neki od glasova koji se mešaju u Vučićevoj glavi rekao mu je da ambasadora Kajla Skota tretira kao Dačića, da ga malo satanizuje kroz svoje medije, a sam da, na konferencijama, pokaže muške mišice herojskim izjavama kako račune polaže samo svom narodu. Preigrao se. Ne ide to tako, ne s Amerikancima.
Iako im je poznato s kakvim šarlatanom imaju posla, Amerikanci Vučića još tretiraju vrlo ozbiljno, što može da se proceni bar po zahtevima koje mu ispostavljaju. Uz mnoge ultimatume vezane za Kosovo i Republiku Srpsku, ambasador Skot od Vučića traži i konkretne kadrovske promene u vrhu zvanične i neformalne vlasti.
Osnovni zahtev je jednostavan ““ eliminacija Nikole Petrovića iz Vučićevog okruženja i oduzimanje svih javnih funkcija. Amerikance ne zanimaju „sitne“ činjenice poput te da je Petrović moćniji od Vučića. Vašigntonska administracija je na isti način, zanemarujući realnost na srpskoj političkoj sceni, od Slobodana Miloševića tražila da Albancima preda Kosovo, a kasnije od Zorana Đinđića da ceo bivši državni i vojni vrh izruči Haškom tribunalu i da se obračuna s mafijom. Milošević i Đinđić nisu imali snage da izvrše te zadatke, ni Vučić ne može da se reši dvostrukog kuma.
Naprotiv, odlučan da tera do kraja, Vučić je Petroviću namenio mesto generalnog direktora EPS-a. Inaćenjem i besmislenom zaštitom svog konsiljerea, Vučić ne može da profitira. Naprotiv, ako je birao najkraći i najbrži put za propast, dobro je izabrao.
Pun kompleksa, svestan da njegov diletantski avanturizam nema podršku normalnih građana, Aleksandar Vučić se javno identifikovao s Milanom Stojadinovićem. Kaže, jednog dana imaće isti tretman.
Delimično je u pravu. Kao predsednik vlade u Kraljevini Jugoslaviji, Stojadinović je pokušao da potpiše konkordat, na štetu Srbije. Nije uspeo. Pao je s vlasti i, na zahtev Britanaca, prognan je na Mauricius. Posle Drugog svetskog rata, u emigraciji, sarađivao je sa Antom Pavelićem.
S obzirom da sličnost zaista postoji, treba podržati Vučićevu ideju da što pre i zauvek otputuje na Mauricius.
Iza Aleksandra Vučića i mene nalazi se skoro 20 godina turbulentnog odnosa u kome su podjednak značaj imali periodi u kojima smo se sukobili, ignorisali i sarađivali. Na isti način, igrom slučaja, u isto vreme, u skladu s ličnim afinitetima, karakterima i mogućnostima, odredili smo svoje sudbine. On je ušao u politiku, ja u novinarstvo.
Kad sam prihvatio saradnju s Vučićem, pogrešio sam. Stidim se i kajem zbog toga. Siguran sam da se i on kaje.
KNjIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702
U decembru 2010. godine, kad je pročitao rukopis moje prve knjige o Vučiću („Vučićev rečnik“), Vojislav Šešelj mi se javio iz Haga i rekao: „Dobro si pogodio prirodu njegovog ludila“. Nažalost, od tada je ludilo metastaziralo, raširilo se i zarazilo sve segmente društva i države. Nelečen, vladar u toj bolesti uživa, a narod pati.
Svim potezima i izjavama Vučić sprovodi lobotomiju nad podanicima, pretvarajući celu Srbiju u vlastito ogledno dobro. Samovoljno, vođen ličnim hirovima, upravlja svim institucijama. Policiju je pretvorio u pretorijansku gardu koja služi za zaštitu imperatora i njegove dvorske svite. Naoružane odrede dao je na upravljanje Nebojši dr Stefanoviću, koji, bahat i primitivan, povodom masakra u Žitištu izjavljuje: „Kad primetite nešto sumnjivo, odmah zovite policiju“. Vučićeva policija će pomoći građanima, osim ako ih hapse i zlostavljaju režimski mafijaši pod fantomkama, kao u Savamali ili na vidikovačkoj pijaci, gde je brutalnost komunalaca plaćena jednim životom.
U još teže stanje Vučić je doveo pravosudni sistem. Njegovi sudovi oslobodili su krivične odgovornosti za najteža dela Stanka Subotića Caneta, Mihalja Kertesa, Zvonka Veselinovića i poništili prvostepenu presudu narko-bosu Darku Šariću. Umesto režimu podobnih švercera i prevaranata, sudovi drakonski kažnjavaju normalne građane. Tortura je toliko uzela maha da ljude koji nisu platili prekršajne kazne hapse na granici. Ko je uhvaćen u autobusu bez karte i nije podmirio ceh od 6.000 dinara, ne može da ide na letovanje. E, kad Željko Mitrović duguje šest miliona evra neplaćenog poreza, to nema veze, bez problema može da Mediteranom krstari svojom jahtom vrednom deset miliona evra. Kad majstori iz Elektrodistribucije uhvate Lepu Brenu da u nekoliko svojih objekata pomoću „šokatora“ krade struju vrednu preko 40.000 evra, nikom ništa. Štetu će nadoknaditi sudski izvršitelji, koji progone obične proleterske porodice koje, usled neimaštine, duguju po nekoliko hiljada dinara.
Istovremeno dok uništava ostatke srpske privrede, mandatar se minhauzenski maštovito i uporno divi nepostojećim uspesima svoje vlasti.
““ Bili smo na rubu propasti, sada samo među najbogatijim državama u Evropi ““ ruga se Vučić žrtvama ekonomske katastrofe koju je lično kreirao.
S namerom da opseni i opet prevari lakoverne glasače, tokom izborne kampanje svakodnevno je seckao crvene vrpce i sadio kamen-temeljce, otvarajući nezavršene puteve i najavljujući izgradnju preduzeća. Kako to u praksi izgleda vidi se na primeru fabrike municije u Uzićima kod Požege. Krajem aprila predsednik Srpske napredne stranke položio je temeljac i obećao da će u toj firmi biti uposleno 350 radnika koji će godišnje proizvoditi 140 miliona komada razne municije. Investiciju od 90 miliona evra obezbedio je „Borbeni složeni sistem“, ćerka-firma Jugoimport-SDPR-a. Dva i po meseca kasnije, u Uzićima je nikla velelepna livada. Jednog dana u dalekoj budućnosti, kad iskopaju Vučićev kamen-temeljac, arheolozi neće uspeti da rastumače zašto ga je neko zakopao usred nedođije.
Do kraja ove godine još 60.000 radnika ostaće bez posla. Pošto Vučić priča da je Srbija postala „ekonomski tigar“, otpušteni radnici mogu da se pridruže penzionerima, pa da zajedno rasteruju pse lutalice od kontejnera, boreći se za koru suvog hleba.
Ponosan na svoje vizionarske sposobnosti, Vučić veselo objavljuje kako je srpsku ekonomiju zaštitio od potresa koje je u svetskom privrednom sistemu izazvao izlazak Velike Britanije iz Evropske unije. Devalvirali su funta i evro, ali, zahvaljujući mudrim potezima naše vlasti, dinar je stabilan i neuništiv. Vučić je na vreme, kaže, pripremio plan za odbranu privrede.
Najuspešniji srpski stend-ap komičar, aktuelni mandatar, koristi svaku priliku da uveseljava publiku. Povod nije bitan, jednako strasno iznosi sve vrste emocija. Kad „Fijat“ najavi ukidanje jedne smene i otpuštanje 900 radnika iz fabrike u Kragujevcu, mandatar održi konferenciju za novinare i, sav skrušen, prizna da je to loša, jako loša vest. Onda ode u Torino, razgovara s portirom u „Fijatu“, vrati se u Beograd i svečano objavi mnogo radosnu vest ““ italijanski automobilski gigant zaista će ukinuti jednu smenu, ali nastavlja da radi u dve, bar još neko vreme, ako dobije novi paket subvencija.
Kao pravi Srbin s dna bugojanske kace, vladar odbija terapiju i leči se sam. Upravo na konferencijama za medije. Nema tog leka koji bolje smiruje živce od istresanja nervoze na novinare. Statisti iz režimskih medija bombarduju ga žestokim pitanjima, poput: „Da li je moguće da ima i onih koji ne vide da ste vi u pravu“, „Zašto ulažu napor da vam se suprotstave kad se zna da ste nepobedivi“ i sl. Posle takvog petinga, u drugom činu horor-predstave reč dobije i poneki novinar iz nezavisnog medija, tek da bi Vučiću nabacio šlagvort za režanje. Scenario je uvek isti. Vladar se prvo snuždi, malo prediše i koluta očima, zgrožen činjenicom da, eto, ipak ima i onih koji sumnjaju u njegove maestralne uspehe. Ali, neka, zna on da je ta sumnja neiskrena, da nju podjaruju domaći izdajnici i strani plaćenici. Posle dahtanja i prenemaganja, Vučić skida masku i pokazuje svoje pravo lice ““ agresivne babe piljarice.
““ Draga Jelena, i vi znate da dokazi za vaše tvrdnje ne postoje, iako biste vi silno želeli da vam neko poveruje. Draga, nemojte da se ljutite što vas se ne plašim. Ja nikada neću“¦ ““ i onda počinje siktanje koje nema veze s postavljenim pitanjem.
Zamena teza uspevaće dok se ne nađe novinar koji će mu odgovoriti kako zaslužuje:
““ Dragi Aleksandre, nisam vas to pitao.
U okviru priprema za konstituisanje nove vlade, mandatar konsultacije vodi preko naslovnih strana „Kurira“ i „Informera“. Na njima targetuje Zoranu Mihajlović, bogatašicu koja besramno iritira sirotinju svojim skupim firmiranim satovima. Ivica Dačić je još gori. Ne samo što je uzimao mito u koferu i poslovao s najopasnijim narko-bosovima na svetu Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana, i Darkom Šarićem, nego ima i pomamljene ljubavnice koje šenluče po partiji i javnim preduzećima. Vučićevi bilteni su sablažnjeni Dačićevim ponašanjem. Nekada se hvalio da je ćerku Andreu napravio u jednom hotelu na Šanzelizeu, gde noćenje košta 3.000 evra, a sad se, po mnogo većim cenama, tamo provodi s nestašnim saradnicama. Ni Aleksandar Antić nije bolji. Izgleda tunjavo, ali spreman je na svako nepočinstvo, pa i da reketira koga stigne.
Sve njih, kad za to dođe vreme, Vučić će skinuti sa stuba srama, na koji ih je sam okačio, pa će ih ubaciti u vladu i dati im, takvima kakvi su, najodgovornije funkcije. No, ko hoće da se uhvati u kolo s njim, mora da prođe kroz kurirsko sito i informersko rešeto.
Isti tretman mogu da očekuju i ostali Vučićevi saveznici koji se nadaju ulasku u vlast. Dakle, neka se na blato pripreme Nenad Popović, Velimir Ilić, Dragan Marković Palma“¦ Drhtaće dok mandatar ne podeli resore i ne napiše ekspoze.
Kako sa koalicionim partnerima, Vučić se tako ponaša i prema onima koji su ga doveli i koji ga još trpe na vlasti. Amerikanci su još prošlog leta zategli povodac, pokušavajući da pripitome i dresiraju svog ljubimca. Otvoreno su mu dali do znanja da neće tolerisati nerešavanje slučaja ubistva braće Bitići, nekažnjavanje učesnika korupcionaške afere u kojoj je stradala firma Marka Krandala i Lidije Udovički, kao i zavođenje medijskog mraka. Vučić je pokušao da balansira, ali karakter je jači od inteligencije. Prvo je lažirao rezultate izbora, a onda je, kao kompletni idiot, organizovao noćno rušenje objekata u Savamali i zlostavljanje građana. Dovoljno da Amerikanci finansijski i logistički podrže pokret „Ne da(vi)mo Beograd“.
Neki od glasova koji se mešaju u Vučićevoj glavi rekao mu je da ambasadora Kajla Skota tretira kao Dačića, da ga malo satanizuje kroz svoje medije, a sam da, na konferencijama, pokaže muške mišice herojskim izjavama kako račune polaže samo svom narodu. Preigrao se. Ne ide to tako, ne s Amerikancima.
Iako im je poznato s kakvim šarlatanom imaju posla, Amerikanci Vučića još tretiraju vrlo ozbiljno, što može da se proceni bar po zahtevima koje mu ispostavljaju. Uz mnoge ultimatume vezane za Kosovo i Republiku Srpsku, ambasador Skot od Vučića traži i konkretne kadrovske promene u vrhu zvanične i neformalne vlasti.
Osnovni zahtev je jednostavan ““ eliminacija Nikole Petrovića iz Vučićevog okruženja i oduzimanje svih javnih funkcija. Amerikance ne zanimaju „sitne“ činjenice poput te da je Petrović moćniji od Vučića. Vašigntonska administracija je na isti način, zanemarujući realnost na srpskoj političkoj sceni, od Slobodana Miloševića tražila da Albancima preda Kosovo, a kasnije od Zorana Đinđića da ceo bivši državni i vojni vrh izruči Haškom tribunalu i da se obračuna s mafijom. Milošević i Đinđić nisu imali snage da izvrše te zadatke, ni Vučić ne može da se reši dvostrukog kuma.
Naprotiv, odlučan da tera do kraja, Vučić je Petroviću namenio mesto generalnog direktora EPS-a. Inaćenjem i besmislenom zaštitom svog konsiljerea, Vučić ne može da profitira. Naprotiv, ako je birao najkraći i najbrži put za propast, dobro je izabrao.
Pun kompleksa, svestan da njegov diletantski avanturizam nema podršku normalnih građana, Aleksandar Vučić se javno identifikovao s Milanom Stojadinovićem. Kaže, jednog dana imaće isti tretman.
Delimično je u pravu. Kao predsednik vlade u Kraljevini Jugoslaviji, Stojadinović je pokušao da potpiše konkordat, na štetu Srbije. Nije uspeo. Pao je s vlasti i, na zahtev Britanaca, prognan je na Mauricius. Posle Drugog svetskog rata, u emigraciji, sarađivao je sa Antom Pavelićem.
S obzirom da sličnost zaista postoji, treba podržati Vučićevu ideju da što pre i zauvek otputuje na Mauricius.
Iza Aleksandra Vučića i mene nalazi se skoro 20 godina turbulentnog odnosa u kome su podjednak značaj imali periodi u kojima smo se sukobili, ignorisali i sarađivali. Na isti način, igrom slučaja, u isto vreme, u skladu s ličnim afinitetima, karakterima i mogućnostima, odredili smo svoje sudbine. On je ušao u politiku, ja u novinarstvo.
Kad sam prihvatio saradnju s Vučićem, pogrešio sam. Stidim se i kajem zbog toga. Siguran sam da se i on kaje.
KNjIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702
Predrag Popović
Najnoviji broj
18. april 2024.
