Intervju: doktor ekonomskih nauka, profesor Visoke poljoprivredne Škole strukovnih studija Dejan GrujiĆ
SRBIJA SE MORA OKRENUTI POLjOPRIVREDI
Poljoprivreda u Srbiji je zadnjih dvadesetak godina doživela sudbinu ukupne privrede, a to znači izuzetno veliku devastaciju. Neophodno je da se Srbija okrene sebi, naročito u sferi poljoprivrede. Ako mislimo da razvoj poljoprivrede baziramo samo na inostranom kapitalu, onda to neće biti srpska privreda, profit neće ostajati u Srbiji, niti će biti u funkciji njenog razvoja, a naš narod će postati samo jeftina radna snaga na zemljištu koje su od nas kupili stranci- kaže za “Glas Poljoprivrednika“ profesor D&#
Kako smo to doveli poljoprivredu na ovako niske grane?
-Mi smo našu poljoprivredu, i uopšte privredu uništili upravo sledećim merama: Potpunim otvaranjem tržišta (liberalizacijom) i procesom privatizacije. Danas imamo nekoliko stotina hiljada hektara najplodnijeg zemljišta, pre svega na području Vojvodine, koje je praktično u rukama stranaca, iako zakon to ne dozvoljava. Na teritoriji Republike Srbije omogućeno je da se filijale inostranih kompanija osnuju kao domaća pravna lica. Tako su stranci dobili mogućnost da ravnopravno sa domaćim kupcima učestvuju u privatizaciji i kupuju naše poljoprivredno zemljište, kao i sve druge privredne resurse. Naše firme u takvim uslovima ne mogu da budu konkurentne, jer nemaju pristup kapitalu kakav imaju filijale inostranih firmi, niti imaju pravo prvenstva, zaštitu i lobističku podršku od strane naše vlade, kao što filijale inostranih firmi imaju od svojih ambasada. Ako sadašnja generacija nije sposobna da resursima koje je imala obezbedi sebi održiv ekonomski razvoj, šta će naredne generacije koje dolaze moći da učine bez ikakvih resursa. Mi smo rasprodali ili rasprodajemo prirodne nacionalne resurse, zemljišne i vodne, kao nijedna zemlja u Evropi.
Deluje da smo u Evropu krenuli neozbiljno. Kako da zaštitimo poljoprivredu od potpune liberalizacije tržišta?
- Najočigledniji primer ekonomske neozbiljnosti ili neznanja naše političke elite možemo videti na primeru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Od potpisivanja SSP Srbije, Evropskoj uniji, mi smo jedina zemlja na svetu koja je dozvolila da još u procesu pridruživanja, pre nego što uopšte dobijemo pristup evropskim fondovima za poboljšanje konkurentnosti nacionalnih poljoprivreda i regionalnog ruralnog razvoja, poljoprivredno zemljište, kao najznačajniji privredni resurs za poljoprivrednu proizvodnju, prodajemo strancima po istim uslovima kao i našim državljanima. Sve druge zemlje su tu uredbu SSP vezale za početak članstva u EU, a neke su čak izborile moratorijum od 7 do 12 godina posle prijema u EU, dok je Mađarska čak sedam godina posle ulaska u EU promenila Ustav i zabranila prodaju obradivog poljoprivrednog zemljišta kao najznačajnijeg nacionalnog resursa u cilju očuvanja porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.
Pomenuli ste zakonska rešenja a zakoni već postoje. Kažu da je problem u primeni?
-Mislim da je neophodno da izvršimo promenu Zakona o poljoprivrednom zemljištu, na taj način da u njega ugradimo sve ono što je ugrađeno u zakone zemalja članica EU. Nemoguće je da u okviru EU neki zakoni važe za određenu grupu zemalja, a za neke druge zemlje ne važe. Mi moramo shvatiti da je Zakon o zemljištu poslednja linija odbrane zemljišnih resursa u Srbiji, pri čemu se u slučaju promene Ustava, koja se najavljuje, treba ugledati na Mađarsku koja je kao punopravna članica EU zbog sprečavanja prodaje zemlje strancima promenila Ustav.
I pored pomenutih problema, poljoprivreda je najznačajnija izvozna grana, ili je to samo statistički podatak?
-Kada je reč o izvozu poljoprivrednih proizvoda, mogu reći da on stagnira. To što imamo prividno povećanje izvoza, rezultat je smanjenje stanovništva za oko 35.000 godišnje. S druge strane uvoz brže raste od izvoza. Srbija, na žalost, ima 424.000 hektara nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta. Ako bismo jednu trećinu od tog zemljišta, ili oko 150.000 hektara, sertifikovali samo u toku jedne godine za organsku proizvodnju, mogli bismo zaposliti 450.000 radnika u organskoj poljoprivredi i postati zemlja sa najvećim sertifikovanim površinama i vodeći proizvođač organskih poljoprivrednih proizvoda za tržišta EU, pa i Amerike i Rusije. EU ima pola milijarde potrošača, a njih deset posto preferira organske proizvode, a uz to su platežno veoma sposobni. Srbija bi mogla da bude jedan od svetskih lidera u proizvodnji organske hrane i da ima marketinški imidž zemlje bez GMO. Zato je potrebno da ne dozvolimo uzgoj GMO u našoj zemlji i sačuvamo stečeni imidž najvećeg evropskog proizvođača genetski nemodifikovane soje. Kada je reč o izvozu u Rusiju, mislim da na njenom velikom i zahtevnom tržištu nismo dovoljno konkurentni.
U vašoj analizi srpske poljoprivrede da li se vidi rešenje nastalih problema?
-Moj utisak je da se u Srbiji realizuje jedan smišljen koncept koji nikada do sada nije kritički analiziran. Naši domaći biznismeni predodređeni su da u procesu tranzicije odrade prljav posao zarad novih inostranih gazda, kojima će posle biti prinuđeni da predaju imovinu i poslove. Tako smo već izgubili kompletnu trgovinu poljoprivredno-prehrambenim proizvodima, pa danas skoro da nemamo ni jednu nacionalnu kompaniju koja je prepoznatljiva na srpskom tržištu. Ali zato u svakom delu Srbije postoje inostrani hipermarketi. Mi treba da postavimo pitanje sebi kako je to agroprivreda Hrvatske, koja je po svojim potencijalima duplo manja od naše agroprivrede, uspela da ovlada tolikom imovinom u Srbiji, i da praktično preuzme toliki deo resursa i kapitala u agroprehrambenom sektoru Srbije. Tipičan primer za ono što govorim je izvorište mineralne vode „Mivela“. Ona je među pet najkvalitetnijih mineralnih voda u Evropi, s obzirom na značaj magnezijuma i balans između magnezijuma i drugih elemenata u toj vodi.
Naši domaći biznismeni predodređeni su da u procesu tranzicije odrade prljav posao zarad novih inostranih gazda, kojima će posle biti prinuđeni da predaju imovinu i poslove
Italijanska kompanija „Ferero“ planira da proizvodi lešnike na 10.000 hektara u Srbiji. Zašto mi to nismo mogli da uradimo? Ako bi na 424.000 hektara zasadili samo lipu, bagrem i kesten, dobili bismo tri cvetnice na kojima može da se razvija pčelarstvo. Ako računamo drvnu masu, lipov cvet i kesten, samo po osnovu 300 kilograma meda po svakom hektaru, Srbija bi godišnje mogla da zaradi čak 636 miliona evra. Ove se cvetnice ne tretiraju nikakvim herbicidima od kojih su pčele ugrožene, a za plasman takvog meda ne postoji nikakvo ograničenje nigde u svetu.
-Mi smo našu poljoprivredu, i uopšte privredu uništili upravo sledećim merama: Potpunim otvaranjem tržišta (liberalizacijom) i procesom privatizacije. Danas imamo nekoliko stotina hiljada hektara najplodnijeg zemljišta, pre svega na području Vojvodine, koje je praktično u rukama stranaca, iako zakon to ne dozvoljava. Na teritoriji Republike Srbije omogućeno je da se filijale inostranih kompanija osnuju kao domaća pravna lica. Tako su stranci dobili mogućnost da ravnopravno sa domaćim kupcima učestvuju u privatizaciji i kupuju naše poljoprivredno zemljište, kao i sve druge privredne resurse. Naše firme u takvim uslovima ne mogu da budu konkurentne, jer nemaju pristup kapitalu kakav imaju filijale inostranih firmi, niti imaju pravo prvenstva, zaštitu i lobističku podršku od strane naše vlade, kao što filijale inostranih firmi imaju od svojih ambasada. Ako sadašnja generacija nije sposobna da resursima koje je imala obezbedi sebi održiv ekonomski razvoj, šta će naredne generacije koje dolaze moći da učine bez ikakvih resursa. Mi smo rasprodali ili rasprodajemo prirodne nacionalne resurse, zemljišne i vodne, kao nijedna zemlja u Evropi.
Deluje da smo u Evropu krenuli neozbiljno. Kako da zaštitimo poljoprivredu od potpune liberalizacije tržišta?
- Najočigledniji primer ekonomske neozbiljnosti ili neznanja naše političke elite možemo videti na primeru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Od potpisivanja SSP Srbije, Evropskoj uniji, mi smo jedina zemlja na svetu koja je dozvolila da još u procesu pridruživanja, pre nego što uopšte dobijemo pristup evropskim fondovima za poboljšanje konkurentnosti nacionalnih poljoprivreda i regionalnog ruralnog razvoja, poljoprivredno zemljište, kao najznačajniji privredni resurs za poljoprivrednu proizvodnju, prodajemo strancima po istim uslovima kao i našim državljanima. Sve druge zemlje su tu uredbu SSP vezale za početak članstva u EU, a neke su čak izborile moratorijum od 7 do 12 godina posle prijema u EU, dok je Mađarska čak sedam godina posle ulaska u EU promenila Ustav i zabranila prodaju obradivog poljoprivrednog zemljišta kao najznačajnijeg nacionalnog resursa u cilju očuvanja porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.
Pomenuli ste zakonska rešenja a zakoni već postoje. Kažu da je problem u primeni?
-Mislim da je neophodno da izvršimo promenu Zakona o poljoprivrednom zemljištu, na taj način da u njega ugradimo sve ono što je ugrađeno u zakone zemalja članica EU. Nemoguće je da u okviru EU neki zakoni važe za određenu grupu zemalja, a za neke druge zemlje ne važe. Mi moramo shvatiti da je Zakon o zemljištu poslednja linija odbrane zemljišnih resursa u Srbiji, pri čemu se u slučaju promene Ustava, koja se najavljuje, treba ugledati na Mađarsku koja je kao punopravna članica EU zbog sprečavanja prodaje zemlje strancima promenila Ustav.
I pored pomenutih problema, poljoprivreda je najznačajnija izvozna grana, ili je to samo statistički podatak?
-Kada je reč o izvozu poljoprivrednih proizvoda, mogu reći da on stagnira. To što imamo prividno povećanje izvoza, rezultat je smanjenje stanovništva za oko 35.000 godišnje. S druge strane uvoz brže raste od izvoza. Srbija, na žalost, ima 424.000 hektara nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta. Ako bismo jednu trećinu od tog zemljišta, ili oko 150.000 hektara, sertifikovali samo u toku jedne godine za organsku proizvodnju, mogli bismo zaposliti 450.000 radnika u organskoj poljoprivredi i postati zemlja sa najvećim sertifikovanim površinama i vodeći proizvođač organskih poljoprivrednih proizvoda za tržišta EU, pa i Amerike i Rusije. EU ima pola milijarde potrošača, a njih deset posto preferira organske proizvode, a uz to su platežno veoma sposobni. Srbija bi mogla da bude jedan od svetskih lidera u proizvodnji organske hrane i da ima marketinški imidž zemlje bez GMO. Zato je potrebno da ne dozvolimo uzgoj GMO u našoj zemlji i sačuvamo stečeni imidž najvećeg evropskog proizvođača genetski nemodifikovane soje. Kada je reč o izvozu u Rusiju, mislim da na njenom velikom i zahtevnom tržištu nismo dovoljno konkurentni.
U vašoj analizi srpske poljoprivrede da li se vidi rešenje nastalih problema?
-Moj utisak je da se u Srbiji realizuje jedan smišljen koncept koji nikada do sada nije kritički analiziran. Naši domaći biznismeni predodređeni su da u procesu tranzicije odrade prljav posao zarad novih inostranih gazda, kojima će posle biti prinuđeni da predaju imovinu i poslove. Tako smo već izgubili kompletnu trgovinu poljoprivredno-prehrambenim proizvodima, pa danas skoro da nemamo ni jednu nacionalnu kompaniju koja je prepoznatljiva na srpskom tržištu. Ali zato u svakom delu Srbije postoje inostrani hipermarketi. Mi treba da postavimo pitanje sebi kako je to agroprivreda Hrvatske, koja je po svojim potencijalima duplo manja od naše agroprivrede, uspela da ovlada tolikom imovinom u Srbiji, i da praktično preuzme toliki deo resursa i kapitala u agroprehrambenom sektoru Srbije. Tipičan primer za ono što govorim je izvorište mineralne vode „Mivela“. Ona je među pet najkvalitetnijih mineralnih voda u Evropi, s obzirom na značaj magnezijuma i balans između magnezijuma i drugih elemenata u toj vodi.
Naši domaći biznismeni predodređeni su da u procesu tranzicije odrade prljav posao zarad novih inostranih gazda, kojima će posle biti prinuđeni da predaju imovinu i poslove
Italijanska kompanija „Ferero“ planira da proizvodi lešnike na 10.000 hektara u Srbiji. Zašto mi to nismo mogli da uradimo? Ako bi na 424.000 hektara zasadili samo lipu, bagrem i kesten, dobili bismo tri cvetnice na kojima može da se razvija pčelarstvo. Ako računamo drvnu masu, lipov cvet i kesten, samo po osnovu 300 kilograma meda po svakom hektaru, Srbija bi godišnje mogla da zaradi čak 636 miliona evra. Ove se cvetnice ne tretiraju nikakvim herbicidima od kojih su pčele ugrožene, a za plasman takvog meda ne postoji nikakvo ograničenje nigde u svetu.
Najnoviji broj
18. april 2024.
