GDE JE ŽIVOT U KUĆI BOLA

„Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov“.
Rečenicom kojom Meša Selimović počinje roman „Derviš i smrt“, započinjemo, ne bez razloga, no zato što je sve na ovom svetu u vezi sa svim, priču Save Janjić. Ukoliko bismo započeli rečju, onda bismo odabrali ““ Stradanje.
Sava je rođena na Savindan, u selu Živaja, u Kostajnici, u bivšoj Jugoslaviji. Tu su je zatekla dva rata, Drugi svetski, kad je bila dete i „naš“ rat, kao zrelu ženu, kad je izbegla sa porodicom u Srbiju. U prvom su joj zapalili kuću, u drugom još jednu, a treća, koju joj je sin kupio, u planu je za rušenje.
Savin prvi rat
Kada sam imala tri godine, počeo je Drugi svjetski rat. Svi iz mog sela su bili Srbi, pa smo izbegli na Kozaru. Tu smo se krili, “™odali po šumi gladni i žedni, bosi i goli. Ja se ne sjećam, bila sam mala, brat mi je ispričao da je majka otišla da mi zagrabi vode, ali je upala u zbijeg, ustaše su je opkolile. Mama se nije vratila, nikada je više nisam vidjela, niti za nju čula. Kad smo sišli dolje, uhvatili su i nas i deportovali u Jasenovac. Tamo su bili hangari puni ljudi i djece, jeli smo na vodi kukuruznu kašu, dobili smo uši (vaške), okrastavili smo se i razboljeli. Imali smo sreću u nesreći da je mog tatu prepoznao jedan čovjek dok je, u koloni, mene nosio na leđima, a brata držao za ruku. Imao je neku vezu i izveo nas je iz logora. I danas čuvam zapisano njegovo ime ““ Tabornik Krznarić. Ima i dobrih ljudi.
Bili smo dva mjeseca u Jasenovcu, a kad smo se vratili, vidjeli smo da je naša kuća spaljena. Tata je dobio zaduženje od partizana da odemo u Novoglinsko, čisto hrvatsko selo, da bude na vezi sa našima. Mene i brata su rasporedili u dvije kuće, da budemo slugani. Moja gazdarica je bila dobra prema meni, imala sam redovne obroke i nisam radila teške poslove, čuvala sam guske. Ali je bratu bilo teško kod njegovog gazde, bio je jako mršav, sama kost i koža, sav poderan... Oca su nam ubile ustaše u trećoj godini rata. Gazdarica je htjela mene posvojit“™, ali se nisam htjela razdvajat“™ od mog Baće (tako sam brata zvala od milja). Sjećam se kao danas. Pila sam bjelu kavu što mi je moja gazdarica spremila, kad sam ugledala ženu u crnini. U tom selu su svi nosili bjelo i čim sam nju vidjela, znala sam da je neko moj. Izletela sam vani pred nju i rekla joj: „Sejo, vodi me“. Pošto smo ostali bez oba roditelja, htjela je da nas odvede u Dom za ratnu siročad u Kostajnici. Tetka je plakala: „Ostavi mi bar njih da ih gledam kad nema više mog brata“. A sestra joj je veli: „Mama, ni mi ništa nemamo, tamo će imati šta da pojedu i obuku, da se školuju“. Otišli smo u Dom, ali nismo dugo bili zajedno, brata su odveli u Dom u Sisak, a ja sam ostala u Kostajnici. Kad su nas pregledali, ustanovili su da imamo plućnu bolest, poslali su nas na liječenje u Švicarsku, gdje smo šest mjeseci bili zajedno. Mog brata je htjela posvojiti jedna medicinska sestra, ali ja nisam dala, plakala sam: „Ne dam mog brata“. Bila sam mala, imala sam šest godina, a nikog osim njega nisam imala.
No, ipak ih nas je život razdvojio. Kad smo se vratili, ženska djeca su otišla u Dom u Petrinju, a muška u Sisak. Nismo se vidjeli četiri godine, dopisivali smo se. I danas pamtim: „Dragi moj nezaboravljeni braco, voli te tvoja jedina sestra“. Mnogo smo slični ja i moj brat... Više nikada nismo živjeli u istom Domu. Ja sam iz Petrinje otišla u Knin, odatle opet u Kostajnicu, gde sam završila srednju ekonomsku školu, zaposlila se i udala u istoj godini. Mladost je jako brzo prošla. Moj muž Vlado i ja smo počeli od nule, ja sam radila kao računovođa u preduzeću „Banija Promet“, on na Željeznici. Kuća i posao, tako sam živjela. Nikada nisam bila na godišnjem odmoru. Kupili smo kuću u Kostajnici, koja nam je zapaljena poslije rata. Nikada nismo dobili odštetu, ni za jedan rat, ni za jednu kuću, ni kao žrtve Holokausta. I Vlado je bio ratno siroče. Obratila sam se Međunarodnoj organizaciji za migracije u Švicarskoj za kompenzacioni program prinudnog rada u logoru, ali nisam dobila odgovor.
Drugi, naš rat
U Kostajnici smo ostali do našeg rata. Kada je Oluja zaršila, bili smo kod prijatelja, jer nismo znali đe su nam djeca. Sin je bio u Kninu do zadnjega. Javili su nam u jedan sat noći šestoga, kad smo ostali sami samcati u selu da moramo poć“™, da su već svi otišli. Prešli smo Unu i otišli kod prijatelja u Grdanovac, a poslije dvije nedelje, zadnjim autobusom krenuli u Srbiju. Prvo smo bili u Požarevcu, onda su nas poslali u Žagubicu, a odatle smo otišli u Beograd. Preko oglasa smo našli jednu gospođu koja je tražila pomoć u kući i brigu oko sina koji je bio paraliziran. Radili smo samo za sobu, nismo imali ni dinara, živjeli smo na konzervama koje smo dobijali od Crvenog krsta. Mali nas je jako zavolio, Vlado ga je vozao kolicima po Kanarevom brdu. Nakon toga, bili smo pet godina u Hrtkovcima, u kući našeg prijatelja, imali smo bašču od koje smo živjeli. Kad smo prešli u Šabac, stanovali smo kao podstanari na Čaviću deset godina, pomagala nam je ćerka, koja živi u Puli, slala nam je novac da platimo stan i drva da kupimo. Nisam mogla nigdje da se zaposlim, već sam imala šezdeset godina, a muž mi se jako razboleo. Bolesnog sam ga vodila u Hrvatsku da potpiše zahtev za mirovinu, morao je osobno doć“™. Tamo su nas kaznili pošteno. Iako smo oboje imali rešenje prije rata, ja sam radila trideset i pet, a Vlado četrdeset i jednu godinu, oni to nisu uvažili, dali su nam starosnu mirovinu. I na to sam morala čekat“™. Kad je bio raspisan natječaj, podnela sam zahtev Komesarijatu za izbeglice da mi daju samo koliko da napravim jednu sobu sa kupatilom u dvorištu gdje živi moj sin. Odbili su me, rekli su mi da nemam pravo, da ne ispunjavam uslove. Želim samo krov nad glavom u blizini moga sina. On je jako bolestan. Bio je u Jedinici za specijalne operacije, razboleo se od ratnog sindroma, od strahota koje je doživio. Žena mu je bolesna, ne radi ni ona, ni unuk koji ima tri sina. Žive od socijalne pomoći. E, da je moj sin zdrav, zaradio bi on svojim zlatnim rukama. Kupio je kuću na Kamičku sa nezavršenim objektom, od koga je hteo da napravi meni smještaj, muž mi je umro. Prije par mjeseci je podneo zahtev za legalizaciju tog objekta koji je ucrtan u projekat. Međutim, odbijen je u ovom mjesecu i dobio je rok od petnaest dana da to poruši.
Epilog
Sava danas živi sama sa svojim uspomenama i sačuvanim fotografijama, kao podstanar u Vidovdanskoj ulici. Priča i oči ne suši.
- Savo, sećate li se bar jednog lepog dana u svom životu?
- Ne mogu da se sjetim. Patila sam se od malena. Najteže mi je što nisam znala pružit“™ ljubav svojoj djeci. Nisam znala prigrlit“™, poljubit“™, niko meni to nije radio, pa nisam umjela ni ja. Samo sam se borila da zaradim, da im bude bolje nego meni, da im pružim sve što ja nisam imala. Tučena sam u domovima, sve je bilo na komandu, kao u vosjci. Nije to život. Opet, hvala Bogu da sam vitalna, sedamdeset sedma mi je godina. Nadam se da me moj tata gleda sa neba i blaži moju tugu.
Još uvek verujući u ljudsku dobrotu, nadamo se da epilog ove priče neće biti kao u onoj narodnoj: „Kako te kolevka zaljulja, tako te motika zakopa“, da će Sava Janjić, pre nego što se preseli u Nebeske Dvore, pronaći mir u svojoj, trećoj kući, da bude blizu sina i čuva praunuke.
SAVIN BRAT
Moj brat Baćo je imao sina jedinca, Mišu, koji je bio oženjen Hrvaticom koja ga je napustila, a dijete ostavila u Zagrebu u bolnici. Mišo je preko Umprofora to dijete dopremio. Onda je otišao na ratište, iako nije trebalo, bio je samohrani otac. Mobilisali su ga pred sam pad, a malog je dao u komšiluk kod jedne gospođe da ga čuva, jer je moja snaja, Baćina žena, bila šlagirana i nije se mogla sa njim borit“™. Kad je Mišo poginuo, malog Boška su dali u Dom u Banja Luku za nezbrinutu djecu. Brat i snaja su bili u Prijedoru da bi bili blizu njemu. Kad mu je bilo četiri godine, jedan čovjek iz Beograda je došao da ga posvoji. Prezime - Gatar. Djevojačko prezime moje majke. Gatar Zoran. Sa Kosova, živi u Krnjači, kod Beograda, otac mu je iz Živaje. Ispostavilo se da smo familija, sa materine strane. Zoranov pradjed je moj djed, materin stric, koji je došao iz Amerike kad je izbio rat, kao dobrovoljac. Nije se vratio u Ameriku kad je rat završio, otišao je na Kosovo. Moj brat je, laka mu zemlja, bio sav sretan što je Boška posvojio Gatar.