U SUSRET PREMIJERI

Posle „Bubnjeva u noći“ i „Posmodernog kabarea dobrog vojnika Švejka“ u režiji Aleksandra Saše Lukača na Veliku scenu „Ljubiša Jovanović“ Šabačkog pozorišta 1. oktobra stiže predstava prema Kalderonovom delu „Život je san“. Prvo čitanje teksta obavljeno je prošlog četvrtka u Probnoj sali pozorišta, a već sutradana glumci su se našli na sceni. Rađena u saradnji sa jednim delom ekipe adaptacija Kalderonovog dela doneće klasični materijal obojen vrlo modernim pogledom na svet.
- Ovo je jedan vrlo interesantan projekat zato što što sam radio sa jednim delom ekipe i na adaptaciji tako da smo se igrali malo već unapred preko svih naših socijalnih medija. Cela priča koja stoji iza ovog komada će da oživi na jedan potpuno moderan način ““ kaže Saša Lukač.
Znajući Sašu Lukača i njegovu angažovanost osamdesetih godina prošlog veka u domaćem političkom pozorištu tekst iz 1600. godine u njegovoj režiji ponudiće više od dinamike jedne komedije. Muke jednog kralja i pitanje sudbine prorečene u zvezdama da će ga sin kad odraste smeniti i ubiti, a samim tim uništiti državu, samo je osnova oko koje nastaje zaplet. Sin odrasta u pećini, a zatim ga otac stavlja na test da li će biti dobar ili loš kralj.
- Moja intervencija u tekstu je uglavno u tome da ta mlada ekipa dvorjana, koji se drže oko kralja, ima zadatak da nauče princa Zigizmunda sve o svetu kako ga oni vide. Naravno, kad spozna kakav je svet možete da mislite kakve su mu reakcije. I onda tu imamo i revoluciju, i oslobađanje iz ćelije, itd. Jedna vrlo, nadam se, modernog mišljenja predstava. Što bi rekli postdramska gde kombinujemo taj tekst koji je dosta sužen, klasični, i ubacujemo od potpunog stiha do dnevnog savremenog govora. Potpuno eklektična muzika, kao i kostim za koji je zadužena Selena Tomašević. Pomalo liči na stilski, istorijski kostim, pomalo na neku vrstu današnjeg dekonstrukcije nekog tog vremena, itd. Vrlo sam uzbuđen oko predstave. Mislim da će biti interesantno čuti i ove mlađe snage. U kombinaciji, naravno, sa ekipom starih, dobrih, proverenih snaga tako da ćemo i tu da imamo jednu vrstu miksa koji, čini mi se, može da obeća velike rezultate.
Pokazalo se prethodnih godina da je saradnja sa ansamblom Šabačkog pozorišta više nego plodonosna što su potvrdile i već pomenute predstave, a sa čime se složio i sam Lukač koji je prve rediteljske korake napravio u ovom pozorištu.
- To su bili moji prvi veliki uspesi sa tri predstave ovde. Posle odlaska u Kanadu vratio sam se sa „Bubnjevima u noći“ koji su isto doživeli veliki uspeh i u Rakovici. Onda sa „Švejkom“ ponovo. Jedva sam dočekao da ponovo dođem jer su ovo ljudi sa kojima sam radio godinama i na bezbroj projekata. Sa mlađima sam se upoznavao u toku ove dve poslednje predstave. Oni svi sad stasavaju već u zrelije mlađe glumce. Vrlo je interesantno biti deo tog procesa i gledati ih kako uče i od starijih i kako donose sami neka nova osveženja u igri. Zato mislim da je vrlo interesantan ovaj projekat. Ima upravo taj neki spoj iskustva i mladosti i tog nekog eksperimenta. U principu ja se nadam da će to da bude jedna vrlo eklektična, ali vrlo smešna komedija.
Iako originalno delo nije pisano kao komedija ono će tokom ovog projekta dobiti u suštini sve elemente komedije del arte i drugih modernih oblika. Kako i sam reditelj kaže vrlo fizička komedija sa mnogo pretumbacija i na izvestan način glumačkih vratolomija.
- Nadam se da će da bude zanimljivo ““ poručuje reditelj, a mi i ne sumnjamo znajući kakve su reakcije publike, a i žirija na festivalima, izazvale dosadašnje predstave.
Ovo je bila prilika da ga pitamo kuda ide pozorišna umetnost s obzirom na stanje u društvu kako kod nas, tako i u svetu. Dobili smo odgovor da postoje društva koja potpuno zaborave pozorište što je donekle i slučaj u Kanadi.
Uvođenje nove publike osnovni je zadatak, a bitka se elektronikom, masmedijima, Jutjubom, Instagramom je svakodnevna.
- Pozorište volim ceo život i u njemu sam tako da je meni ono jedino moguće. Zato se borim da ga odbranim koliko mogu dobrim predstavama ili nekim dobrim razmišljanjem. Potrebno je uvesti novu publiku. Najveći kompliment u Kanadi mi je bio kada je upravnik jednog pozorišta, koji uopšte nije razumevao moje eksperimentalne predstave, na pitanje zašto me dovodi odgovorio zato što jedino tada mladi dolaze u pozorište. To je naša bitka sa instant gradifikacijom mas medija. Zato ovde pokušavam da u predstavu unesem elemente tog nekog elektronskog medija kako bi osetili da i u pozorištu to može da se desi.
Za mlade reditelje ima samo jednu poruku. To je najlepša profesija koja mora da se radi iz ljubavi.
Ako nema toga onda džabe vam sve ostalo ““ poručuje Lukač.
Pozorište, istorijski se zna, ne može da preživi bez pomoći države. Možemo mi da tezgarimo i da pravimo predstave sa jednim, dva glumca doveka. To jeste pozorište ali nije jedino i nije jedino moguće. Uvek treba imati neku zdravu politiku. Novca za pozorište treba. Tu nema nikakvog govora. To je jednostavno takva umetnost. I Brodvej u principu ide uvek sa gubitkom.