Ovce su za šišanje
DODATNA ZARADA NA VUNI
Dok se bogate zemlje otimaju za ovčiju vunu usled njenih izuzetnih svojstava kao ekološkog izolatora u gradnji, u Srbiji i većini okolnih zemalja ona se baca ili spaljuje,. Razlog za „spaljeni profit“ domaći ovčari nalaze u niskim otkupnim cenama koje jedva pokrivaju troškove šišanja ovaca
Pošto kod nas nisu tipizirane rase ovaca, samim tim nije ni vuna bila istog kvaliteta i tipa da bi se mogla koristiti u tekstilnoj industriji. U pređašnjem periodu - dok je bilo one Jugoslavije i dok je tekstilna industrija radila - mi smo bez obzira na suvišak vune morali da uvozimo onu određenog kvaliteta i uzansa koji su bili potrebni za industrijsku proizvodnju. Uvozili smo je iz Australije. Nešto je u tom periodu korišćeno u proizvodnji tepiha i staza, jer je za tu vrstu proizvodnje kvalitet odgovarao. Onda su došli i ratovi i period tranzicije gde se tekstilna industrija nije snašla i proizvodnja, u kojoj je mogla da se koristi naša vuna, je ugašena. Došlo je do toga da uzgajivači ovaca nisu imali kome da je prodaju.
Iako je uvek bila mali prihod, u odnosu na druge prihode u ovčarstvu- mleko i meso- , ni to malo prihoda nije moglo da se ostvari. Ljudi su ili spaljivali vunu ili pravili đubrivo tako što su posipali po njoj ureu, koja je pospešivala mikrobiološku razgradnju vune. Sama vuna teško se pali, dugo gori i ima neprijatan miris.
Uspostavljanjem trgovačkih veza i naših boljih komunikacija sa svetom, krenulo je i sa otkupom vune. Mahom arapske države su postale kupci i to zbog klimatskih uslova jer im treba izolacija od toplote a ne od hladnoće. Proradila je i ekološka svest pa su oni počeli da rade termoizolaciju od prirodnih materijala, prirodne vune. Izbacili su staklenu ili mineralnu vunu.
Kada je krenuo promet sa vunom, iako nije veliki profit zato što je vuna vrlo kabasta i mora da se presuje u bale da bi se smanjili troškovi transporta i ostvario koliko-toliko profit, proizvođač je mogao nešto i da zaradi. Krenulo je sa 20 do 30 dinara po kilogramu da bi se sada stiglo do 60-65 dinara po kilogramu, što je već motivacija da je proizvođači sačuvaju. Radi se o neopranoj vuni, koja je i teža.
Koristi se neoprana vuna zbog toga što se štetočine u njoj ne mogu da zalegu. Postoje neki pokušaji i u Hrvatskoj ali to je još na početku, na nivou pojedinih preduzetnika koji su uočili dobar biznis, i opet je to korišćenje vune kao termoizolatora.
Ipak, postoji način da se zaradi i kod nas na vuni. Ovčarima treba kamena so ili krušac-kako je u selu zovu- koja bukvalno izgleda kao kamen, ima dosta natrijum-hlorida ali ima dosta i minerala i mikroelemenata koji zadovoljavaju nutritivne potrebe ovce mnogo bolje od samo natrijum-hlorida. Njima treba krušac koji se kupuje u apoteci po ceni od oko 50 dinara za kilogram a kada se faktički vrši naturalna razmena vuna za so, proizvođač dobije za kilogram vune dva do 2,5 kilograma krušca. To već nije 65 dinara već je duplo odnosno 130 do 150 dinara. Uglavnom oni koji ne mogu da sami šišaju ovce mogu sa cenom vune da pokriju troškove šišanja i da nešto i ostane. Šišanje je obavezno zbog temperature i samog proizvodnog ciklusa. Ovca može da preživi i bez šišanja, vuna opada sama, druga izrasta što se i dešava prirodno u populaciji ali ne u proizvodnji. Šiša se kada nema opasnosti da će pasti temperatura, uglavnom početkom maja.
Količina dobijene vune zavisi od rase ovaca, pramenke daju manje i nerado se kupuje njena vuna. Obično se kupuje vuna od oplemenjenih, naših domaćih autohtonih sorti, zato što je malo kvalitetnija i veći je randman-ima je više, zatim od sve više gajenih vitenberga i il defransa. Raspon je od 1,5 do 5 kilograma vune po ovci. Naša sjenička ovca ispod stomaka nije ni obrasla kao ni po glavi, i kada se uporedi sa plemenitim rasama koje su dobro obrasle vunom, imaju podvunu i imaju mnogo veći randman dolazimo i do tako velikog raspona u količini. Slobodno se može reći da te plemenite ovce imaju 2,5 do 3 kilograma po ovci a ovnovi 4-5 kilograma.
Šabačka Direkcija za poljoprivredu pokrenula je projekat čiji je cilj poboljšanje rasnog sastava kao i da se proizvođači uvedu u proizvodnju umatičenih, rasno čistih, ovaca.
To i država traži i daje potsticajne mere za umatičena grla. Tako se dobijaju oplemenjene ovce koje imaju veći randman mesa, veći randman vune. Tamo gde je u pitanju mlekarstvo radi se sa rasama koje su više mlečne.
Ovčarstvo je kod nas u porastu jer je to proizvodnja kojom mogu da se bave i sitni proizvođači sa malo zemlje. Skoro 80 procenata naših poljoprivrednika spada u tu kategoriju. Ovce jedu najjeftiniju hranu, imaju dobru konverziju te loše svarljive hrane i celuloze, mnogo bolju nego krave ili junad u tovu. To je nešto gde se proizvođači mogu da pronađu i uklapaju.
Iako je uvek bila mali prihod, u odnosu na druge prihode u ovčarstvu- mleko i meso- , ni to malo prihoda nije moglo da se ostvari. Ljudi su ili spaljivali vunu ili pravili đubrivo tako što su posipali po njoj ureu, koja je pospešivala mikrobiološku razgradnju vune. Sama vuna teško se pali, dugo gori i ima neprijatan miris.
Uspostavljanjem trgovačkih veza i naših boljih komunikacija sa svetom, krenulo je i sa otkupom vune. Mahom arapske države su postale kupci i to zbog klimatskih uslova jer im treba izolacija od toplote a ne od hladnoće. Proradila je i ekološka svest pa su oni počeli da rade termoizolaciju od prirodnih materijala, prirodne vune. Izbacili su staklenu ili mineralnu vunu.
Kada je krenuo promet sa vunom, iako nije veliki profit zato što je vuna vrlo kabasta i mora da se presuje u bale da bi se smanjili troškovi transporta i ostvario koliko-toliko profit, proizvođač je mogao nešto i da zaradi. Krenulo je sa 20 do 30 dinara po kilogramu da bi se sada stiglo do 60-65 dinara po kilogramu, što je već motivacija da je proizvođači sačuvaju. Radi se o neopranoj vuni, koja je i teža.
Koristi se neoprana vuna zbog toga što se štetočine u njoj ne mogu da zalegu. Postoje neki pokušaji i u Hrvatskoj ali to je još na početku, na nivou pojedinih preduzetnika koji su uočili dobar biznis, i opet je to korišćenje vune kao termoizolatora.
Ipak, postoji način da se zaradi i kod nas na vuni. Ovčarima treba kamena so ili krušac-kako je u selu zovu- koja bukvalno izgleda kao kamen, ima dosta natrijum-hlorida ali ima dosta i minerala i mikroelemenata koji zadovoljavaju nutritivne potrebe ovce mnogo bolje od samo natrijum-hlorida. Njima treba krušac koji se kupuje u apoteci po ceni od oko 50 dinara za kilogram a kada se faktički vrši naturalna razmena vuna za so, proizvođač dobije za kilogram vune dva do 2,5 kilograma krušca. To već nije 65 dinara već je duplo odnosno 130 do 150 dinara. Uglavnom oni koji ne mogu da sami šišaju ovce mogu sa cenom vune da pokriju troškove šišanja i da nešto i ostane. Šišanje je obavezno zbog temperature i samog proizvodnog ciklusa. Ovca može da preživi i bez šišanja, vuna opada sama, druga izrasta što se i dešava prirodno u populaciji ali ne u proizvodnji. Šiša se kada nema opasnosti da će pasti temperatura, uglavnom početkom maja.
Količina dobijene vune zavisi od rase ovaca, pramenke daju manje i nerado se kupuje njena vuna. Obično se kupuje vuna od oplemenjenih, naših domaćih autohtonih sorti, zato što je malo kvalitetnija i veći je randman-ima je više, zatim od sve više gajenih vitenberga i il defransa. Raspon je od 1,5 do 5 kilograma vune po ovci. Naša sjenička ovca ispod stomaka nije ni obrasla kao ni po glavi, i kada se uporedi sa plemenitim rasama koje su dobro obrasle vunom, imaju podvunu i imaju mnogo veći randman dolazimo i do tako velikog raspona u količini. Slobodno se može reći da te plemenite ovce imaju 2,5 do 3 kilograma po ovci a ovnovi 4-5 kilograma.
Šabačka Direkcija za poljoprivredu pokrenula je projekat čiji je cilj poboljšanje rasnog sastava kao i da se proizvođači uvedu u proizvodnju umatičenih, rasno čistih, ovaca.
To i država traži i daje potsticajne mere za umatičena grla. Tako se dobijaju oplemenjene ovce koje imaju veći randman mesa, veći randman vune. Tamo gde je u pitanju mlekarstvo radi se sa rasama koje su više mlečne.
Ovčarstvo je kod nas u porastu jer je to proizvodnja kojom mogu da se bave i sitni proizvođači sa malo zemlje. Skoro 80 procenata naših poljoprivrednika spada u tu kategoriju. Ovce jedu najjeftiniju hranu, imaju dobru konverziju te loše svarljive hrane i celuloze, mnogo bolju nego krave ili junad u tovu. To je nešto gde se proizvođači mogu da pronađu i uklapaju.
Najnoviji broj
18. april 2024.
