INTERVJU: SVETOZAR MARKOVIĆ, SAVETNIK GRADONAČELNIKA ŠAPCA ZA SEKTOR POLjOPRIVREDE
Gradski poljoprivredni budžet biće značajno uvećan
Svetozar Marković ceo radni vek provodi u poljoprivredi, sa poroizvođačima na tržištu. Dokazivao se proizvodnim gigantima “one Jugoslavije“ a sada u De hoju( De hues), bivšoj Proteinki. Zato, kada kaže da će šabački budžet izdvojiti u narednoj godini duplo više sredstava za poljoprivredu ili kada kaže da “tupimo zube“ pričajući o udruživanju malih gazdinstava ali da će tržište primorati na to - mora se verovati.
Poljoprivreda u Srbiji je puna problema. Teško je izdvojiti najveće i zaboraviti na male. Koji su, prema vašem mišljenju, ključni problemi?
-Generalno problem srpske poljoprivrede je, da smo mi još uvek u silaznoj putanji tranzicij, pošto prilagođavanje otvorenom tržištu košta mnogo više nego druge sektore. Razlog je jer je ona , obzirom na razuđenost, na veliki broj poljoprivrednih gazdinstava, obzirom na obrazovnu strukturu vlasnika poljoprivrednih gazdinstava, mnogo teže prilagodljiva. Takođe, država sa čestim promenama propisa stvara ambijent u kojima poljoprivreda ne može da se prilagodi. Teško se prilagođava jer prosto sa svakom novom administrativnom strukturom u Ministarstvu poljoprivrede i povezanim ministarstvima, mi imamo neke nove ideje, neke nove zakone, neke nove uredbe. To sve teško skupa može da se proprati. Ključna stvar je da je poljoprivreda kao sistem, ekonomski sistem, jedinstven sistem, razdrobljena. Privatiacija je razdrobila one koji su bili nosioci razvoja a to su društvena preduzeća a neke druge je izrodila. To su velika privatna preduzeća koja su nastala iz poljoprivrednih kombinata ali sa potpuno drugačijom filozofijom. Ta velika poljoprivredna preduzeća nisu nosioci razvoja. Oni za sobom ne vuku većinu malih a procenat u obradivom zemljištu ili broju grla tovljene stoke, znači u onome što se zove bilansi u poljoprivredi, i dalje je u korist malog vlasničkog sektora. Otprilike je 75 posto malog vlasničkog sektora sa velikim brojem gazdinstava , velikim brojem usitnjenih površina i 20 do 25 posto onog što se zove krupno poljoprivredno gazdinstvo. I njihovi interesi se apsolutno ne podudaraju. Oni veliki imaju interes da što je moguće više, po bilo koju cenu i ne obazirući se neki put i na sistemske propise, uvećaju svoj profit. Ovi mali , kod kojih se nalazi gro bilansa oni ne mogu da se prilagode tome i plaćaju ceh tog razvoja krupnog poljoprivrednog sektora. Prosto to jedno sa drugim ne ide.
Kako se tu uklapa put Srbije u Evropsku uniju?
- Šta je ideja u pristupanju Evropskoj uniji, to je da se propisi, standardi, uslovi rada ujednače i da se obezbedi podjednaka konkurencija za sve učesnike na tržištu. Naravno da nikada neće biti podjednaka konkurencija kada uzmeš jedno malo poljoprivredno gazdinstvo sa 3,5 ili 4 hektara u odnosu na veliko poljoprivredno gazdinstvo koje ima 10.000 hektara , tu prosto nema uslova za konkurenciju, ali to tera ove male da se udružuju i da pariraju tržištu udruživanjem svojih bilansa i da na taj način obezbeđuju konkurentnost. Udruženja i zadruge su perspektiva. Na taj način, jedna velika “Delta“ , koja kao autohtoni agrarno-poljoprivredni kompleks funkcioniše, Matijević, Jožef Halas, dobijaju kao veliki jednu lojalnu, relevantnu, konkurenciju u većem ili manjem broju zadruga koje ujedinjuju svoje bilanse. Zato udruživanje i zadrugarstvo ne znači prenošenje suvereniteta nad vlasništvom ““ne mi samo udružujemo svoje bilanse, svoje potrebe i udružujemo informacije i udružujemo svoj odnos ka tržištu. To onda obezbeđuje da ovi mali udruženi pariraju tržištu zajedno sa velikima, i da zajedno artikulišu identične interese a njihovi interesi u tom slučaju moraju da budu identični. Njihovi interesi su pre svega da dobro ili bolje žive i da više zarađuju. Za sada to nije tako, za sada se od malih preliva ka velikim.
Šta uraditi da bi se poljoprivrednici razočarani u zadrugarstvo ponovo opredelili za taj vid udruživanja?
-Možemo da “pojedemo zube“, kao što i radimo, pokušavajući da ubedimo poljoprivrednike da je neophodno da se udružuju i da se organizuju kroz zadruge, i u tome, na taj način nećemo uspeti-to je moja procena. Desiće se da će neminovna konkurencija i tržište bukvalno uceniti jednog momenta ove male da se moraju udružiti. Na žalost, bolje je da se udruže dok su ekonomski jači nego kada budu ekonomski iscrpljeni, jer će im duže vremena trebati da se oporave u tim udruženjima i zadrugama ali prosto, protiv iskustva koje je negativno kada je zadrugarstvo u pitanju teško se može. Iskustvo je formirano na negativnim rezultatima , pojavama, prisilnom udruživanju. Prosto, nikoga ne možeš naterati i ne treba to raditi, ne možeš ga naučiti ako on to ne želi ali ga revolucija u stomaku tera da se mora udružiti jer jednostavno ostaje bez ekonomskog identiteta. Tako mali gubi status privrednog subjekta i nestaće sa tržišta . Udruženi, bogami drugačije. Grad Šabac će vrlo direktno stimulisati upravo zadrugarstvo učestvujući kao grad, i vlasnik i suvlasnik, u formiranju zadruga na terenu. Oni koji se budu udruživali moraće da ispune određene kriterijume, određene površine, mehanizaciju i osnivački ulog. Grad će verovatno učestvovati sa svojim ulogom do 49 posto, ne želi grad da bude privredni subjekat, prosto želi obezbeđenje uloga u ograničenom vremenskom periodu. Taj period će biti do momenta dok se zadruga kao nov privredni subjekat ne osposobi da samostalno funkcioniše. Onda će od tog momenta pa nadalje u periodu od tri godine vratiti sredstva gradu, da bi se slično uradilo na nekom drugom mestu. Znači, grad će dati sredstva kao svoj osnivački ulog koja će se koristiti u obrtu- i koja će biti relativno značajna-, daće podršku u pravnoj i ekonomskoj struci , u smislu formiranja dokumenata , akata, ugovora o osnivanju. Ukoliko bude potrebno plaćaće direktora zadruge tokom godine i naravno kontrolisaće kroz ljude involvirane u nadzorne i upravne odbore zadruga sprovođenje onoga što je zacrtano . Mi mislimo da podržimo neku subreonizaciju na teritoriji grada , pre svega da u Mačvi podržimo ratarske i stočarske zadruge, da u Pocerini podržimo stočarske i voćarske zadruge, da u Posavotamnavi podržimo povrtarske zadruge.
Postoje li sredstva za realizaciju tih planova?
-Kako sada izgleda mi ćemo, u odnosu na ovu godinu, više nego duplirati budžet grada namenjen za agrarni i ruralni razvoj . Ove godine je to oko 70 -ak miliona dinara a za sledeću godinu, za sada, će biti oko 150 miliona. Izbilansiraćemo sve naredne godine do 2020. godine da bi videli kolike su potrebe . Naravno to su samo mini mere u odnosu na globalni ekonomski sistem i poljoprivredu u njemu u državin Srbiji. Država treba da završi svoj deo upravno-administrativnog posla, da sertifikuje svoju Upravu za agrarna plaćanja da bi mogla da parira EU, da bi mogla da ispuni administrativne kapacitete, da po zahtevima EU i u odgovarajućoj formi pripremi ono što mi radimo.
Poljoprivreda u Srbiji je puna problema. Teško je izdvojiti najveće i zaboraviti na male. Koji su, prema vašem mišljenju, ključni problemi?
-Generalno problem srpske poljoprivrede je, da smo mi još uvek u silaznoj putanji tranzicij, pošto prilagođavanje otvorenom tržištu košta mnogo više nego druge sektore. Razlog je jer je ona , obzirom na razuđenost, na veliki broj poljoprivrednih gazdinstava, obzirom na obrazovnu strukturu vlasnika poljoprivrednih gazdinstava, mnogo teže prilagodljiva. Takođe, država sa čestim promenama propisa stvara ambijent u kojima poljoprivreda ne može da se prilagodi. Teško se prilagođava jer prosto sa svakom novom administrativnom strukturom u Ministarstvu poljoprivrede i povezanim ministarstvima, mi imamo neke nove ideje, neke nove zakone, neke nove uredbe. To sve teško skupa može da se proprati. Ključna stvar je da je poljoprivreda kao sistem, ekonomski sistem, jedinstven sistem, razdrobljena. Privatiacija je razdrobila one koji su bili nosioci razvoja a to su društvena preduzeća a neke druge je izrodila. To su velika privatna preduzeća koja su nastala iz poljoprivrednih kombinata ali sa potpuno drugačijom filozofijom. Ta velika poljoprivredna preduzeća nisu nosioci razvoja. Oni za sobom ne vuku većinu malih a procenat u obradivom zemljištu ili broju grla tovljene stoke, znači u onome što se zove bilansi u poljoprivredi, i dalje je u korist malog vlasničkog sektora. Otprilike je 75 posto malog vlasničkog sektora sa velikim brojem gazdinstava , velikim brojem usitnjenih površina i 20 do 25 posto onog što se zove krupno poljoprivredno gazdinstvo. I njihovi interesi se apsolutno ne podudaraju. Oni veliki imaju interes da što je moguće više, po bilo koju cenu i ne obazirući se neki put i na sistemske propise, uvećaju svoj profit. Ovi mali , kod kojih se nalazi gro bilansa oni ne mogu da se prilagode tome i plaćaju ceh tog razvoja krupnog poljoprivrednog sektora. Prosto to jedno sa drugim ne ide.
Kako se tu uklapa put Srbije u Evropsku uniju?
- Šta je ideja u pristupanju Evropskoj uniji, to je da se propisi, standardi, uslovi rada ujednače i da se obezbedi podjednaka konkurencija za sve učesnike na tržištu. Naravno da nikada neće biti podjednaka konkurencija kada uzmeš jedno malo poljoprivredno gazdinstvo sa 3,5 ili 4 hektara u odnosu na veliko poljoprivredno gazdinstvo koje ima 10.000 hektara , tu prosto nema uslova za konkurenciju, ali to tera ove male da se udružuju i da pariraju tržištu udruživanjem svojih bilansa i da na taj način obezbeđuju konkurentnost. Udruženja i zadruge su perspektiva. Na taj način, jedna velika “Delta“ , koja kao autohtoni agrarno-poljoprivredni kompleks funkcioniše, Matijević, Jožef Halas, dobijaju kao veliki jednu lojalnu, relevantnu, konkurenciju u većem ili manjem broju zadruga koje ujedinjuju svoje bilanse. Zato udruživanje i zadrugarstvo ne znači prenošenje suvereniteta nad vlasništvom ““ne mi samo udružujemo svoje bilanse, svoje potrebe i udružujemo informacije i udružujemo svoj odnos ka tržištu. To onda obezbeđuje da ovi mali udruženi pariraju tržištu zajedno sa velikima, i da zajedno artikulišu identične interese a njihovi interesi u tom slučaju moraju da budu identični. Njihovi interesi su pre svega da dobro ili bolje žive i da više zarađuju. Za sada to nije tako, za sada se od malih preliva ka velikim.
Šta uraditi da bi se poljoprivrednici razočarani u zadrugarstvo ponovo opredelili za taj vid udruživanja?
-Možemo da “pojedemo zube“, kao što i radimo, pokušavajući da ubedimo poljoprivrednike da je neophodno da se udružuju i da se organizuju kroz zadruge, i u tome, na taj način nećemo uspeti-to je moja procena. Desiće se da će neminovna konkurencija i tržište bukvalno uceniti jednog momenta ove male da se moraju udružiti. Na žalost, bolje je da se udruže dok su ekonomski jači nego kada budu ekonomski iscrpljeni, jer će im duže vremena trebati da se oporave u tim udruženjima i zadrugama ali prosto, protiv iskustva koje je negativno kada je zadrugarstvo u pitanju teško se može. Iskustvo je formirano na negativnim rezultatima , pojavama, prisilnom udruživanju. Prosto, nikoga ne možeš naterati i ne treba to raditi, ne možeš ga naučiti ako on to ne želi ali ga revolucija u stomaku tera da se mora udružiti jer jednostavno ostaje bez ekonomskog identiteta. Tako mali gubi status privrednog subjekta i nestaće sa tržišta . Udruženi, bogami drugačije. Grad Šabac će vrlo direktno stimulisati upravo zadrugarstvo učestvujući kao grad, i vlasnik i suvlasnik, u formiranju zadruga na terenu. Oni koji se budu udruživali moraće da ispune određene kriterijume, određene površine, mehanizaciju i osnivački ulog. Grad će verovatno učestvovati sa svojim ulogom do 49 posto, ne želi grad da bude privredni subjekat, prosto želi obezbeđenje uloga u ograničenom vremenskom periodu. Taj period će biti do momenta dok se zadruga kao nov privredni subjekat ne osposobi da samostalno funkcioniše. Onda će od tog momenta pa nadalje u periodu od tri godine vratiti sredstva gradu, da bi se slično uradilo na nekom drugom mestu. Znači, grad će dati sredstva kao svoj osnivački ulog koja će se koristiti u obrtu- i koja će biti relativno značajna-, daće podršku u pravnoj i ekonomskoj struci , u smislu formiranja dokumenata , akata, ugovora o osnivanju. Ukoliko bude potrebno plaćaće direktora zadruge tokom godine i naravno kontrolisaće kroz ljude involvirane u nadzorne i upravne odbore zadruga sprovođenje onoga što je zacrtano . Mi mislimo da podržimo neku subreonizaciju na teritoriji grada , pre svega da u Mačvi podržimo ratarske i stočarske zadruge, da u Pocerini podržimo stočarske i voćarske zadruge, da u Posavotamnavi podržimo povrtarske zadruge.
Postoje li sredstva za realizaciju tih planova?
-Kako sada izgleda mi ćemo, u odnosu na ovu godinu, više nego duplirati budžet grada namenjen za agrarni i ruralni razvoj . Ove godine je to oko 70 -ak miliona dinara a za sledeću godinu, za sada, će biti oko 150 miliona. Izbilansiraćemo sve naredne godine do 2020. godine da bi videli kolike su potrebe . Naravno to su samo mini mere u odnosu na globalni ekonomski sistem i poljoprivredu u njemu u državin Srbiji. Država treba da završi svoj deo upravno-administrativnog posla, da sertifikuje svoju Upravu za agrarna plaćanja da bi mogla da parira EU, da bi mogla da ispuni administrativne kapacitete, da po zahtevima EU i u odgovarajućoj formi pripremi ono što mi radimo.
Najnoviji broj
18. april 2024.
