Uvod u Život po meri

Šapčani se vraćaju u grad. Supermarketi su na centralna mesta poređali školski pribor, knjižare su pod opsadom, školarci broje sitno, 007 do povratka u klupu.
Raduju se, po svoj prilici, samo prvaci i oni srednjoškolci čija školska godina počinje ekskurzijom.
Sasvim sam sigurna da ni nastavnici ne skaču od sreće (posebno oni čiji je zadatak da gomilu srednjoškolaca vode na ekskurziju).
Ni roditeljima nije svejedno. Na raspustu su brinuli zbog količine vremena koju provodite pred nekim od ekrana, možda o tome da li ćete se okliznuti na bazenu, ili s kim blejite uveče i kada ćete se vratiti... Od prvog septembra njihov asortiman briga biće značajno širi.
Možete školu da kapirate kao nekakvo moranje, što nije netačno, ali vam je skroz-naskroz nekorisno. Nemam pojma kako je nastao glagol smarati, ili imenica smor, ali sigurna sam da ima nekakve veze sa moranjem.
Moramo u školu, kažete.
Ok. Hajde da napravimo malo provetravanje mozga.
Šta biste radili da ne morate?
Neko će reći ““ uuu, uživancija, ništa učenje, ništa rano ustajanje, ništa testovi...
Ok, to je ono što ne biste radili, ali ja vas pitam šta biste radili?
Putovali oko sveta? S čijim parama?
Slušali muziku i gledali filmove? 24 sata dnevno, 365 dana u godini? Ili održavali kuću, pošto bi vaši zaposleni roditelji, zahvaljujući kojima imate krov nad glavom, insistirali na bar minimalnom doprinosu kad i onako ne radite ama baš ništa?
Radili samo ono što volite? Super, a je l“™ može od toga da se živi?
Kad prođe slatkih osamnaest, kuda biste sa sobom?
Umrežili se u neku mrežu i gledali kako drugi ljudi žive svoj život, dok vaš samo prolazi?
Kad bih mogla da napravim nekakav socijalni eksperiment na ovu temu, moja radna hipoteza bi glasila: ogroman procenat mladih izabrao bi da ide u školu čak i da to nije moranje.
Da ne idete u školu bili biste osuđeni na teške, dosadne poslove u kojima nema novca sem za puko preživljavanje, nema napredovanja, nema izazova, nema perspektive.
Bili biste van glavnog toka, jer svako ko iole vredi i razmišlja svojom glavom, tražio bi najbolje za sebe. Put do najboljeg ide preko škole.
To ne znači da škola mora skroz da vam se sviđa, zapravo, ima milion stvari koje bih i sama menjala. Hoću da kažem da će vam biti mnogo lakše i mnogo korisnije da školu ne posmatrate kao moranje, nego kao priliku.
Škola je jedina životna prilika koja se nudi svima.
Na vama je kako je koristite.
Savršen nastavnik
Savršen nastavnik ima platu 1.000 evra.
Savršen nastavnik ume da vidi, čuje i oseti dete.
Savršen nastavnik se često osmehuje.
Savršen nastavnik govori tiho.
Savršen nastavnik zna da je izazov bolji pokretač od pretnje.
Savršen nastavnik ume da postavi granice tačno tamo gde im je mesto. I detetu i roditeljima i sebi.
Savršen nastavnik zna da svi greše i da se na greškama uči.
Savršen nastavnik svakom detetu prilazi na drugačiji način, a prema svoj deci je isti.
Savršen nastavnik strasno voli ono čemu uči decu i veruje u ono što govori.
Savršen nastavnik zna da će deca zavoleti njegovu nauku ako zavole njega.
Savršen nastavnik bi isti posao radio na isti način i da mu je plata 300 evra.
Savršen učenik
Savršen učenik vidi školu kao priliku.
Savršen učenik ide na časove i onda kada mu se radi nešto drugo, jer zna da je to dobro za njega.
Savršen učenik postavlja pitanja.
Savršen učenik ume da uči na greškama.
Savršen učenik ima svoje mišljenje, a u stanju je da sasluša mišljenje drugih.
Savršen učenik traži savete.
Savršen učenik želi i znanje, a ne samo dobru ocenu.
Savršen učenik ne uči samo lekcije, uči i kako se uči.
Savršen učenik poštuje sebe i druge.
Savršen učenik govori istinu i ne traži da drugi završavaju njegov posao.
Savršen učenik zna šta je Pikaso mislio kada je rekao da ko hoće da nauči naći će način, a ko neće, naći će izgovor.