Aktuelni komentar
ŽIVOTNE LEKCIJE IZ BRAZILA
Još jednom, tako uobičajeno za ljubitelje sporta u našoj zemlji, prošli smo, za kratko vreme, put od euforije do defetizma i natrag. U preplitanju subjektivnog i objektivnog, trebalo bi da počnemo od ovog drugog. Osvojili smo osam medalja, što Rio 2016. svrstava ubedljivo na prvo mesto što se učešća samostalne Srbije na Olimpijskim igrama tiče. Naši sportisti osvojili više odličja nego na svim prethodnim nastupima Srbije zajedno (Stokholm, Peking, London).
Ukoliko “brazilsku odu“ uporedimo sa Igrama gde smo nastupali pod zastavama prve, druge i treće Jugoslavije, svedoci smo jedne od “najuspešnijih žetvi“ u dugoj sportskoj istoriji. Osam medalja je isti učinak kao u Meksiko Sitiju “™68 i Montrealu “™76, a jedino su berićetnije bile osamdesete godine prošlog veka kada je naš sport bio na vrhuncu, ali je i SFRJ znala da iskoristi čuvene bojkote u Moskvi i Los Anđelesu. Kada se meri učinak selekcija u kolektivnim sportovima daleko smo ispred svih u svetu, a jedino gledamo u leđa Amerikancima.
Deo smo nacije koja ima najbolji vaterpolo tim svih vremena, reprezentaciju koja je osvojila sve, baš sve i bukvalno sve što reprezentativni vaterpolo nudi. Ne znamo kakva je budućnost svetskog vaterpola, ali Srbija je deo istorije koju ćemo pamtiti, a narednim generacijama možemo pričati kako smo gledali najveće majstore svih vremena. “Delfini“ su nam dali životnu lekciju vere u uspeh kada deluje da šanse nema, da “jednostavno ne ide“.
Svoju ulogu “za katedrom“ imali su košarkaši, a posebno “mladi doktorant“ Aleksandar Đorđević. Mi volimo košarku, volimo da budemo selektori, te se pre odlaska, deo javnosti “obrušio“ na selektora zbog odluke da u Rio ne vodi sjajnog NBA igrača, ali i košarkaša koji nije ni sekundu učestvovao u dvoetapnom plasmanu na Olimpijske igre. Porazi od Australije, Francuske i SAD dali su “materijal“ kritičarima da unapred proglase neuspeh, da Đorđevića proglase sujetnim trenerom, ali ih je “udarilo srebro“. Osim istrajnosti, naš čuveni trojkaš pružio nam je i lekciju iz realnosti. Svi smo maštali o pobedi nad prvim favoritom u finalu, ali je izjavom posle polufinala gde je obećao samo “uživanje“u poslednjem meču ukazao svima šta je realno. Ipak se u košarku razume bolje od nas.
Naše odbojkašice bile su izuzetak kada je trebalo i deo većine kada je bilo još potrebnije. U toj prvoj, teškoj olimpijskoj nedelji bile su na nivou, pobedama, bar malo popravljali utisak i izgradili put uspeha kojim su krenuli ostali negde oko 10. avgusta. Najveći poklonici odbojke znali su kojim sastavom raspolažemo, većini se znanje završavalo na 2, 3 imena i podatku da ćemo biti u Brazilu, a za svega 2 nedelje postigle su, ne samo da ih upoznamo, već da uz njih čekamo zoru. BRAVO !!!! Šta reći za naše košarkašice. Harizma i snaga selektorke Marine Maljković stovrila je selekciju evropskog prvaka i trećeg tima sveta u zemlji gde na vrhunskom nivou funkcioniše samo jedan tim. BRAVO !!!!
Ipak, ono što Olimpijskim igrama daje posebnu draž jesu individualni sportovi, odnosno činjenica da višemilionski auditorijum gleda rvanje, tekvondo, džudo. Gledali smo svaki detalj borbe Nemeša, Štefaneka, Tijane Bogdanović, Milice Mandić, Kukolja, verovatno prvi put od Londona. Davor, Ivana, Tijana su nas zadivili, inspirisali, a nadamo se da se interesovanje za ove sportove neće završiti sa gašenjem olimpijskog plamena. Gotovo u svakom gradu postoje klubovi, organizuju se takmičenja i vredelo bi pogledati neko od njih, pružiti podršku onima koji su izabrali sportove koji nikada neće biti isplativi kao kolektivni, koji nikada neće biti u centru pažnje i biti “vetar u leđa“ najbližima koji bi da se okušaju u njima.
Lokalpatriotizmu i šabačkom ponosu snagu su dali naši kajakaši. Tri kajakaša i tri trenera nosili su opremu Srbije, a ime našeg grada u srcu. Palančanin Milenko Zorić brani boje našeg kluba, a doneo je prvu medalju posle 32 godine, nije mnogo nedostajalo Dejanu Pajiću, a malo, premalo falilo je Nebojši Grujiću. Svi koji ih poznaju, znaju o kakvim ljudima se radi, kakvim sportistima i zato žalimo za još nekom medaljom jer imamo sugrađane koji su i ljudi i sportisti za medalju i to zlatnu ! Ne donose zlato, ali zaslužuju podršku, pohvalu i odnos kao da im je na grudima zasijalo odličje.
Imamo vrhunski sport, politika je miljama daleko od tog nivoa, zato nećemo da, stavljajući bilo čije izjave u kontekst politike, ponizimo sport i velike uspehe. Sport je tu da pokaže šta bi politika trebala da bude. Pitajte Dejana Savića i Ivicu Tucaka.
Izvinjavamo se sportu što smo ga upotrebili u istoj rečenici sa politikom.
Ukoliko “brazilsku odu“ uporedimo sa Igrama gde smo nastupali pod zastavama prve, druge i treće Jugoslavije, svedoci smo jedne od “najuspešnijih žetvi“ u dugoj sportskoj istoriji. Osam medalja je isti učinak kao u Meksiko Sitiju “™68 i Montrealu “™76, a jedino su berićetnije bile osamdesete godine prošlog veka kada je naš sport bio na vrhuncu, ali je i SFRJ znala da iskoristi čuvene bojkote u Moskvi i Los Anđelesu. Kada se meri učinak selekcija u kolektivnim sportovima daleko smo ispred svih u svetu, a jedino gledamo u leđa Amerikancima.
Deo smo nacije koja ima najbolji vaterpolo tim svih vremena, reprezentaciju koja je osvojila sve, baš sve i bukvalno sve što reprezentativni vaterpolo nudi. Ne znamo kakva je budućnost svetskog vaterpola, ali Srbija je deo istorije koju ćemo pamtiti, a narednim generacijama možemo pričati kako smo gledali najveće majstore svih vremena. “Delfini“ su nam dali životnu lekciju vere u uspeh kada deluje da šanse nema, da “jednostavno ne ide“.
Svoju ulogu “za katedrom“ imali su košarkaši, a posebno “mladi doktorant“ Aleksandar Đorđević. Mi volimo košarku, volimo da budemo selektori, te se pre odlaska, deo javnosti “obrušio“ na selektora zbog odluke da u Rio ne vodi sjajnog NBA igrača, ali i košarkaša koji nije ni sekundu učestvovao u dvoetapnom plasmanu na Olimpijske igre. Porazi od Australije, Francuske i SAD dali su “materijal“ kritičarima da unapred proglase neuspeh, da Đorđevića proglase sujetnim trenerom, ali ih je “udarilo srebro“. Osim istrajnosti, naš čuveni trojkaš pružio nam je i lekciju iz realnosti. Svi smo maštali o pobedi nad prvim favoritom u finalu, ali je izjavom posle polufinala gde je obećao samo “uživanje“u poslednjem meču ukazao svima šta je realno. Ipak se u košarku razume bolje od nas.
Naše odbojkašice bile su izuzetak kada je trebalo i deo većine kada je bilo još potrebnije. U toj prvoj, teškoj olimpijskoj nedelji bile su na nivou, pobedama, bar malo popravljali utisak i izgradili put uspeha kojim su krenuli ostali negde oko 10. avgusta. Najveći poklonici odbojke znali su kojim sastavom raspolažemo, većini se znanje završavalo na 2, 3 imena i podatku da ćemo biti u Brazilu, a za svega 2 nedelje postigle su, ne samo da ih upoznamo, već da uz njih čekamo zoru. BRAVO !!!! Šta reći za naše košarkašice. Harizma i snaga selektorke Marine Maljković stovrila je selekciju evropskog prvaka i trećeg tima sveta u zemlji gde na vrhunskom nivou funkcioniše samo jedan tim. BRAVO !!!!
Ipak, ono što Olimpijskim igrama daje posebnu draž jesu individualni sportovi, odnosno činjenica da višemilionski auditorijum gleda rvanje, tekvondo, džudo. Gledali smo svaki detalj borbe Nemeša, Štefaneka, Tijane Bogdanović, Milice Mandić, Kukolja, verovatno prvi put od Londona. Davor, Ivana, Tijana su nas zadivili, inspirisali, a nadamo se da se interesovanje za ove sportove neće završiti sa gašenjem olimpijskog plamena. Gotovo u svakom gradu postoje klubovi, organizuju se takmičenja i vredelo bi pogledati neko od njih, pružiti podršku onima koji su izabrali sportove koji nikada neće biti isplativi kao kolektivni, koji nikada neće biti u centru pažnje i biti “vetar u leđa“ najbližima koji bi da se okušaju u njima.
Lokalpatriotizmu i šabačkom ponosu snagu su dali naši kajakaši. Tri kajakaša i tri trenera nosili su opremu Srbije, a ime našeg grada u srcu. Palančanin Milenko Zorić brani boje našeg kluba, a doneo je prvu medalju posle 32 godine, nije mnogo nedostajalo Dejanu Pajiću, a malo, premalo falilo je Nebojši Grujiću. Svi koji ih poznaju, znaju o kakvim ljudima se radi, kakvim sportistima i zato žalimo za još nekom medaljom jer imamo sugrađane koji su i ljudi i sportisti za medalju i to zlatnu ! Ne donose zlato, ali zaslužuju podršku, pohvalu i odnos kao da im je na grudima zasijalo odličje.
Imamo vrhunski sport, politika je miljama daleko od tog nivoa, zato nećemo da, stavljajući bilo čije izjave u kontekst politike, ponizimo sport i velike uspehe. Sport je tu da pokaže šta bi politika trebala da bude. Pitajte Dejana Savića i Ivicu Tucaka.
Izvinjavamo se sportu što smo ga upotrebili u istoj rečenici sa politikom.
Dušan Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
