Kako donosimo sud o drugim ljudima

ZaŠto neko radi to Što radi?
Prolazite ulicom i vidite oca kako viče na svoju ćerku.
Zašto viče?
Profesorka je podelila dva puta više kečeva nego obično.
Zašto je to uradila?
Videli ste prljavog, odrpanog, ali mladog i snažnog prosjaka na ulici.
Zašto prosi?
Momak/devojka je raskinuo-la sa vama.
Zašto?
Pretpostavljam da su prvi odgovori koji su vam pali na pamet otprilike ovakvi: zato što je nikakav otac i siledžija, zato što je načisto poludela i hoće da se sveti, zato što je nesposoban da zaradi za život na drugi način, zato što je kreten/kučka.
Razmislite sad kako biste dopunili sledeće rečenice:
Dobio-la sam keca zato što...
Raskinuo-la sam sa devojkom/dečkom zato što...
Vikao-la sam na mamu zato što...
Dam glavu da su odgovori otprilike ovakvi: zato što je profa ustao na levu nogu, zato što je kreten/kučka, zato što se ponaša kao da sam ja debil...
Primećujete li nešto?
Kada sudimo o lošem ponašanju drugih ljudi, razloge za njihovo ponašanje tražimo u njima samima. Kada sudimo o sopstvenom lošem ponašanju, e, onda su krive okolnosti ili drugi ljudi.
Šta je sa dobrim ponašanjem? Pošteno se preispitajte, ali većina ljudi zaključuje da je dobro ponašanje drugih ljudi stvar okolnosti, a naše sopstveno dobro ponašanje je rezultat naše divne ličnosti (drugarica nije razbila na testu zato što je učila više od vas, nego zato što je imala sreće; vi ste razbili test, zato što ste mnogo pametni).
Neću mnogo da vas gnjavim stručnim terminima, čisto da znate: pripisivanje uzroka nečijem ponašanju zove se atribucija. Kada uzroke nađemo u ličnosti te osobe, koristili smo unutrašnju atribuciju. Kada uzroke nađemo u spoljašnjim okolnostima, koristili smo spoljašnju atribuciju.
Zašto je ovo važno?
Iz prostog razloga što ljudska bića nisu u stanju da se kreću među drugim ljudskim bićima a da ne koriste atribuciju. Pošto već to stalno radimo, zar nije korisno otkriti i kako to radimo?
Jedan od razloga što ovako funkcionišemo je taj što kad posmatramo drugu osobu budemo skoncentrisani na nju, ne poznajemo dovoljno njenu situaciju, pa se u situaciju i ne udubljujemo. Svoju situaciju, pak, poznajemo jako dobro i prilično često svoje ponašanje objašnjavamo baš prilikama u kojima smo se našli.
Pretpostavljam da ste primetili da dobri odnosi među ljudima vremenom postaju još bolji, a loši postanu još gori. Jedan od odgovora zašto je to tako leži upravo u načinu na koji ti ljudi koriste atribuciju.
Uzimimo za primer brak ili vezu dvoje ljudi. Ljudi u dobrom braku/vezi koriste atribuciju na sledeći način: dobra ponašanja svog partnera tumače njegovom ličnošću, a loša ponašanja tumače spletom okolnosti. Na primer ““ moj muž mi mnogo pomaže zato što je divna osoba, a juče je viknuo na dete jer je na poslu pod ogromnim pritiskom. U lošem braku/vezi je obrnuto: bio je pažljiv prema meni zato što mu nešto treba od mene, a vikao je zato što je nesposoban za bolje. Ne treba čovek da bude psiholog da bi ukapirao da je to siguran recept da dobro postane još bolje, a loše postane pakao.
Hajde, priznajte da vam je posle ovoga ona stara „ne sudi da ti se ne bi sudilo“ dobila novi smisao.
Zato su ove stvari važne.
Budite pažljivi kad sudite.
I drugima i sebi.