Lepo je dobro?

„Lepota je bolja preporuka od bilo kog pisma preporuke.“
Šta mislite, ko je ovo rekao? Verovali ili ne, ovo su reči iz 4. veka pre nove ere, a izrekao ih je ““ Aristotel.
Nas od detinjstva uče da ne treba suditi po izgledu, da „odelo ne čini čoveka“, a Aristotel tako... Ko bi rekao da je stari filozof bio tako površan?
Ili...
Da li je lepota „u očima posmatrača“, ili svi delimo slično mišljenje o tome ko je lep, zgodan, privlačan, a ko nije?
Znate li da su Diznijevi crtači i ljudi koji ilustruju dečije knjige, sve prinčeve i princeze crtali na isti fazon: krupne oči, mali, prćasti nosevi, pune usne, besprekoran rumenkast ten, vitka (da ne kažem ludo mršava) i mišićava tela? A to su bile samo knjige i crtaći. Danas smo okruženi medijima. Zašto bi nas onda čudilo što ljudi dele vrlo, vrlo slične kriterijume lepote? Važno je da kažem i da se ovi kriterijumi menjaju s vremena na vreme... Nedostižna lepotica nekada je bila bujna Merilin Monro, a samo par decenija kasnije ideal je bila mršavica Kejt Mos. Uostalom, ako ste ikad preturali po starim fotografijama svojih roditelja, baka i deka, sigurno ste se iskidali od smeha njihovim pojavama, dok su oni smatrali da su potpuno, fenomenalno lepi i zgodni.
Niko ne voli kad mu kažu da je površan, da ne vidi dalje od svog nosa, da sudi o ljudima na osnovu njihovog izgleda, međutim...
Brojna istraživanja ukazala su na sledeće: kakvo god lice i telo ljudi smatrali lepim i privlačnim, ogromna većina ljudi (često je to skroz nesvesno) povezuje tu lepotu sa drugim poželjnim osobinama. Da čovek ne poveruje: većina nas, čim ustanovi da je neko lep, zaključuje i da je taj neko društven, otvoren, popularan, prijateljski nastrojen, srećan, topao, osećajan, uravnotežen, samopouzdan, dominantan, čak i kad nema nikakav dokaz za to.
Ima jedno zrnce istine u svemu tome ““ lepi ljudi od malih nogu dobijaju ogromnu količinu pažnje, što im pomaže u razvoju socijalnih veština. To vam je kao neko samoispunjavajuće proročanstvo: način na koji se odnosimo prema ljudima utiče na to kako se oni ponašaju, a na kraju i na to kako sami sebe vide i doživljavaju.
Ispričaću vam za jedan psihološki eksperiment. Istraživači su dali studentima zadatak da sa jednom devojkom razgovaraju telefonom. Pre toga studentima je pokazivana fotografija devojke. Jedna grupa studenata dobijala je fotku izuzetno privlačne , a druga grupa fotku neprivlačne devojke. Muškarci su u zavisnosti od fotografije, skroz drugačije razgovarali: ako su mislili da pričaju sa lepoticom, reagovali su toplije, društvenije. U našim glavama, lepo je dobro!
Istraživači su otišli i korak dalje. Snimali su te razgovore i onda snimke puštali trećoj grupi studenata. Oni nisu gledali nikakve fotografije i iako nisu imali pojma da li je devojka lepa, kada su slušali snimak razgovora devojke za koju je njen sagovornik mislio da je lepa, ona im je zvučala samouvereno, zabavno, toplo i bila im je privlačna!
Ne samo da su muškarci drugačije razgovarali sa osobom za koju su mislili da je lepa, nego su i te devojke reagovale drugačije i ponašale se drugačije! Prosto, način na koji su muškarci razgovarali sa njima, izvukao je iz devojaka njihove najsjajnije i najbolje osobine.
Ne zavaravajte se, devojke, nismo mi manje površne: ista stvar se dogodila i kada su to uradili studentkinjama. I ženski svet reaguje na fizičku privlačnost potpuno isto kao muški!
U celoj ovoj priči, možda je najvažniji onaj deo o samoispunjavajućem proročanstvu. Ako mislite dobro o sebi, tako ćete se ponašati i ljudi će takve zaključke o vama i donositi.
Onda neće oni upravljati vama, nego vi njima.