Male tajne naših čula

Kad pričamo o raznoraznim moranjima, retko smo svesni da istinski postoje samo dva moranja. Život se jednom mora završiti. I mora se komunicirati.
Da, mora se, jer i kad si sam samcit, pričaš sa samim sobom, zar ne?
Imate li ideju gde komunikacija počinje?
U našim čulima. Kakav god da je spoljašnji svet, mi koristimo čula da bismo ga proučavali i upoznali ““ ona su, zapravo, naš jedini dodir sa spoljnjim svetom. Naša čula šalju informacije do mozga, a naš neurološki sistem stvara mapu tog sveta. Čula usmeravamo prema spolja da bismo pojmili svet, a prema unutra da bismo sebi „predstavili“ doživljaj. Zato, koristeći jezik, možemo stvoriti sebi različite doživljaje, iako ih nismo ni doživeli u stvarnosti.
Za trenutak, zamislite da šetate kroz borovu šumu. Sa svih strana, stabla se uzdižu visoko iznad vaše glave i zaklanjaju vam pogled na nebo. Zapažate boje u šumi, mnogo nijansi zelene i smeđe, dok sunce pravi šare po zemlji. Dok hodate, postajete svesni tišine koju prekida tek poneki cvrkut ptica i krckavi zvuk kada vaše stopalo stane na neku suvu grančicu. I dok povetarac lagano miluje vaše lice, osećate miris borovine i sočne mirise šume. Lutajući dalje odjednom shvatite da ste gladni i u ustima osećate ukus vašeg omiljenog jela...
Sve ste prošli u svojim mislima, zar ne? Inače, ovaj pasus za vas ne bi imao nikakvog smisla. Možda ste stvorili tako jaku predstavu da ste stvarno osetili ukus omiljene hrane.
Načini na koje ljudi unose, skladište i kodiraju informacije u jednoj nauci čudnog imena koju prosto obožavam (neurolingvističko programiranje, ili NLP), nazivaju se sistemi predstavljanja.
U našoj (zapadnjačkoj) kulturi dominiraju tri sistema predstavljanja: vizuelni, auditivni i kinestetički. Većina ljudi najviše koristi jedan od ta tri sistema, dok druga dva koristi manje. Taj najviše korišćeni sistem zovemo glavnim, ili dominantnim.
Od toga koji sistem predstavljanja koristimo, mnogo toga zavisi. On će uticati na naš jezik, odnosno na reči koje rado i često koristimo. Tako će vizuelac, recimo, dok sa prijateljem razgovara telefonom reći: „Vidim šta hoćeš da kažeš.“, auditivac će reći: „Čujem te, ne brini.“, a kinestetičar: „Osećam da si u pravu.“. Vizuelci pričaju brzo, kinestetičari polako, auditivcima smeta bilo kakav zvuk ako nešto drugo rade. Osim toga, dva čoveka sa istim glavnim sistemom predstavljanja lakše će razgovarati i brže će se skapirati, nego, na primer, jedan vizuelac i jedan kinestetičar.
Poznavanje ovih malih tajni može vam pomoći da razvijete osetljivost ne samo za ono što ljudi govore, već i za način na koji govore. Moći ćete bolje da ih razumete i lakše da upravljate komunikacijom.
To je kao da imate šesto čulo.