RAZGOVOR SA DUŠANOM CVETINOVIĆEM, FUDBALEROM LENSA
POSEBNE SPONE SA NAVIJAČIMA
Krenuo je iz Šapca, posle sezone u kojoj se Mačva oprostila od Prve lige. Dok je klub tražio uzroke neuspeha, Cvetinović je spakovao kofere za Vranje, a potom karijeru nastavio da gradi u inostranstvu. Sada, pokušava da Lensu vrati staru slavu
Iako drugoligaš, “Lens“ je veliki klub, nekadašnji šampion i tim za koji su nastupali, ranije, Nebojša Zlatarić, Anto Drobnjak, a nedavno Kovačević i Milovanović. Koliko se pamte u Francuskoj?
- Ovo je klub duge tradicije uspeha i sjajnih navijača. Svi su ostavili trag, često me mlađi pitaju za Kovačevića i Milovanovića, a stariji se sećaju i našeg Zlatarića i to sa setom, što mi je jako drago kada čujem.
Poslednjih godina, Lens je na “klackalici“, između dva ranga. Gde “leži“ problem?
- Pre dve godine je klub bio u eliti, međutim, sezonu su počeli pod zabranom transfera, a domaćini su bili na stadionu udaljenom više od 100 km zbog renoviranja postojećeg (za EURO 2016). Uz sve to, bilo je organizacionih nesuglasica i ispadanje je bilo neminovnost.
Da li je organizacija kluba na nivou velikih klubova?
- Apsolutno. Lans se stabilizovao, novi vlasnik je uložio mnogo novca u Sportski centar sa 12 terena, teretanom, bazenom i drugim sadržajima. Stvoreni su svi uslovi za rad i sve je deo projekta povratka u Prvu ligu.
Nije nam mnogo poznata francuska Druga liga što se kvaliteta ekipa tiče?
- Bar polovina lige ima prvoligaško iskustvo, poseta je sjajna (prosek kod nas 25.000), tereni izvrsni, a klubovi dosta izjednačeni. Česta su iznenađenja. Sama igra bazirana je uglavnom na snazi. Naglašavam da su naši navijači možda i najverniji u državi i svojom podrškom nas obavezuju i nose do uspeha.
Nastupao si dugo u Švajcarskoj, potom Norveškoj, pre Francuske?
- Sjajna iskustva. Grashopers je gigant u evropskim okvirima i fantastično organizovan klub. Bez obzira na trenutne rezultate, snaga, veličina i značaj se osete od prvog dana. Norveški “Haugesund“krase visoke ambicije, takođe dobra organizacija i specifičan “porodični“ odnos unutar kluba.
Često se kod nas upravo Švajcarska i Norveška doživljavaju kao sinonimi mirnih, uređenih zemalja u kojima sve funkcioniše. Da li je svakodnevica zaista takva?
- Imao sam veliku sreću prilikom izbora država gde ću igrati. Arhitektura “Švice“, Norveške i Francuske nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ali jednako opčinjavajuća je i priroda. Naravno, u svakom su gradu stanovnici bili vrlo ljubazni. Postoje i kod njih prosjaci, krivična dela, ali je to u daleko manjoj meri nego kod nas.
Dve godine si proveo u Vaduzu, liga Švajcarske, ali je to i grad prestonica male Kneževine Lihtenštajn?
- Lihtenštajn je bukvalno država sačinjena od 4, 5 varošica. Vaduz je gradić koji jeste mali, ali pruža sve uslove za život i donosi mir, meni toliko značajan posle uzbuđenja u Cirihu i Norveškoj. Na svakom koraku, ljudi odaju utisak sreće i zadovoljstva svojom svakodnevicom.
Gde ti je bilo najteže da se privikneš na život ?
- Svakako u Francuskoj. Po dolasku, supruga je bila pred porođajem, te smo morali brzo da nađemo stan, kliniku, a sve je pratila komplokovana administracija. Sve je zakomplikovala i činjenica da službenici slabo govore engleski.
Koliko, po dolasku u novu sredinu, imaš vremena da upoznaješ novi grad, ljude i koliko imaš vremena da misliš o nečemu drugom, osim o treningu i odmoru?
- Svugde u Evropi ima ljudi sa ovih prostora i upravo oni su mi najviše pomogli pri privikavanju. Obični razgovori mnogo znače u slobodno vreme koga je, inače, premalo. Ipak, porodica je najlepše mesto za psihički i fizički odmor.
Gde su ljudi “najluđi“ za fudbalom od država i gradova gde si nastupao?
- Lans živi za fudbal, a energija se oseti posebno na derbijima. Valensijen smo nedavno pobedili, a nadam se da ću osetiti i čar u derbiju severa protiv Lila u Prvoj ligi. Nepravedno bi bilo izostaviti navijače u Norveškoj. Mentalitet nije isti, ali je i u Haugesundu ljubav prem klubu ogromna i podrška neverovatna. Stvorio sam posebnu vezu sa navijačima tamo, čak sam dobio i pesmu.
Seniorski dres Mačve nosio si u sezoni 2006/2007. koju ne pamtimo po dobrom. Turbulentna sezona okončana je ispadanjem iz lige koje niko nije očekivao?
- Priliku mi je pružio Milan Đuričić i to je bila vrlo čudna sezona. Uveren sam da smo imali kvalitet za mnogo više, ali nije išlo. Očekivali smo da krene i u tom čekanju smo ispali. Jedan od najtežih trenutaka u karijeri. Sada je Mačva svakako na mestu gde pripada tradicijom, veličinom grada, infrastrukturom.
Koliko se razlikuje način rada na treninzima, sistem i intenzitet kod nas i u drugim državama gde si igrao?
- Sistem je sličan svugde, ali na zapadu jedina preokupacija za igrače je trening i igra, nema potrebe da misli o bilo čemu drugom, što kod nas nije slučaj, nažalost. Uz to, u svim kluboma gde sam igrao, mnogo pažnje posvećuje se psihološkoj pripremi utakmice.
Za kraj, vraćamo se Mačvi. Prva je u drugoj ligi, a iako je kraj daleko, nekako svi sanjamo Super ligu ? Koliko pratiš?
- U junu sam imao priliku da gledam svoj omiljen klub. Pratim rezultate i znam da nisu slučajni. Igrao sam sa Ristivojevićem, Obrovcem, Jeremićem. To su sjajni, iskusni igrači. Napravljena je dobra selekcija mladih igrača, tim je uigran i od srca mom klubu želim da u maju slavi ulazak u Super ligu.
- Ovo je klub duge tradicije uspeha i sjajnih navijača. Svi su ostavili trag, često me mlađi pitaju za Kovačevića i Milovanovića, a stariji se sećaju i našeg Zlatarića i to sa setom, što mi je jako drago kada čujem.
Poslednjih godina, Lens je na “klackalici“, između dva ranga. Gde “leži“ problem?
- Pre dve godine je klub bio u eliti, međutim, sezonu su počeli pod zabranom transfera, a domaćini su bili na stadionu udaljenom više od 100 km zbog renoviranja postojećeg (za EURO 2016). Uz sve to, bilo je organizacionih nesuglasica i ispadanje je bilo neminovnost.
Da li je organizacija kluba na nivou velikih klubova?
- Apsolutno. Lans se stabilizovao, novi vlasnik je uložio mnogo novca u Sportski centar sa 12 terena, teretanom, bazenom i drugim sadržajima. Stvoreni su svi uslovi za rad i sve je deo projekta povratka u Prvu ligu.
Nije nam mnogo poznata francuska Druga liga što se kvaliteta ekipa tiče?
- Bar polovina lige ima prvoligaško iskustvo, poseta je sjajna (prosek kod nas 25.000), tereni izvrsni, a klubovi dosta izjednačeni. Česta su iznenađenja. Sama igra bazirana je uglavnom na snazi. Naglašavam da su naši navijači možda i najverniji u državi i svojom podrškom nas obavezuju i nose do uspeha.
Nastupao si dugo u Švajcarskoj, potom Norveškoj, pre Francuske?
- Sjajna iskustva. Grashopers je gigant u evropskim okvirima i fantastično organizovan klub. Bez obzira na trenutne rezultate, snaga, veličina i značaj se osete od prvog dana. Norveški “Haugesund“krase visoke ambicije, takođe dobra organizacija i specifičan “porodični“ odnos unutar kluba.
Često se kod nas upravo Švajcarska i Norveška doživljavaju kao sinonimi mirnih, uređenih zemalja u kojima sve funkcioniše. Da li je svakodnevica zaista takva?
- Imao sam veliku sreću prilikom izbora država gde ću igrati. Arhitektura “Švice“, Norveške i Francuske nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ali jednako opčinjavajuća je i priroda. Naravno, u svakom su gradu stanovnici bili vrlo ljubazni. Postoje i kod njih prosjaci, krivična dela, ali je to u daleko manjoj meri nego kod nas.
Dve godine si proveo u Vaduzu, liga Švajcarske, ali je to i grad prestonica male Kneževine Lihtenštajn?
- Lihtenštajn je bukvalno država sačinjena od 4, 5 varošica. Vaduz je gradić koji jeste mali, ali pruža sve uslove za život i donosi mir, meni toliko značajan posle uzbuđenja u Cirihu i Norveškoj. Na svakom koraku, ljudi odaju utisak sreće i zadovoljstva svojom svakodnevicom.
Gde ti je bilo najteže da se privikneš na život ?
- Svakako u Francuskoj. Po dolasku, supruga je bila pred porođajem, te smo morali brzo da nađemo stan, kliniku, a sve je pratila komplokovana administracija. Sve je zakomplikovala i činjenica da službenici slabo govore engleski.
Koliko, po dolasku u novu sredinu, imaš vremena da upoznaješ novi grad, ljude i koliko imaš vremena da misliš o nečemu drugom, osim o treningu i odmoru?
- Svugde u Evropi ima ljudi sa ovih prostora i upravo oni su mi najviše pomogli pri privikavanju. Obični razgovori mnogo znače u slobodno vreme koga je, inače, premalo. Ipak, porodica je najlepše mesto za psihički i fizički odmor.
Gde su ljudi “najluđi“ za fudbalom od država i gradova gde si nastupao?
- Lans živi za fudbal, a energija se oseti posebno na derbijima. Valensijen smo nedavno pobedili, a nadam se da ću osetiti i čar u derbiju severa protiv Lila u Prvoj ligi. Nepravedno bi bilo izostaviti navijače u Norveškoj. Mentalitet nije isti, ali je i u Haugesundu ljubav prem klubu ogromna i podrška neverovatna. Stvorio sam posebnu vezu sa navijačima tamo, čak sam dobio i pesmu.
Seniorski dres Mačve nosio si u sezoni 2006/2007. koju ne pamtimo po dobrom. Turbulentna sezona okončana je ispadanjem iz lige koje niko nije očekivao?
- Priliku mi je pružio Milan Đuričić i to je bila vrlo čudna sezona. Uveren sam da smo imali kvalitet za mnogo više, ali nije išlo. Očekivali smo da krene i u tom čekanju smo ispali. Jedan od najtežih trenutaka u karijeri. Sada je Mačva svakako na mestu gde pripada tradicijom, veličinom grada, infrastrukturom.
Koliko se razlikuje način rada na treninzima, sistem i intenzitet kod nas i u drugim državama gde si igrao?
- Sistem je sličan svugde, ali na zapadu jedina preokupacija za igrače je trening i igra, nema potrebe da misli o bilo čemu drugom, što kod nas nije slučaj, nažalost. Uz to, u svim kluboma gde sam igrao, mnogo pažnje posvećuje se psihološkoj pripremi utakmice.
Za kraj, vraćamo se Mačvi. Prva je u drugoj ligi, a iako je kraj daleko, nekako svi sanjamo Super ligu ? Koliko pratiš?
- U junu sam imao priliku da gledam svoj omiljen klub. Pratim rezultate i znam da nisu slučajni. Igrao sam sa Ristivojevićem, Obrovcem, Jeremićem. To su sjajni, iskusni igrači. Napravljena je dobra selekcija mladih igrača, tim je uigran i od srca mom klubu želim da u maju slavi ulazak u Super ligu.
D. Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
