PISMA ČITALACA
Roditeljsko je breme pregolemo
Počela je nova školska godina. Osamsto novih mališana je selo u đačke klupe na radost roditelja, baka, deka... Polazak u prvi razred je svakako jedan od najvažnijih događaja u životu jednog deteta... Svi se svečano obuku, učiteljice se doteraju, svi blistaju. Sledi prozivka, pa ulazak u učionicu, prvi roditeljski sastanak, prijem paketića od gradonačelnika, porodična svečanost...
Deca baš nisu sigurna šta ih je snašlo, vi se pravite da znate i da potpuno vladate situacijom. Sad, za zaposlene roditelje, nastupa moj omiljeni deo i uvek mi je na pameti ono iz „Koštane“, gazda-Mitketovo: „Prvi dan plakanje, drugi dan plakanje, ceo život plakanje“. Samo što ja kažem: „Prvi dan trčanje, drugi dan trčanje, ceo život trčanje...“ Ali, to je dobro! Ostajete u top formi! Samo se treba opremiti dobrim patikama. Dobijete besplatan fitnes, aerobik. Možete vi to. Uveče, kad legnete u krevet, noge nastavljaju da hodaju bar još 10 minuta.
Posle prvih nekoliko dana euforije, stiže trenutak otrežnjenja. Prvi dan ponesete svom čedu ranac, učini vam se težak... možda se varate. Sledeći dan, ponesete ranac, jeste težak, mislite da je dete pogrešilo u pakovanju. Sledeći dan ponesete ranac i sada ste već shvatili da je to realnost, nije greška i da to treba, pre ili kasnije, da natovarite svom detetu na leđa. Da, onom za koga živite, strepite, dišete... Malo krenete da čitate i pročitate da dete ne treba da nosi na svojim leđima više od 10% svoje telesne težine. Prosečno dete od 7 godina treba da ima do 30 kg, zavisi od visine. Znači da ranac ne treba da bude teži od 3 kg. Zatim pročitate da je upravo ovaj uzrast: 7-8 godina, najrizičniji za nastanak deformiteta kičme (čik pogodite zašto), da su u tom periodu deca najosetljivija: mali su, nejaki, sate provode sedeći u školi, dnevnom boravku, nad domaćim zadacima. Sad se već zabrinete jer shvatite da je vaše dete ugroženo školskim sistemom i da mu radite o zdravlju kad mu natovarite ranac na leđa. Krenete da premotavate šta možete da izbacite iz ranca. Ne možete ništa! Sve treba?! Tri, pa četiri časa, da računamo tri u punoj ratnoj opremi: udžbenik, radna sveska, sveska. Naravno, sve je interaktivno. Pa blok, patike za salu, sveska za građansko, interaktivna. I engleski je interaktivan, sa sve stikerima. Znate o čemu pričam i prepoznajete i svoje dileme i strahove. Braćo moja mila, od interaktivnosti mi fercera u glavi. Naš školski sistem je poznat po interktivnosti i funkcionalnosti znanja (malo ironije!), pokazuju PIZA testovi. A kičma se savija, krivi, trpi li trpi. Zagledam dete nije li mu nikla grba. Vrhunski sport je mašina za mlevenje mesa, znam. Imam utisak i da je školstvo u Srbiji mašina za mlevenje mesa i savijanje leđa. Da nauče deca na vreme: da saviju leđa. Verujte, roditelji, sapatnici, merila sam ranac đaka prvaka. Nema šanse da ima manje od 2,8 kg, i to ako ima nešto manje interaktivno u toku dana, i ako umesto flašice za vodu ubacite čašu, izbacite veliku pernicu, ubacite malecnu. I to je tek početak. Čekajte dok dođu do fonda od četiri časa dnevno, čitanke... i još ponekog interaktivnog udžbenika. Videćete u starijim razredima: i muzičko ima interaktivni udžbenik i još interaktivniju radnu svesku, a i likovno...Što je dete starije, interkcije su ozbiljnije. Sve je više interaktivnosti na kičmi. Domaća sveska u koju se piše penkalom! Ne može taj domaći da se piše, penkalom, moliću lepo, u školsku svesku? Nego dete mora da nosi dve sveske, plus knjige...
Sve sam ovo prošla sa starijim detetom, pa sam sad spremna da preduzmem mere od starta. Kao praktična mama pokušala sam da nađem rešenje. Jedno je da ugojim prvaka do jedno 40 kila, da može više da prti... Grdiće me izabrani pedijatar, a nije ni zdravo, a nije ni dokazano da će kičma manje stradati. Ne valja.
Odmah smo se prijavili za gradski program Rasti zdravo, trener u našoj školi je sjajan. Moja deca voze bicikl, hodaju, igraju se. Igrice na kompjuteru moji nisu nikad ni igrali, a ni neće skoro. Plaćam 2.500 dinara za plivanje, vaterpolo, štogod... Dobro, ima dovoljno fizičke aktivnosti. Opet ostaje ranac...
Preloman je bio dan kad potegoh ranac kad je dete otišlo u školicu sporta, a ja na roditeljski! Kad ne padoh! Javno sam, na roditeljskom, istresla sadržaj na klupu i rekla da ću meriti ranac svaki dan i, po slobodnom izboru, izbacivati knjige, sveske, dok ga ne svedem na pristojnu težinu. Nije baš sve trebalo taj dan. Znači da neko nije pažljivo slušao kad je učitaljica najavljivala sledeći dan. Hmm. I to smo rešili kratkim i vrlo konstruktivnim razgovorom kod kuće. Ali nije samo dete krivo. Ne dam da mi sistem melje decu! Ne dam ni da melje mene! Uopšte me ne zanima ko je kriv, ne bavim se time. Neka pljušte minusi i kečevi, ionako osnovnu školu završiti moraju. Kičmu drugu nemaju, a ne mogu je ni dobiti. Ako Bog da, nosiće ih još bar 80 godina. I merim ranac! Rance, sad imam dva, i mali dečak je krenuo u školu. Merim i izbacujem, pršti na sve strane. Uopšte me ne zanima može li drugačije (naravno da može), ni ko je kriv. Da vidite kako se školarac, kad krenem da izbacujem, naprasno seti da mu to možda i ne treba taj dan. Nekoliko puta sam ipak ja izbacivala. Niko se nije bunio. Ja sam svoj problem rešila sama. Doduše, prvo mi je kvrcnula hrskavica na ramenu od tereta.
Roditelji, sapatnici, rešavajte problem sami! Ne dajte da vam sistem melje decu! Da li mora tako? Ne pristajem na „mora“. Svi isto mislimo i među sobom komentarišemo. Red je da i glasno kažemo. Red je i da porazgovaramo o ovome sa učiteljima. To su naši partneri. Saradnja je neophodna. Radimo zajedno na osnovnom nivou: učitelj-roditelj-dete. Da ne bude ono narodno: Ne lipši, magare, do zelene trave!
Deca baš nisu sigurna šta ih je snašlo, vi se pravite da znate i da potpuno vladate situacijom. Sad, za zaposlene roditelje, nastupa moj omiljeni deo i uvek mi je na pameti ono iz „Koštane“, gazda-Mitketovo: „Prvi dan plakanje, drugi dan plakanje, ceo život plakanje“. Samo što ja kažem: „Prvi dan trčanje, drugi dan trčanje, ceo život trčanje...“ Ali, to je dobro! Ostajete u top formi! Samo se treba opremiti dobrim patikama. Dobijete besplatan fitnes, aerobik. Možete vi to. Uveče, kad legnete u krevet, noge nastavljaju da hodaju bar još 10 minuta.
Posle prvih nekoliko dana euforije, stiže trenutak otrežnjenja. Prvi dan ponesete svom čedu ranac, učini vam se težak... možda se varate. Sledeći dan, ponesete ranac, jeste težak, mislite da je dete pogrešilo u pakovanju. Sledeći dan ponesete ranac i sada ste već shvatili da je to realnost, nije greška i da to treba, pre ili kasnije, da natovarite svom detetu na leđa. Da, onom za koga živite, strepite, dišete... Malo krenete da čitate i pročitate da dete ne treba da nosi na svojim leđima više od 10% svoje telesne težine. Prosečno dete od 7 godina treba da ima do 30 kg, zavisi od visine. Znači da ranac ne treba da bude teži od 3 kg. Zatim pročitate da je upravo ovaj uzrast: 7-8 godina, najrizičniji za nastanak deformiteta kičme (čik pogodite zašto), da su u tom periodu deca najosetljivija: mali su, nejaki, sate provode sedeći u školi, dnevnom boravku, nad domaćim zadacima. Sad se već zabrinete jer shvatite da je vaše dete ugroženo školskim sistemom i da mu radite o zdravlju kad mu natovarite ranac na leđa. Krenete da premotavate šta možete da izbacite iz ranca. Ne možete ništa! Sve treba?! Tri, pa četiri časa, da računamo tri u punoj ratnoj opremi: udžbenik, radna sveska, sveska. Naravno, sve je interaktivno. Pa blok, patike za salu, sveska za građansko, interaktivna. I engleski je interaktivan, sa sve stikerima. Znate o čemu pričam i prepoznajete i svoje dileme i strahove. Braćo moja mila, od interaktivnosti mi fercera u glavi. Naš školski sistem je poznat po interktivnosti i funkcionalnosti znanja (malo ironije!), pokazuju PIZA testovi. A kičma se savija, krivi, trpi li trpi. Zagledam dete nije li mu nikla grba. Vrhunski sport je mašina za mlevenje mesa, znam. Imam utisak i da je školstvo u Srbiji mašina za mlevenje mesa i savijanje leđa. Da nauče deca na vreme: da saviju leđa. Verujte, roditelji, sapatnici, merila sam ranac đaka prvaka. Nema šanse da ima manje od 2,8 kg, i to ako ima nešto manje interaktivno u toku dana, i ako umesto flašice za vodu ubacite čašu, izbacite veliku pernicu, ubacite malecnu. I to je tek početak. Čekajte dok dođu do fonda od četiri časa dnevno, čitanke... i još ponekog interaktivnog udžbenika. Videćete u starijim razredima: i muzičko ima interaktivni udžbenik i još interaktivniju radnu svesku, a i likovno...Što je dete starije, interkcije su ozbiljnije. Sve je više interaktivnosti na kičmi. Domaća sveska u koju se piše penkalom! Ne može taj domaći da se piše, penkalom, moliću lepo, u školsku svesku? Nego dete mora da nosi dve sveske, plus knjige...
Sve sam ovo prošla sa starijim detetom, pa sam sad spremna da preduzmem mere od starta. Kao praktična mama pokušala sam da nađem rešenje. Jedno je da ugojim prvaka do jedno 40 kila, da može više da prti... Grdiće me izabrani pedijatar, a nije ni zdravo, a nije ni dokazano da će kičma manje stradati. Ne valja.
Odmah smo se prijavili za gradski program Rasti zdravo, trener u našoj školi je sjajan. Moja deca voze bicikl, hodaju, igraju se. Igrice na kompjuteru moji nisu nikad ni igrali, a ni neće skoro. Plaćam 2.500 dinara za plivanje, vaterpolo, štogod... Dobro, ima dovoljno fizičke aktivnosti. Opet ostaje ranac...
Preloman je bio dan kad potegoh ranac kad je dete otišlo u školicu sporta, a ja na roditeljski! Kad ne padoh! Javno sam, na roditeljskom, istresla sadržaj na klupu i rekla da ću meriti ranac svaki dan i, po slobodnom izboru, izbacivati knjige, sveske, dok ga ne svedem na pristojnu težinu. Nije baš sve trebalo taj dan. Znači da neko nije pažljivo slušao kad je učitaljica najavljivala sledeći dan. Hmm. I to smo rešili kratkim i vrlo konstruktivnim razgovorom kod kuće. Ali nije samo dete krivo. Ne dam da mi sistem melje decu! Ne dam ni da melje mene! Uopšte me ne zanima ko je kriv, ne bavim se time. Neka pljušte minusi i kečevi, ionako osnovnu školu završiti moraju. Kičmu drugu nemaju, a ne mogu je ni dobiti. Ako Bog da, nosiće ih još bar 80 godina. I merim ranac! Rance, sad imam dva, i mali dečak je krenuo u školu. Merim i izbacujem, pršti na sve strane. Uopšte me ne zanima može li drugačije (naravno da može), ni ko je kriv. Da vidite kako se školarac, kad krenem da izbacujem, naprasno seti da mu to možda i ne treba taj dan. Nekoliko puta sam ipak ja izbacivala. Niko se nije bunio. Ja sam svoj problem rešila sama. Doduše, prvo mi je kvrcnula hrskavica na ramenu od tereta.
Roditelji, sapatnici, rešavajte problem sami! Ne dajte da vam sistem melje decu! Da li mora tako? Ne pristajem na „mora“. Svi isto mislimo i među sobom komentarišemo. Red je da i glasno kažemo. Red je i da porazgovaramo o ovome sa učiteljima. To su naši partneri. Saradnja je neophodna. Radimo zajedno na osnovnom nivou: učitelj-roditelj-dete. Da ne bude ono narodno: Ne lipši, magare, do zelene trave!
Nataša Jovanović, roditelj četvrt
Najnoviji broj
18. april 2024.
