RAZGOVOR SA BOJANOM JORGAČEVIĆEM
SVE ZA RAZVOJ NAJMLAĐIH
Zvanično je najbolji golman Bugarske, ali već uveliko razmišlja o danima posle karijere. Čvrsto je odlučio da uloži u razvoj najmlađih, kako bi stasali u dobre sportiste i još bolje ljude. Partnera u tom planu našao je u OFK Šapcu od kojeg želi da stvori vodeću fudbalsku akademiju bivše Jugoslavije
Karijeru si započeo u Radu, tu stekao fudbalsko znanje, ali i upoznao prijatelje sa kojima si krenuo u stvaranje velikog projekta?
- FK „Rad“ je moj klub, moja lična karta, tim koji volim više od bilo čega drugog u sportu. U jednom periodu nastupao sam sa Janom Gavalovskim. Postali smo sjajni prijatelji, kasnije i kumovi i on je najzaslužniji za ovaj naš zajednički projekat koji nije samo stvaranje Sportskog centra, već i stvaranje fudbalske akademije OFK Šapca za koju sam uveren da može postati jedna od vodećih u regionu.
Odlučio si da najmlađi budu stručna preokupacija u “penzionerskim“ danima?
- Želim da sve ono što je nedostajalo meni u najranijem fudbalskom razvoju, naša deca imaju na raspolaganju. Imaće stručan rad, principe rada u školama najvećih evropskih klubova razrađene do detalja, ali ćemo ih razvijati i kao ljude. Sa stvaranjem akademije, svi će morati, ne moći, nego morati da uče bar jedan strani jezik, a u perspektivi i dva. Želimo da se raduju svakom treningu, svakoj utakmici, druženju, ali i da stvaramo kompletne igrače i ljude koji će moći iz naše akademije da idu u inostranstvo, bez međustanica u Zvezdi, Partizanu, Vojvodini....
Koja akademija je uzor, model po kojem se stvara ovdašnja?
- Kod izgleda Sportskog centra nije potrebna inovativnost jer u Evropi ima toliko objekata i Centara klubova koje treba samo „preslikati“. „Feniks“ će da pruži sve infrastrukturne uslove za razvoj dece, apsolutno sve, ali on je samo deo projekta stvaranja šabačke fudbalske akademije gde će se deca razvijati, ne samo sportski, nego kao ličnosti. Uzor koji ja sledim je Akademija „Georgi Hadži“ u Rumuniji koja je vodeća u istočnoj Evropi i jedna od najboljih na celom kontinentu.
Direktno sa Banjice otišao si u Belgiju kao mlad i neafirmisan golman, ali si iskoristio šansu?
- Gent je u trenutku mog dolaska na golu imao veterana Frederika Herpula kapitena i legendu kluba. Bio sam potpuno nepoznata zamena, na startu su me posmatrali sa mnogo podozrivosti, imali su mnogo predrasuda. Brzo sam dobio šansu, odmah su me prihvatili i postali moja velika podrška.
Poput Herpula i ti si postao kapiten Genta i jedan od najpopularnijih golmana u državi?
- Dva puta sam bio igrač godine u Belgiji, ali trenutak koga se najradije sećam dogodio se posle 3, 4 godine. Već sam bio kapiten Genta, igrali smo protiv Kortrajka i arbitar me je na poluvremenu pozvao u svlačionicu. Ušao sam i video sliku bebe. Rekao mi je da mu je to novorođeni sin i zamolio me da se potpišem na sliku. S“™radošću sam to uradio, a kada sam pitao za ime kako bi napisao i posvetu, rekao mi je da se dete zove Bojan i da je dobilo ime po meni. Neverovatno.
Belgija kao zemlja za život u svetlu nedavnih događaja?
- Nažalost se sada pominje u negativnom kontekstu, ali je Belgija vrlo lepa i uređena država do najsitnijih detalja. Tokom tih deset godina, doživeo sam i period u kome Belgija nije imala Vladu 2 godine. Verujte da to niko nije osetio, sve je funkcionisalo besprekorno po njihovom specifičnom sistemu. Tačno se zna šta su čije obaveze, od plaćanja poreza do, recimo, razvrstavanja smeća. Nikada nikakvu nesigurnost nisam osetio.
Posle Belgije usledio je prelazak u Tursku?
- Turci su ludi za sportom što daje posebnu draž, ali period proveden u Kajzeriju je sjajan i zbog upoznavanja druge kulture, običaja. Religija je važan segment mog života, ali još u Belgiji sam upoznao prijatelje drugih veroispovesti i nacionalnosti sa Balkana koji su mi postali kao braća. Robujemo predrasudama, opterećeni smo sumnjama, a jedina ispravna podela je na dobre i loše ljude. U Turskoj sam odlično prihvaćen. Imam ritual pred i tokom utakmice, to je vezivanje šala za mrežu i pijenje Svete vodice iz Crkve Svete Petke u Beogradu. Navijači i javnost su znali sve to, ali nikada nisu doživeli kao provokaciju ili nešto slično, već nešto vrlo simpatično.
Kraj karijere ćeš dočekati u Bugarskoj, državi bliskoj nama u svakom smislu?
- Ako su Turci slični našem mentalitetu, onda su Bugari isti. Svaka pobeda je euforija, poraz tragedija. „Levski“ i „CSKA“ su najveći klubovi, pritisak je još veći nego kod nas, uslovi nešto bolji, uz napomenu da je „Ludogorec“ nekoliko klasa iznad svih u istočnom susedstvu.
Postoji li žal za bogatijom reprezentativnom karijerom?
- Na vrhuncu karijere u Belgiji, već sam imao njihovo državljanstvo i dosta se spekulisalo oko poziva da branim za Belgijance. U jednom intervjuu, rekao sam da bih pre bio ekonom u nacionalnom timu Srbije, nego reprezentativac druge države. Zahvalan sam Vladimiru Petroviću što mi je pružio šansu da ispunim san i branim za našu Srbiju. Jedini žal ostaje zbog gola u Sloveniji koji je obeležio moju karijeru u reprezentaciji. Nema opravdanja, apsolutno je moja krivica, nikada pre ni posle nisam sličan gol primio ni na treningu, tužan sam što se to desilo baš u dresu Srbije, no, i dalje sam ponosam što sam imao priliku da slušam našu himnu i branim našu mrežu.
Karijera je pri kraju i kakvi su planovi posle “kačenja kopački o klin“?
- Akademija je ulaganje u period po završetku karijere. Bilo je nekoliko opcija, ali mi se rad sa decom i sistem koji stvaramo učionio najprivlačinijim i radujem se danima i godinama koje dolaze.
Odmah po otvaranju dela “Feniksa“ startovaće i prva takmičenja?
Da, u planu su biznis lige, turniri za decu koji će imati međunarodni karakter, a upravo su deca i klub primarni za SC „Feniks“. Pružamo sve uslove svima, ali primarno je da Centar bude zamajac razvoja našeg kluba. Već sada imamo jednu od najbrojnijih škola fudbala u Srbiji, a želimo da budemo bez premca kod nas, lideri u regionu, ne samo u kvantitetu, nego i kvalitetu rada.
Karijeru si započeo u Radu, tu stekao fudbalsko znanje, ali i upoznao prijatelje sa kojima si krenuo u stvaranje velikog projekta?
- FK „Rad“ je moj klub, moja lična karta, tim koji volim više od bilo čega drugog u sportu. U jednom periodu nastupao sam sa Janom Gavalovskim. Postali smo sjajni prijatelji, kasnije i kumovi i on je najzaslužniji za ovaj naš zajednički projekat koji nije samo stvaranje Sportskog centra, već i stvaranje fudbalske akademije OFK Šapca za koju sam uveren da može postati jedna od vodećih u regionu.
Odlučio si da najmlađi budu stručna preokupacija u “penzionerskim“ danima?
- Želim da sve ono što je nedostajalo meni u najranijem fudbalskom razvoju, naša deca imaju na raspolaganju. Imaće stručan rad, principe rada u školama najvećih evropskih klubova razrađene do detalja, ali ćemo ih razvijati i kao ljude. Sa stvaranjem akademije, svi će morati, ne moći, nego morati da uče bar jedan strani jezik, a u perspektivi i dva. Želimo da se raduju svakom treningu, svakoj utakmici, druženju, ali i da stvaramo kompletne igrače i ljude koji će moći iz naše akademije da idu u inostranstvo, bez međustanica u Zvezdi, Partizanu, Vojvodini....
Koja akademija je uzor, model po kojem se stvara ovdašnja?
- Kod izgleda Sportskog centra nije potrebna inovativnost jer u Evropi ima toliko objekata i Centara klubova koje treba samo „preslikati“. „Feniks“ će da pruži sve infrastrukturne uslove za razvoj dece, apsolutno sve, ali on je samo deo projekta stvaranja šabačke fudbalske akademije gde će se deca razvijati, ne samo sportski, nego kao ličnosti. Uzor koji ja sledim je Akademija „Georgi Hadži“ u Rumuniji koja je vodeća u istočnoj Evropi i jedna od najboljih na celom kontinentu.
Direktno sa Banjice otišao si u Belgiju kao mlad i neafirmisan golman, ali si iskoristio šansu?
- Gent je u trenutku mog dolaska na golu imao veterana Frederika Herpula kapitena i legendu kluba. Bio sam potpuno nepoznata zamena, na startu su me posmatrali sa mnogo podozrivosti, imali su mnogo predrasuda. Brzo sam dobio šansu, odmah su me prihvatili i postali moja velika podrška.
Poput Herpula i ti si postao kapiten Genta i jedan od najpopularnijih golmana u državi?
- Dva puta sam bio igrač godine u Belgiji, ali trenutak koga se najradije sećam dogodio se posle 3, 4 godine. Već sam bio kapiten Genta, igrali smo protiv Kortrajka i arbitar me je na poluvremenu pozvao u svlačionicu. Ušao sam i video sliku bebe. Rekao mi je da mu je to novorođeni sin i zamolio me da se potpišem na sliku. S“™radošću sam to uradio, a kada sam pitao za ime kako bi napisao i posvetu, rekao mi je da se dete zove Bojan i da je dobilo ime po meni. Neverovatno.
Belgija kao zemlja za život u svetlu nedavnih događaja?
- Nažalost se sada pominje u negativnom kontekstu, ali je Belgija vrlo lepa i uređena država do najsitnijih detalja. Tokom tih deset godina, doživeo sam i period u kome Belgija nije imala Vladu 2 godine. Verujte da to niko nije osetio, sve je funkcionisalo besprekorno po njihovom specifičnom sistemu. Tačno se zna šta su čije obaveze, od plaćanja poreza do, recimo, razvrstavanja smeća. Nikada nikakvu nesigurnost nisam osetio.
Posle Belgije usledio je prelazak u Tursku?
- Turci su ludi za sportom što daje posebnu draž, ali period proveden u Kajzeriju je sjajan i zbog upoznavanja druge kulture, običaja. Religija je važan segment mog života, ali još u Belgiji sam upoznao prijatelje drugih veroispovesti i nacionalnosti sa Balkana koji su mi postali kao braća. Robujemo predrasudama, opterećeni smo sumnjama, a jedina ispravna podela je na dobre i loše ljude. U Turskoj sam odlično prihvaćen. Imam ritual pred i tokom utakmice, to je vezivanje šala za mrežu i pijenje Svete vodice iz Crkve Svete Petke u Beogradu. Navijači i javnost su znali sve to, ali nikada nisu doživeli kao provokaciju ili nešto slično, već nešto vrlo simpatično.
Kraj karijere ćeš dočekati u Bugarskoj, državi bliskoj nama u svakom smislu?
- Ako su Turci slični našem mentalitetu, onda su Bugari isti. Svaka pobeda je euforija, poraz tragedija. „Levski“ i „CSKA“ su najveći klubovi, pritisak je još veći nego kod nas, uslovi nešto bolji, uz napomenu da je „Ludogorec“ nekoliko klasa iznad svih u istočnom susedstvu.
Postoji li žal za bogatijom reprezentativnom karijerom?
- Na vrhuncu karijere u Belgiji, već sam imao njihovo državljanstvo i dosta se spekulisalo oko poziva da branim za Belgijance. U jednom intervjuu, rekao sam da bih pre bio ekonom u nacionalnom timu Srbije, nego reprezentativac druge države. Zahvalan sam Vladimiru Petroviću što mi je pružio šansu da ispunim san i branim za našu Srbiju. Jedini žal ostaje zbog gola u Sloveniji koji je obeležio moju karijeru u reprezentaciji. Nema opravdanja, apsolutno je moja krivica, nikada pre ni posle nisam sličan gol primio ni na treningu, tužan sam što se to desilo baš u dresu Srbije, no, i dalje sam ponosam što sam imao priliku da slušam našu himnu i branim našu mrežu.
Karijera je pri kraju i kakvi su planovi posle “kačenja kopački o klin“?
- Akademija je ulaganje u period po završetku karijere. Bilo je nekoliko opcija, ali mi se rad sa decom i sistem koji stvaramo učionio najprivlačinijim i radujem se danima i godinama koje dolaze.
Odmah po otvaranju dela “Feniksa“ startovaće i prva takmičenja?
Da, u planu su biznis lige, turniri za decu koji će imati međunarodni karakter, a upravo su deca i klub primarni za SC „Feniks“. Pružamo sve uslove svima, ali primarno je da Centar bude zamajac razvoja našeg kluba. Već sada imamo jednu od najbrojnijih škola fudbala u Srbiji, a želimo da budemo bez premca kod nas, lideri u regionu, ne samo u kvantitetu, nego i kvalitetu rada.
D. Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
